Branko Radun

POSTMODERNA KOLABORACIJA U SRBIJI

Po odjecima i reagovanjima na tekst Đorđa Vukadinovića "Slatka mala okupacija", možemo zaključiti da je odabrana tema "prava" (bitna, a neeksploatisana) i da je dirnula u tabuiziranu zonu. Tako i pozitivne i negativne reakcije govore – svaka za sebe i na svoj način – da je ova kolaboracionistička boljka (sa i bez navodnika) dobrog dela srpske elite "visoko senzitivan" fenomen, koji je, "uzgred rečeno", i od vitalnog značaja za naše napaćeno i podeljeno društvo. Pozitivne reakcije ("pronašli smo tog i tog u ovom opisu"), a još i više negativne i diskvalifikujuće reakcije potvrđuju da je teza o trajnom nedostatku i minimuma patriotizma (za civilizovani svet) kod dela srpske elite sa plastičnim opisom "idealtipskog srpskog kolaboracioniste" pogodila "u sridu" (kako reče jedan od komentatora).

NJEGOŠEVSKO-CVIJIĆEVSKA LINIJA PODELE

Ono o čemu se može raspravljati jeste geneza takve psihopolitičke patologije kod srpske urbane elite (što vole da ignorišu "evro-Srbi"), na koju očigledno nisu imuni ni pripadnici "običnog naroda" (to vole da ignorišu "nacional-Srbi"). Kada bismo pošteno zasukali rukave i počeli da kopamo po istorijskim izvorima, videli bismo da je to istorijska pojava "dugog trajanja" , koja seže nekoliko vekova unazad. Tu imamo dva međusobno isprepletana i zavisna fenomena.

Prvi je versko-ideološko konvertitstvo koje je Njegoš lakonski oslikao onom "poturči se plaho i lakomo", dajući odmah dve najčešće i najjače motivacije za identifikaciju sa " okupatorom " (klasičnim ili postmodernim ). Mladi ambiciozni ljudi koji nemaju strpljenja da radom i stvaralaštvom prokrče sebi put ka eliti često su doživljavali ideološko-religioznu konverziju da bi se upodobili dominantnoj paradigmi i tako "prečicom" ostvarili svoje aspiracije.

Tako i sada, na političkoj i intelektualnoj sceni, imamo "slučajeve" onih koji su u mladosti bili recimo desničari i patriote, da bi nezadovoljni sobom i statusom u društvu doživeli "preobražaj" u politički korektne "evro-Srbe" koji su svom svojom dušom posvećeni misionarskom preobražaju srpskog društva kroz pseudoreligijsku katarzu&integraciju. Drugi važan motiv po njegoševskoj definiciji su materijalni benefiti ili, srpski rečeno, "pare su u pitanju". Novac i privilegije ovde ne figuriraju samo kao "konformističko sredstvo" da se vodi ugodan život, već i kao spoljnja potvrda značaja tih u sebe nesigurnih i nezrelih ličnosti. Ovi mladi i ambiciozni ljudi (a neretko lenji i netalentovani) "žele sve i žele odmah", a do toga se dolazi serijom trulih kompromisa, na čijem je kraju gotovo potpuno potiskivanje svesti i savesti. Oni svoj izbor da se potpuno podrede interesima i ciljevima dominantne sile (politička, ideološka, ekonomska...) koja vrši represiju nad njihovim narodom racionalizuju na više načina – od one "da se protiv njih ne može", do one da je "to naš narod sve i zaslužio jer je iracionalan, nacionalistički, pa i genocidan..." i tome slično.

