Petar Popović

Putinizam

Kritičarima ruskog recepta, koji u Putinovoj praksi zapažaju samo “manjak sastojaka demokratije” iz Kremlja se poručuje da su prekori iz inostranstva razumljivi – njima je takva demokratija u Rusiji potrebna kako bi oni bolje živeli 

Uoči izbora 2007/2008. reklo bi se – narasta potreba da se “putinizam” približi javnosti.

Dakle, pošto “nema opšteg recepta” univerzalno korisnog, Putinova politika je kombinacija one smese “lekovitog i otrovnog” koja pogoduje Rusiji, zaključuje se iz reči Surkova auditorijumu Ruske akademije nauka nedavno (“Ruska politička kultura. Pogled iz utopije!”). Taj odnos “sastojaka” uslovljen je ruskim istorijskim okolnostima, i Moskva nema nameru da nešto menja samo zato što to tako misle drugi. Recimo, Zapad.

“Ruska politička kultura” prizvana je od autora u pomoć da objasni logiku učinjenog izbora. Ukazivanjem na njene osobenosti, u odnosu na, recimo, evropsku ili američku, “zaključuje se” da Rusija zapravo još nema građanina, pripravnog da bude centar spolja sugerisanog demokratskog kosmosa.

I komunizam je, primećuje on, bio ideja sa Zapada. Ovoga puta, Rusija radije bira sopstvenu arhitekturu. Naziva je “suverenom demokratijom”, i zida zgradu sa “istorijskog temelja (ruske) nacionalne državnosti”.

Autor modela “suverene demokratije” je sam Surkov – visokorangirani saradnik šefa države, čija je moć u hijerarhiji u ravni odmah iza Putinove. Surkov je samoobrazovan (nema univerzitetsku diplomu, mada je studirao metalurgiju). Proveo je jedno vreme “u biznisu” (navodno uz eksmilijardera Hodorkovskog), ali prelaskom u Kremlj preuzima na sebe teret ideologa vlasti, okrenuvši se političko-teoretskim pitanjima.

Skeptici, privrženi drevnoj ideji da je demokratija mogućnost naroda da izabere, i eventualno promeni aktuelnu vlast zemlje, odmahnuće glavom pri pomenu “demokratije s kvalifikacijom”. Obično, čim je demokratija još nešto, “socijalistička”, “samoupravna”, pa neka bude i “suverena”, ona postaje više to drugo, a manje demokratija.

Surkov, međutim, kaže – ruski “novi demokratski poredak (takođe) potiče iz evropske civilizacije, ali iz njene specifične, ruske verzije”. Iz njenog “istorijskog temelja”. Iz “ruske političke kulture”.

Surkov se suzdržava od pokušaja da sam definiše “rusku kulturu”. Radije traži odgovor kod Ivana Iljina (“Ruska kultura je spoznaja celog”), Berđajeva (“Rusi su pozvani da daju...filozofiju celine duha... Ako je u Rusiji mogućna velika i izvorna kultura, to je samo kultura religiozno-sintetička, a ne analitički – diferencirana”) i Trubeckog (“Rusima je svojstvenija spoznaja sveta religioznom intuicijom, kao organski celog, za razliku od Zapada, gde su filozofi proniknuli u tajne sveta, raščlanjujući ga razumom na sastavne delove radi analize...”).

Iz odabranog, zaključuje “da je rusko kulturno saznanje očigledno holističko, intuitivno i – suprotstavljeno mehanicističkom, redukcionističkom”. Da, “...u našoj misaonoj i kulturnoj praksi sinteza prevladava nad analizom, idealizam nad pragmatizmom, živopis nad logikom, intuicija nad razumom, zajedničko nad sopstvenim” – i da “ruska politička praksa ima najmanje tri jarke odlike” – “stremljenje političkoj celovitosti kroz centralizaciju funkcija vlasti”, “idealizaciju ciljeva političke borbe” i “personifikaciju političkih institucija”.

Ovim principima stiže se do esencije “suverene demokratije”, pokazane u tezama bez alternativa.

Jaka centralna vlast, “vekovima je okupljala, jačala i razvijala ogromnu zemlju”, i u narodu – postojanje “jakog centra, doživljava se kao garancija očuvanja celovitosti Rusije, teritorijalne, duhovne i svake druge”.

Središnji stub je predsednik. On je “garant demokratskog ustava i uravnotežene podele vlasti”, bez koga bi, u slučaju neke “neoprezne i nepravovremene decentralizacije”, nastali “haos i degradacija socijalnih institucija”. U oslobođeni prostor, “kao što je već bilo”, uplovile bi “oligarhijske klike i vannacionalne organizacije”.

