Branko Radun

KOŠTUNICA U CAJTNOTU

Nakon završenih izbora izgledalo je da ne može biti druge vlade osim vlade „punog kapaciteta“ (Malbaški) i da je jalovo razglabanje nekih analitičara o „drugim opcijama“. Onda je došao Ahtisari i poremetio „demokratsku idilu“ oko „već skoro gotove“ vlade onoga što mediji papagajski nazivaju „demokratskim blokom“. Uz to, pojavila se i Koštuničina „kontraverzna platforma“ koju su mediji „jedinstveno“ kritikovali – od onih koji važe za provladine do onih koji su izrazito antideesesovski nastrojeni. Odbijanje „tehničkog“ premijera da primi Ahtisarija dovelo je do dodatnog jačanja „medijsko-političke sabornosti“, koja je čak prelazila u medijsku histeriju.

Ovo je zaista redak primer u političkoj istoriji da se gotovo svi domaći mediji, pa i oni koji to nikada nisu radili, okrenu protiv aktuelne vlasti i premijera. Kad se desi takav medijsko-politički presedan, onda se postavlja pitanje: šta je posredi? Da li je premijer „bez kapaciteta“ zaista toliko pogrešio da ga kritikuju i oni koji su, navodno, „njegova opcija“? Ali, kako do sada nije bilo slučajeva takve provale „kritičnosti“, naročito kod nekih medija, moramo posumnjati u tu „romantičnu“ priču.

Druga mogućnost je da je odbijanjem Ahtisarija i „platformom za odbijanje“ Koštunica od sebe odbio i medijsko-politički establišment Srbije, koji, i pored navodno značajnih unutrašnjih razlika, o nekim pitanjima postiže značajan nivo „sabornosti“. Pre svega oko evroatlantskih integracija, koje ne bi smelo da ometu ni gore stvari od otimanja dela teritorije. Čini se da u tim krugovima (kako provladine, tako i antivladine orijentacije) i sama pomisao da bismo mogli da učinimo nešto više od protesta protiv „negativnog rešenja kosovskog pitanja“ izaziva veliki strah i ogorčenje. Slušali smo nervozne reakcije političara, novinara, analitičara, pa i stranih ambasadora. Kad se tome doda da su oko „platforme razdora“ kolale – za evroreformske snage – horor priče o mogućem prekidu diplomatskih odnosa s onim zemljama koje bi priznale „nezavisnost pod pseudonimom“, onda je jasnije odakle takvo impozantno jedinstvo u osudi takvog „miloševićevskog inata svetu“.

To što bi svaka normalna zemlja prekinula diplomatske odnose s onima koji priznaju nezavisnost dela njene teritorije (Zapadna Nemačka decenijama nije imala odnose s onima koji su priznali Istočnu Nemačku) nije moglo da se pojavi u medijima ni kao egzotičan argument. Nikako da se shvati da je malo zatezanje oko Ahtisarija od jesenas doprinelo tome da nam se ponudi partnerstvo za mir. Govori se da je međunarodna zajednica sklona popuštanju Albancima jer će im ovi, ako su nezadovoljni, praviti probleme, dok Srbija, s druge strane, neće „previše da se buni“. Ne vidi se kuda vodi ova logika! Pa ako se Srbija postavi kao neko ko može da pravi probleme, a to bi, na primer, bio prekid diplomatskih odnosa ili pak prodaja energetskog sektora Rusiji, odmah bi se iz prašnjavih dosijea vadile nove opcije, poput one o podeli Kosova. Ipak, mi smo svetlosnim godinama udaljeni od takvog strateškog razmišljanja o našim nacionalnim i ekonomskim interesima na Kosovu.

Čak su se i funkcioneri DSS-a ućutali, valjda ne znajući na koju će stranu njihov lider okrenuti partijski brod. Stiče se utisak da je Koštunica ostao usamljen u svom „tvrdom“ stavu o Kosovu (kao, uostalom, i Đinđić tri meseca pred pogibiju). U medijskoj baražnoj vatri išlo se dotle da se zbog tog „odbijanja“ histerično pretilo „ratovima i sankcijama“, a u blažoj varijanti bilo je reči o dirljivoj „patriotskoj zabrinutosti“ za ishod pregovora ako – ne daj bože – mi na njima ne budemo prisutni! Da smo skloni teorijama zavere, pomislili bismo kako ovom „horskom saglasju medija“ kumuju neki centri moći u zemlji i inostranstvu. Ali kako tome nismo skloni, ostajemo začuđeni njihovim iščuđavanjem nad „drskim odbijanjem“ Ahtisarijevog „predloga“, koji se, je l' te, može i malko „preformulisati“. Takvo shvatanje pojmova „fleksibilnost“ i „kompromis“ trebalo bi ubaciti u Vujakliju umesto, recimo, servilnosti i defetizma.

