Branko Radun

“NATO DRŽAVA“ I NATO LOBISTI

Kampanja DSS-a protiv NATO je, čini se, iznenadila mnoge (kako „natoljupce“, tako i „natofobične“) jer se očekivalo da nakon formiranja „ponoćne vlade“ neće biti većeg talasanja do „konačne odluke o statusu južne pokrajine“. Prvo su se desetak dana političari DSS-a redom „izjašnjavali“ protiv stvaranja „prve NATO države“. Stranka premijera Koštunice saopštila je da albanski separatisti planiraju da, uz podršku SAD i NATO, 11. decembra „samoinicijativno“ proglase nezavisno Kosovo i da će posle toga SAD priznati „kao realnost na terenu“ tu „NATO državu“. Ova stranka razmatra mogućnost nečega što bi bio adekvatan odgovor na ovaj po Srbiju izuzetno opasan scenario, pa stoga navode da je jedan od mogućih odgovora da skupština donese odluku da naša zemlja ne može biti članica NATO. Portparol Koštuničine stranke Ristivojević izjavio je da organizovanje izbora u trenutku „kosovske završnice“ ne bi bilo u saglasnosti sa ciljevima koji treba da budu postignuti, te bi ih trebalo odložiti.

Ovakve prilično uslovne i neodlučne izjave tipa „ako – onda bi trebalo razgovarati o mogućnostima“ izazvale su prvo naglašeno ignorisanje, a zatim, kad to nije dalo rezultate, i lavinu negativnih reakcija političara i medijskih poslenika pronatovske orijentacije. Interesantno je pitanje otkud ta i takva ozlojeđena kampanja protiv dela vladajuće koalicije od medija koji gravitiraju drugom delu vlade, a u koju se vrlo malo meša opozicija (SRS, SPS i LDP). Podigla se takva medijska prašina kao da se referendum o ulasku u NATO održava za mesec–dva. Ipak, jasno je da, iako je ova situacija nezgodna za DS i ostale pronatovski orijentisane političke snage, ova medijska frka zasada neće ugroziti opstanak vlade, barem ne do kosovskog deadline -a.

Izjave političara DSS-a su proteklih nedelja od „pronatovskih krugova“ dočekane na nož, a njima skloni mediji su sve to iskoristili za prikupljanje političkih poena. Verujemo, ipak, da se ovaj „preokret“ ne može svesti na „politički marketing“, kako to pokušavaju da predstave oni koji su ogorčeni ovim „antinato govorom“. Naravno da svaka stranka sve svoje akcije usmerava u pravcu pridobijanja birača, što je suština političkog delovanja u demokratskom sistemu. To, uostalom, rade i radikali i DS i DSS. Cela situacija oko NATO i Kosova ne treba da iznenađuje jer je Koštunica i pre i tokom prethodnih izbora insistirao na tvrdom stavu o Kosovu. Odbrana Kosova kroz ustavnu preambulu i principijelan stav u pregovorima predstavlja njegov politički kredo, od čega ne misli da odustane. Njegov stav je, međutim, ojačan značajnom dozom razočaranja u Zapad, naročito onaj koji Srbiji ne želi da ostavi ni „simboličku suverenost“ na Kosovu.

U prilog tvrdnji da ovoj kampanji DSS-a nije prioritet pozicioniranje na predstojećim predsedničkim izborima govori činjenica da „narodnjaci“ još nemaju predsedničkog kandidata koji bi pomrsio konce Tomi i Borisu. Iz tog razloga neuverljivo zvuče izjave nekih analitičara po kojima je ovo „probni balon da se stvori prostor za njihovog kandidata“ (Dejan Vuk Stanković). Teško da je neko spreman da bude žrtvovan kao onaj kome je predodređeno da bude „novi Maršićanin“.

PUTUJ EVROPO

Druga stvar koja se protura po medijima jeste da se čvrsto vezuje ulazak u EU sa (valjda prethodnim) članstvom u NATO. Iako su u poslednje vreme novoprimljene države EU prethodno ušle u NATO, to niko nije shvatio kao „paket aranžman“. Brisel (ako postoji kao jedna politika) nikada nije vezivao jedno sa drugim. Postoje i države poput Austrije koje su u EU, a nisu u NATO, kao što je moguće zamisliti Albaniju kao članicu NATO, ali ne i EU. Iskustvo novoprimljenih zemalja je specifično – one su, s jedne strane, bile potrebne SAD i NATO, koji se širi na istok, pri čemu je za njih karakterističan strah od „ruske dominacije“. Ni jedno ni drugo nije naš slučaj, tako da je taj argument površna analogija koja služi marketingu NATO.