Narod, na drugoj strani, veruje samo najvišoj vlasti i samo najvišim sudovima.

“Proizlazi, što je vlast viša i udaljenija, njoj se više veruje. U vlast u susedstvu, blisku i dostupnu, naši ljudi se ne uzdaju mnogo. Možda zbog toga što je bolje poznaju, jer je obična. Naprotiv, vlast visoko i daleko lako se mitologizuje, personifikuje i svrstava se u monocentristički model političkog prostranstva.”

Surkov kaže, u Rusiji, “ličnost je institucija”. (“Ni izdaleka jedina, ali najvažnija.”) Imaju značaja i doktrine i programi, ali sve se to izražava kroz “pojavnost harizmatične ličnosti”, a tek posle “slovima i silogizmima”.

Pomene se neka partija, odmah se podrazumeva vodeća ličnost. U slučaju (vladajuće) Ujedinjene Rusije, Putin. Ona ga smatra liderom, a svoj partijski program naziva “planom Putina”. U slučaju KPRF, Zjuganov. Jabloka, Javlinski. LDPR, Žirinovski. I ako su ovi, po petnaestak godina i više, nepromenjeni partijski vođi.

Od “tri jarke odlike” prakse, Surkov posebnu pažnju posvećuje “ruskom idealizmu”, jer je to “ono glavno što je pokretalo, a očigledno će i pokretati, ruski svet u nove orbite razvoja”.

Ali, s idealizmom treba biti i oprezan. Bez “pragmatičnog prizemljenja”, urođeni idealizam može biti “nepouzdan, a ponekad opasan”, kaže Surkov. Idealista je sklon brzom gubitku vere, depresiji i cinizmu. Već postoji jedno iskustvo s verom u komunizam, “koji je na srednjem nivou predstavljan doslovno tako: to je mesto gde ne treba ništa raditi, a pri tom svega ima da se jede”.

“Tekst o suverenoj demokratiji je personifikovan, zato što interpretira kurs predsednika Putina”, priznaje ideolog. On kaže da “koncepcija deluje sasvim idealistički, čak možda utopistički”, i tumači da utopija nije obavezno reč za nešto bezizgledno neostvarivo, već i mogućno gledanje na zadatke iz ugla “poželjnog budućeg”. Dakle, u toj funkciji se izmenjeni pojam obreo i u naslovu programskog predavanja. A čega sve ima u “poželjnom budućem”? Ne malo toga. Na primer, “tamo” su “svet bez ratova”, “zajednica suverenih demokratija, prosperitetnih, opstajućih po pravičnim zakonima”, “globalna federacija...slobodnih nacija” itd. Čitav spisak.

Opsežno nabrajanje onog što bi trebalo dosegnuti, pobudilo je ruske analitičare da u Surkovu prepoznaju inspirativnog vizionara. Čoveka koji otvara horizonte. Skoro političkog proroka.

“Želi se da Rusija kao subjekt utopističke globalne federacije bude region-donator, nacija-lider, jedan od centara intelektualne aktivnosti. I evo pitanja za sve nas. Želimo li mi uključivanje u tzv. civilizaciju trećeg talasa, ili ćemo ostati da trunemo u industrijskoj, u zapećku globalne ekonomije do okončanja veka nafte?”, upitao je Surkov slušaoce u Akademiji, i produžio: “Ako hoćemo, pogledajmo na sebe iz najbolje budućnosti. Iz globalno značajne nacionalne ekonomije intelektualnih usluga. Iz napredne suverene demokratije. I šta ćemo videti? Videćemo burno razgranavajuću birokratiju, prilepljenu uz naftnu cev. Videćemo da na rukovodećim pozicijama u našem društvu, i u privatnom sektoru i u državnom, ima kritično malo ljudi nastrojenih za treći talas. Sirovine se cene više od znanja. Kultura i obrazovanje još nisu osnov ekonomije i politike (...)”

Surkov nije ostao dužan promoterima modela demokratije koja ne odgovara Rusiji. Rekao je da “gunđanja i prekore iz inostranstva povodom ruskih unutrašnjih stvari treba razumeti”. “Wima je takva demokratija u Rusiji potrebna kako bi oni bolje živeli” (a ne Rusi).

Pominjući navode da se Rusija devedesetih na Zapadu smatrala demokratskom, Surkov je rekao da je to “defekt u pamćenju”.

“Svakako, bodrili su našu tadašnju slabost i haos. Ali, slabost i haos – još nisu demokratija.” Priča o tome da je sadašnji pritisak bez presedana na Rusiju izazvan nedostacima njene demokratije je čista glupost, rekao je. Razlozi i ciljevi takvih razgovora su drugi – kontrola nad prirodnim resursima Rusije, kroz slabljenje njenih državnih institucija, odbrane i samostalnosti.