Drugi fenomen koji je u vezi sa ovim "konvertitstvom" jeste ono o čemu je Cvijić mislio kada je govorio o "rajinskom mentalitetu". Naime, u gradovima pod stranom dominacijom (tada turskom) stvarao se urbani mentalitet potpunog pokoravanja stranom osvajaču, pa čak i neka vrsta uživanja u tome. Moderna dekadencija značajnog dela srpske elite dolazi i od toga što mentalitet orijentalne kasabe u kojoj dominira autoritarna struktura ličnosti kroz proces modernizacije i evropeizacije nije nestao, već je čak i ojačao kroz pomodnu malograđanštinu. Može se reći da su Karađorđevi i Miloševi ustanici pobedili Tursku vojnički, ali su njihovi naslednici podlegli malignoj kombinaciji orijentalne i malograđanske autoritarnosti, koja se sa nepodnošljivom lakoćom "poistovećuje sa stranim osvajačem" ili sa "revolucionarnom avangardom", ili sa bilo kim ko demonstrira moć na ovim prostorima. Tako je moderni "evro-Srbin" mentalno i najčešće fizički vezan za „krug dvojke“, najčešće orijentalni "rajinski podanik" premazan glazurom civilizovanog&modernog. Njemu ne pada na pamet da kritikuje one koje naziva "Svetom", a kamoli da se bori za nacionalni interes kada to ne nailazi na odobravanje "iz Sveta". On ne zna, ili ne želi da zna, da su te evropske nacije kojima se divi to postale ne olakim pristajanjem na ponižavajuće tutorstvo, već žestokom borbom za slobodu, nacionalno dostojanstvo i prestiž.

DVE VRSTE KOLABORACIJE

Problem usložnjava i pojava da se ovakvo dekadentno ponašanje nalazi češće među obrazovanijim i imućnijim članovima našeg društva. Izgleda kao neka zakonomernost da je stepen obrazovanja i nivo civilizovanosti obrnuto proporcionalan osećaju patriotizma i privrženosti zajednici. Iako nam nije cilj da jadikujemo nad žalosnim stanjem naše elite, moramo reći da je ona u značajnom procentu navikla da parazitira na budžetskim i drugim izvorima, te da razmaženo veruje da joj samo zbog formalnog obrazovanja ili površne uljuđenosti sleduju ko zna kakva prava i privilegije. Pri tome, pokazuje veliki raskorak između sposobnosti da nešto realno uradi za svoju okolinu i ambicije da sa malo napora živi lagodno. Posledica toga je i hronični nedostatak sposobnosti da se bori za interese šire zajednice, a na idejnom planu to pretpostavlja da se patriotizam nisko kotira ili se čak predstavlja kao nešto prevaziđeno i štetno.

Interesantno je da ovakav odnos prema sopstvenoj zemlji ne gaje samo anacionalni reformisti, već i određeni desni i konzervativni krugovi, dakako iz drugačije ideološke perspektive i sa različitim političkim racionalizacijama, ali i iz vrlo slične prizemne motivacije. U tom pogledu deluju iskrenije (iako medijski destruktivnije) oni koji i teorijski i praktično osporavaju potrebu za patriotizmom i nacionalnim interesom od onih koji vole da se predstavljaju kao velike patriote i konzervativci, kojima je puno srce srpske tradicije, ali se u praksi ne pokazuju boljim od ovih prvih. Tako se za "postmodernu kolaboraciju" regrutuju ljudi iz celog političkog i ideološkog spektra: od bivših šezdesetosmaša, socijaldemokrata, anarhista i antiglobalista, do mondijalista, desnih liberala, konzervativaca i religiozne desnice.

Imajući te i slične podele na umu, možemo domaću "kolaboraciju" podeliti na dve grupe. Jedna je ona maligna koja otvoreno radi i zagovara dominaciju stranaca u svim oblastima nad srpskim društvom i državom. Oni se ne stide da zagovaraju ideje poput "nezavisnosti Kosova" i "federalizacije Srbije", ali i da rasprodaju u bescenje domaću privredu i prirodne resurse stranim korporacijama. Za razliku od ove kolaboracije koja je otvorena i dobrovoljna, postoji ona skrivenija i često sa opravdanjem "da se tako mora" i da je to u "našem nacionalnom interesu" (o čemu bi se moglo raspravljati). Koja je štetnija – teško je reći, jer je prva kao virus koji direktno razara imunitet društva i spremnost na odbranu , dok druga predstavlja podmukliju boljku koja se lako ne dijagnostikuje.