Nezadovoljstvo osrednjim, iako od ozbiljnijih analitičara i agencija očekivanim rezultatima Koštuničine koalicije na izborima, dovelo je do čudne političke pasivnosti DSS-a. Kao da je izborno razočaranje zbog preteranih nadanja, uz „Ahtisarijev prepad“, sasvim izbilo inicijativu iz ruku narodnjaka. Posledica je privremeno povlačenje iz političke arene, što je politička konkurencija – a pre svega DS, ali i SRS – iskoristila da ojača pozicije. Ovo je još jedan primer kako se subjektivni osećaj slabosti pretvara u realnu slabost, koju će, naravno, drugi eksploatisati. Politička defanziva nije toliko odraz realnog odnosa snaga jer Koštunica ima i dalje centralnu političku poziciju, mesto premijera i značajno iskustvo u ovakvim situacijama. Čak je i situacija oko „platforme“, iako medijski porazna, izvršila pritisak na Tadića da je odbije, pa da kao kompenzaciju ispali jedno „medijsko ne“ Ahtisariju. Čak su se i radikali pridružili kritikama „odlazećeg premijera“, doduše s drugih pozicija. Sve ovo zajedno – izborni rezultat, neprimanje Ahtisarija, odbacivanje „platforme“ – stvorilo je utisak da se naš politički život, a pre svega Koštunica, nalazi zaglavljen u procepu.

U čemu se sastoji ta pat pozicija? S jedne strane, čini se da je „istorijska neminovnost“ vlada Tadić – Koštunica, to svi žele i za to svi lobiraju, od većine političara i medija, preko tajkuna do stranaca. Međutim, s druge strane, Tadić je odbacio „platformu“ i želi dominantan deo vlasti u budućoj vladi. U igri imamo ambiciozne demokrate, Dinkića i one koju su oko njih i iza njih, a koji žestoko guraju formiranje nove vlade u kojoj bi Koštunica, i kao premijer, bio u drugorazrednoj poziciji. S druge strane je Koštunica koji deluje povučeno i neodlučno. Koji bi mogao biti razlog Koštuničine defanzive? Zaista izgleda kao „neminovnost“ za Koštunicu da pravi vladu s Tadićem, i to kao „mlađi partner“, jer postoje, čini se, nepremostive prepreke za neku drugu opciju.

Čak su i radikali kritikom „platforme“ smanjili ionako malu mogućnost formiranja „unapred žigosane“ koalicione kombinacije Koštunica – Nikolić. Valjda idu logikom: neka ih, neka prave vladu „demokratskog kapaciteta“, kada „ode Kosovo“, rušićemo ih sve zajedno i onda sami doći na vlast. Koliko je takva logika realna i dobra, kako za njih, tako i za Srbiju – tek će se videti. Bitno je da Srbija ima defektan politički život jer stranka koja dobija najviše glasova na izborima ima „zabranu“ dolaska na vlast. Kao što kaže jedan kafanski cinik: „Ili im treba dati mogućnost učešća u vlasti, ili ih treba zabraniti, jer šta će nam stranka čijih je milion i kusur glasova 'zamrznuto do daljnjeg'?“ Čitava ta situacija oko „suspenzije“ radikala najviše odgovara Demokratskoj stranci jer tako, mimo volje birača, postaje „najjača stranka“ i „stožer buduće vlade“. Stoga ne čudi što političke snage oko Tadića najviše promovišu štetnu podelu na „dve Srbije“. Ne sporimo da je veliki broj ljudi koji se zaista pribojavaju radikalske vlasti, ali situaciju pogoršava to što strahovima manipulišu oni koji imaju korist od „radikalofobije“.

Tako limitiran stranim faktorom, domaćom medijsko-političkom klimom, pa i stanjem duhova u sopstvenoj stranci, Koštunica je izgleda primoran da napravi nekakav dogovor s Tadićem, pa makar u toj podeli kolača vlasti prošao loše. Tako sagledana situacija daje mu u izgled dve opcije: vlada „punog demokratskog kapaciteta“ zajedno s DS-om i G17, ili manjinska vlada „čistog demokratskog kapaciteta“ DS-a i G17. Čini se da nije realna kombinacija „narodnjaka“ i DS-a, koju bi na ovaj ili onaj način podržali socijalisti, jer bi to odbio Tadić, a Koštunica ne bi na njoj insistirao. Jedanput mu je uspelo, ali danas izgleda nema političke volje za takvu kombinaciju.

Osim najizglednije kombinacije s Tadićem i Dinkićem, utisak je da postepeno raste mogućnost da Koštunica „privremeno abdicira“ i vlast prepusti tandemu Tadić – Dinkić. Ovakav neuobičajen i pomalo bizaran potez gandijevskog povlačenja s vlasti ne bi bio prvi u njegovoj karijeri, jer ako ne bi bio premijer, Koštunica sigurno ne bi pristao da bude „ministar u Božinoj vladi“. S druge strane, ne izgleda primamljivo ni opcija da bude „premijer bez portfelja“, tj. bez ključnih poluga vlasti. Ono što ovakvu „kunktatorsku“ strategiju čini izvesnijom jeste to da se zbog straha od novih izbora (koji je neopravdan) Koštunica i njegovo okruženje ne bi usudili da rizikuju da im „nabace“ krivicu za neuspeh formiranja vlade u „momentu od istorijske važnosti“. Iako se do sada pokazao kao dobar u manevrisanju u suženom prostoru, sada, izgleda, nema mnogo izbora. Vreme brzo ističe za introvertnu politiku – odluka se, ipak, mora doneti. Čini se da Koštunica ni najmanje nije srećan što „od njega zavisi“.