Surkovljevo “predavanje” akademicima, imalo je u većoj meri praktične, a manje akademske razloge. (“Moje izlaganje ima nenaučni karakter, a mestimično, može biti, čak i antinaučno”, priznao je sam Surkov.)

Otud – čini se da reč čoveka, čija je politička moć u hijerarhijskoj ravni odmah iza Putinove, može sa stanovišta javnosti imati dva ključna povoda druge vrste. Jedan je – da se već formirana ljuštura vladanja Rusijom “posle Jeljcina”, stvarana najčešće instinktivno, u brzini državničke akcije, potrebom da se nekom odlukom na vreme odgovori zahtevu trenutka, ispuni posle osam godina i nekakvom ideologijom.

Na proleće su predsednički izbori. Wihov karakter je već određen, krilaticom “I posle Putina Putin!” Predsednik će sam narodu preporučiti “naslednika” na dužnosti. Saglasno očekivanjima, novi šef Kremlja bi trebalo da produži i vodi Rusiju Putinovim pravcem, ugrađujući dosad pređene “kilometre” u nešto što je trajni “ruski put”. Potrebno je, dabome, da taj put ima politički “horizont” – viziju, dovoljno motivacionu i dovoljno jasnu, da “običnom Rusu” kaže gde će stići sledeći svoje vođe. Šta je to što vrh države vidi kao (uslovno rečeno) krajnji prosperitetni ishod sadašnjeg razvoja!?

Drugi povod Surkovljevog aktivističkog zagledanja u “rusku političku kulturu” – nesumnjivo je potreba Kremlja da odgovori kritičarima “ruskog recepta”, koji u Putinovoj praksi zapažaju samo “manjak sastojaka demokratije”. Pogotovo što je i “odgovor”, zapravo – ukazivanje na razlike ruskog u odnosu na zapadni svet, takođe deo predizborne kampanje.

Na Zapadu (naročito u SAD), priklon Rusije jačanju “vertikale vlasti”, oličen određenim sužavanjem samostalnosti federalnih jedinica (posebno u izboru šefova republika i gubernatora, koji sada, da bi bili izabrani moraju imati i političku blagonaklonost Kremlja) – žigosan je optužbom za “povratak državnom centralizmu”.

Intervencionizam u vlasništvu, izražen povratkom države u posed ključnih resursa (kontrolom pretežnog udela u kapitalu, u sektoru nafte, gasa, metala i drugim), zatim kontrola nad ključnim medijima i sasvim neblagonaklon stav vlasti prema “antiputinskoj opoziciji” i njenom delovanju u javnosti onim što ima na raspolaganju, znači marševima i mitinzima, pridodali su argumente takvim navodima. “Optužnica” je štaviše i proširena, dodatkom tvrdnje da se Kremlj “vraća autoritarnoj vlasti”. (Malo besmisleno, ako “autoritarni” Putin, posle isteka regularnog mandata, zaista napusti mesto kako obećava!)

Ali, kao što takve optužbe nisu “geografski” ravnomerno raspoređene, manje ih je na primer iz prestonica Evrope a češće su iz Vašingtona (osim toga, ni sve evropske metropole nisu u jednakoj meri “iritirane” politikom Rusije) – ni sam intenzitet optuživanja “putinista” takođe nije ravnomeran. Uočljivo je da politička gorčina pristiže u talasima. A najveći talasi su u vreme spoljnopolitičkih sudara SAD i Rusije. Recimo, počev od Putinove “minhenske kritike” Amerike, pa produženo pitanjem “raketa u Poljskoj” – kada su “primedbe” Rusiji i ruski “odgovori” često motivisali podsećanja na tobože obnovljeni hladni rat.

Ne, nije hladni rat – sledi iz onog što kaže Surkov. “Suverena demokratija” je trenutno najpovoljnije, ali prolazno rešenje. Potrebno je držati pred okom i dozu primenjenog centralizma, opasnog po kreativnost. Drugim rečima, težiće se promenama u modelu. A Zapad?

“Meni se čini, naše teškoće sa Zapadom – to su teškoće prelaza, teškoće opštenja jednorodnih, ali duhom, duboko različitih evropskih kultura (...) Da li su prevladive kulturne suprotnosti? U potpunosti, teško da jesu, ali zbliženje kultura je mogućno i neophodno. Rusija je zainteresovana za takvo zbliženje, pošto bez pristupa intelektualnim resursima Zapada, sazdanje inovacione ekonomije izgleda nemogućno. Zbliženje kultura ne podrazumeva njihovu unifikaciju i odricanje od njihovih različitosti. Kome je potreban svet, u kome svi ljudi, nacije i demokratije imaju isto lice?”