Kad je o svemu tome reč, mislimo da je bolje jednoj Švajcarskoj koja nije ni u EU ni u NATO, nego Bugarskoj koja je u obe „strukture“, pa opet imaju manje plate nego u Srbiji. Plate navodimo kao omiljen primer naših promotera evroatlantskih integracija, koji, poput ministra Šutanovca, dovode u vezu članstvo u atlantskoj alijansi sa boljim životom. To vam je kao da kažete – pošto su članice Evrovizije u proseku bogatije nego druge zemlje, logično je da ako neko postane novi član ovog „muzičkog saveza“, to pozitivno utiče na standard građana.

Argumenti za ulazak u NATO tipa „kud svi Turci, tud i mali Mujo“ nisu preterano ozbiljni, ali ipak deluju realnije od ovih o „boljem životu u NATO“, ili onih o atlantskom savezu kao prilici da naši momci „putuju bez viza“, dakako u Kandahar ili Basru, ili koje drugo ratište. Kako cinično zvuče reči ministra Šutanovca da naši momci treba da idu u Avganistan, a da istovremeno ne traži ispunjavanje Rezolucije 1244 UN o povratku kontingenta srpskih vojnika na Kosovo. Prema našem mišljenju, nije sporno zastupati ideju atlantskih integracija, ali jeste sporno što se pri tome najčešće ignoriše vitalni nacionalni interes. Drugim rečima, nije problem shvatati NATO integracije kao sredstvo realne nacionalne politike, ali jeste kada se to postavi kao cilj po sebi kada „NATO nema alternativu“. Analogno tome, nije problematično govoriti da smo mi za miroljubivo rešenje kosovskog problema, ali jeste ako se naša pregovaračka pozicija čini neozbiljnom izjavama predsednika i ministra odbrane da „mir nema alternativu“, čime se unapred isključuje mogućnost upotrebe sile, dok albanski političari – i sa Kosova i iz Albanije – zveckaju oružjem. Problem je što se kod nas o ovom pitanju nije povela šira društvena debata jer je „prozapadna“ politička elita i dalje svesna da stanovništvo još nije zaboravilo 1999.

Tako smo umesto jedne racionalne debate o koristi i šteti (ne)ulaska u ovaj vojni savez, imali kontinuiranu sedmogodišnju pronatovsku kampanju koja još nije uspela da „prelomi mozak“ građana Srbije. Uzaludni su do sada bili svi argumenti NATO lobista, analitičara, intelektualca i umetnika, levih i desnih – Srbija se još seća '99. Smenjivali su se oni koji su oduševljeno pričali o blagodetima ulaska u NATO sa onima koji su, glumeći patriotski diskurs, govorili „jeste da su nas bombardovali i činili zločine, ali mi ipak moramo...“ Pri tome, povodom ovog „novog militarizma“ nije se čuo glas razumne kritike pacifističkih vedeta NVO-a – od „Žena u crnom“ i sličnih „antiratnih delatnika“. Osim „ostataka starog režima“, u medijima se nije mogla čuti kritika olakog i prebrzog prepuštanja „talasima Atlantika“, a da ne govorimo o tome da se nije moglo čuti koliko nas sve to može koštati – u milijardama dolara za preoružavanje vojske, u gubitku nacionalnog ponosa i mladih života po svetskim ratištima, ili u odricanju od samostalne spoljne politike.

Nakon prvog talasa ignorisanja „probuđenog antiglobalizma DSS-a“, NATO lobiji u Srbiji prešli su u kontraofanzivu argumentima „o mogućoj šteti“ kojima treba da ubede, tj. zaplaše, malodušnu javnost. Pronatovski vojni analitičari već nedeljama nas neprekidno ubeđuju da bi odluka da Srbija ne uđe u NATO nanela „ogromnu štetu državi na svim poljima“. Ne samo to već je „ideja da Srbija ne uđe u NATO suicidna“, rekao je Dragišić agenciji Beta. Vrhunac politički korektne objektivnosti je njegova izjava da NATO ne drži stranu Albancima u pregovorima jer je, valjda, „neutralan“, a pored toga, neke članice NATO se protive nezavisnosti. Promakla je „sitnica“ – ključne zemlje NATO su glavni promoteri nezavisnosti Kosova, pa je zaista „analitički propust“, da ne kažemo eristička zamena teza, smetnuti s uma „odnos težina“ koju u NATO ima SAD prema, recimo, Slovačkoj.

Dragišiću se pridružio „kolega“ Radić, koji dodaje da je najopasnije što se može desiti lutanje između suprotstavljenih stavova „da li je Srbiji mesto u NATO ili nije“, što je ozbiljno i dugoročno pitanje, koje bi, smatra on, trebalo da se razmatra nakon „rešavanja problema Kosova“. Prema njegovom mišljenju, oni koji kritikuju NATO, menjaju pravac svoje politike „ne videći šta će biti za nekoliko godina“. Dakle, sada ne treba potencirati referendum i društvenu debatu o ovom pitanju, barem dok kosovska rana ne zaceli koliko-toliko, za nekoliko godina. Svi oni koji lobiraju za ulazak u NATO pribojavaju se referenduma znajući da nikakva medijska kampanja ne može preokrenuti javno mnjenje u toj meri da Srbi postanu pronatovski orijentisani. Zato se priča želi zadržati u okvirima „skupštinske sale“ i „televizijskih studija“ u kojima se stvari nekako mogu kontrolisati.