Tu onda dolazimo na klizav teren krize identiteta – takva amorfna i lako promenjiva mentalna struktura pokazuje da nema uporište u svojoj tradiciji (ma šta to značilo) i istorijskom pamćenju. Identifikujući se sa "moćnicima ovoga sveta", domaći pripadnik palanačke filozofije mora nekako ritualno da se odrekne svoje "primitivne, balkanske i nacionalističke kulture" koja predstavlja samo gomilu gluposti, sujeverja i zločina. On time nastoji da napravi diskontinuitet sa onim što su bili njegovi preci, pa tako i reč "Srbin" neretko koristi u ironičnom ili sarkastičnom kontekstu – da označi nešto primitivno, bahato, pa i zločinačko. No, proces kidanja veza sa starim identitetom nije nimalo lak i jednostavan. Tako, često, oni koji se najviše busaju u svoje "evropejske grudi" demonstriraju upravo one negativne osobine balkanskog mentaliteta (primitivizam, ostrašćenost, bahatost...) kog se ideološki odriču.

IMA LI IZDAJE U POSTMODERNI

Kako živimo u vremenu postmoderne epohe u kojoj je i okupacija postmoderna, tj. nije direktna i javna, već više posredna i mnogostruko maskirana , tako se i "postmoderni kolaboracionisti" razlikuju od onih klasičnih. Danas nije lako definisati granicu između relativno pristojne i pomalo mudre "kooperacije" i otvorene kolaboracije na štetu nacionalnih interesa. "Princip neodređenosti" se iz fizike odavno preselio u društvene nauke. Pored toga, imamo posla sa prividima i simulacijama kada nam se nešto može činiti kao jedno, a na kraju ispadne drugo.

Tako dolazimo i do prokazanog i od miloševićevske propagande erodiranog pojma izdajstva (sa i bez navodnika). Ono što bi trebalo da bude jasno – a nekima očigledno nije – jeste da to što su njegovi mediji besomučno zlorabili ovaj pojam ne znači da ta pojava ne postoji. Istina se ne nalazi ni u "čitanju" miloševićevske "TV Bastilje" koji su ovaj pojam prenaduvavali do besmislenosti, ali ni u "interpretaciji" dežurnih misionara "evropejstva". Istina je negde drugde. Iako je teško definisati nekada jasne pojmove poput patriotizma i kolaboracije, to ne znači da ne postoje i da nemaju više smisla.

Da bismo u postmoderno vreme, u kome se sve relativizuje, ipak reafirmisali klasične pojmove poput patriotizma i izdaje, u pomoć možemo pozvati klasike. Parafraziraćemo grčko-rimskog istoričara Polibija koji je pratio uspon Rima i "antički proces globalizacije". On je otprilike rekao da je teško definisati pojam izdaje i kolaboracije i da nije svaki koji kaže da se treba boriti patriota, kao ni svaki onaj koji kaže da se ne treba boriti – izdajnik. Međutim, navodi on, izdajnik je onaj koji kaže da se ne treba boriti a od toga izvlači neku vrstu koristi . Oni, dodaje on, neprijateljskim silama predaju vlasti i moć u sopstvenoj zajednici radi sopstvene bezbednosti, koristi ili zbog nesuglasica sa političkim suparnicima. Dakle, u tu, kod nas tabuiziranu kategoriju spadaju oni koji primaju spoljnu pomoć da bi pobedili u unutarpolitičkim sukobima, a gotovo uvek na štetu sopstvenog društva. Tako bi se neko u Americi smatrao za izdajnikom da u medijima brani Bin Ladena, a da ne govorimo o tome kako bi prošao da ga slučajno uhvate kako se od toga okoristio. Dakle, antički i novi Rim mogu da definišu i žigošu ono ponašanje koje označe kao (ne)patriotsko, dok se postavlja pitanje da li to još može i srpsko društvo. Od odgovora na ovo pitanje zavisi – da se šmitovski izrazimo – političko funkcionisanje jedne zajednice i njen opstanak.