Priče o „mogućem preispitivanju evropskog puta Srbije“ zbog antinato retorike čelnika premijerove stranke su još jedan manevar „pronatovskog lobija“ u Srbiji da izjednači svakog koji je „NATO skeptik“ sa protivnikom svetle evropske budućnosti Srbije. Dakle, svako ko kaže da Srbija treba da razmisli o ulasku u NATO, ako nam zemlje koje ulaze u sastav ove alijanse oduzimaju čak i simbolički suverenitet nad Kosovom – istovremeno je i protivnik evrointegracija. Štaviše, oni u tom, da tako kažemo, okasnelom i skoro očajničkom potezu vide čak „neku vrstu zaokreta stava prema evropskim integracijama“ i okretanje Rusiji, tj. vide „indirektnu podršku Rusiji“ (Dejan Vuk Stanković), što je valjda kompromitacija prvog reda. Dakle, iz priče „ne u NATO“ izvodi se hipotetički zaokret od evropskim ka evroazijskim integracijama. Tako se srpska javnost „plaši“ da bi Srbija mogla postati „ruska gubernija“, što je proizvod ne samo cinične podmetačine već i iskrenog straha od ponovne „konfrontacije sa Zapadom“. U ovim paranoičnim projekcijama ispalo je gotovo moguće da „nas ponovo bombarduju ili da nam uvedu sankcije“.

NATO KAO LINIJA PODELE

Ono što je pokazala ova „pronato“ i „antinato“ debata jeste da su politički i naročito medijski dominantne pronatovske političke snage, koje su i sprečile političku debatu o ovom pitanju, uspele da izvrše kontraudar na Koštunicu i DSS. Druga stvar je što se DSS opet pokazao kao medijski inferioran u odnosu na svoje koalicione partnere, ali i strance koji u Srbiji kontrolišu više medija nego vlada. Iako imaju „dobru priču“, nisu uspeli da je kapitalizuju jer ne mogu da je plasiraju dovoljno široko u javnost. Čak i mediji koji važe za „njihove“ ignorisali su ovaj natovski „vruć krompir“. Zatim, nisu uspeli – a nisu ni pokušali – da mobilišu u svojoj kampanji sve one i sa levice i desnice koji se ionako protive NATO integracijama. Osim radikala, socijalista, tu su i iskreni pacifisti i antiglobalisti kako sa leve, tako i sa desne strane ideološkog spektra, ili, kako to Teofil cinično primećuje, „poklonici Če-a i Vladike Nikolaja“. Stoga, linija za i protiv NATO potencijalno je važnija od nametnute podele na reformske i stare snage, ili već deklasirane na levicu i desnicu.

Kampanja protiv ulaska u NATO nije imala do sada značajan efekat jer je, stiče se utisak, došla prekasno, slabo je organizovana i uskostranački postavljena. Međutim, njen značaj je možda u tome što je izazvala pravu histeriju u krugovima NATO lobija, što opet zbog njihovog preterivanja izaziva kontrareakciju u javnosti. Iako su pokušali da ignorišu ovu situaciju, pronatovski orijentisani političari i mediji morali su da reaguju i tako se, na neki način, demaskiraju. Naime, od 5. oktobra veliki deo pobedničkog „reformskog bloka“ se iskreno zalagao za ulazak u NATO, što je prećutkivano u javnosti koja „to ne bi mogla da razume“. Tako se došlo do šizofrene situacije – da građani koji su skeptični ili se protive ulasku u NATO glasaju za one koji de fakto vode zemlju u ovaj vojni savez. Iako nije bilo nijedne odluke vlade ili skupštine (a to se zaboravlja) o ulasku u NATO, domaći mediji su gurali priču o korisnosti ili neminovnosti ulaska. Političari „demokratske orijentacije“ su prepuštajući medijima i NATO analitičarima glavni posao, tek iz prikrajka, pokatkad, izricali neku neodređenu formulaciju o „približavanju NATO“.

Takvo šizoidno stanje omogućilo je da vojska bez ikakve političke odluke i pristanka javnosti već krene u procese NATO integracija. Ipak, u ovom slučaju, niko se neće buniti zbog nedostatka „civilne kontrole“ oružanih snaga, koje kao „autonomni centar moći“, mimo političkih odluka, vode zemlju u NATO. Ovom nespretnom i zakasnelom kampanjom mnogi se teraju da skinu maske i da „NATO integracije ispod žita“ budu preispitane, možda i obustavljene. Zato bi narodna postmoderna poslovica mogla da glasi: „Ne pada medijski antinato sneg da pokrije politički breg, već da svaka NATO zverka pokaže svoj trag“.