Pol Dž. Sonders (Paul J . Saunders)

Distanca i perspektiva

Nakon nedelju dana u Londonu i Berlinu postaje jasno da bi mnogim pripadnicima elite američke inostrane politike moglo da bude od koristi da na neke od svojih suštinskih tvrdnji pogledaju iz druge perspektive.

Očigledno je da se dve ljubimice američkih neokonzervativaca i neoliberala – Poljska i Gruzija – posmatrane sa bliže tačke gledišta veoma razlikuju od gledišta sa druge strane Atlantika. U Londonu, mnogi stručnjaci za inostranu politiku, sa kojima sam razgovarao, videli su kako je prethodna vlada Poljske sebe vodila u pravcu samouništenja ponašanjem prema svoja dva drugara, članicama Evropske unije i Rusiji, jer je zauzela tvrdu liniju prema Moskvi ograničavajući tako svoj uticaj, a da pritom nema drugu kartu u rukama osim američke podrške. Ovo suštinski otuđuje evropske vlade, koje su poljski poziv na „solidarnost“ u odnosima sa Kremljem shvatile kao nastojanje da se troškovi varšavskog približavanja sa Poljske prebace na Evropu.

Tačnije, mnogi stručnjaci su izrazili zabrinutost da Poljska blokira obnovu Evropskog partnerstva i Sporazuma o saradnji sa Rusijom – okvirni sporazum koji omogućava legalno postavljanje osnova za specifične sporazume između EU i Rusije u drugim oblastima – u nameri da ostvari uticaj na polje energetike. Po njihovom mišljenju, Poljska greši što blokira sporazum koji bi Evropskoj uniji upravo trebalo da dozvoli da učini korak napred u uspostavljanju sistema pravila u evropsko-ruskim odnosima po pitanju energije.

Međutim, mnogo oštrije komentare izneo je poljski stručnjak, nastanjen u Londonu, u vezi sa energetskim potrebama svoje zemlje. Slušajući američku debatu o rusko-poljskim energetskim vezama, čovek bi mogao da pomisli da se Varšava brine kako će prekid snabdevanja gasom iz Rusije paralizovati čitavu zemlju. Međutim, ovaj stručnjak navodi da za proizvodnju 95 posto električne energije Poljska koristi domaće resurse uglja, a za ostatak su zadužene hidroelektrane. Prirodni gas se koristi za grejanje stanovništva (oko 20 posto) i industrijsku upotrebu, uključujući i petrohemijsku industriju (oko 80 posto). Takođe navodi da bi s obzirom na to da je u Poljskoj 40 odsto gasa domaće proizvodnje, zemlja trebalo da ima dovoljno gasa da (o)greje svoje građane tokom zime i da održi nesmetan rad gotovo četvrtine ukupne industrije, ne koristivši pritom uopšte gas iz Rusije.

To navodi na pomisao da Poljska ima značajan potencijal u smanjivanju zavisnosti od ruskog gasa, tako što će poboljšati sopstvenu proizvodnju energije, koja je još uvek prilično bedna, i restruktuirati industriju. Poljski stručnjak, sa kojim sam razgovarao, dao mi je to za pravo, ali se požalio da bi to politički teško bilo izvodljivo, jer bi neki radnici mogli da ostanu bez posla. Jedno je štititi Poljsku od ruske dominacije, ali sasvim je druga stvar štititi poljsku vladu od toga da ne napravi neke teške izbore na domaćem terenu sa čim se vlade drugih zemalja svakodnevno suočavaju.

Po pitanju Gruzije, najupečatljivije je to da ni jedan jedini britanski, francuski ili nemački stručnjak za inostranu politiku, sa kojima sam se sretao, ne vidi gruzijskog predsednika Mihaila Sakašvilija kao demokratu. Sa druge strane, Sakašvili i njegovi savetnici učinili su veliki ustupak naučivši da ponavljaju demokratske mantre tokom svojih putovanja po inostranstvu, ali su rutinski ignorisali tu retoriku u vladanju svojom zemljom. Posmatrači su primetili Sakašvilijevo umešno eleminisanje drugih političkih centara moći ili izvora alternativnih perspektiva u parlamentu i medijima, kao i apsolutno nepostojanje nezavisnih sudova.

Imajući ovo na umu, evropski analitičari sa kojim sam kontaktirao duboko su skeptični u pogledu cilja koji Bušova administracija želi da ostvari primanjem Gruzije u NATO. Oni smatraju da se unutrašnje prilike u Gruziji fundamentalno razlikuju od prilika u mnogim drugim novim članicama alijanse, koje su imale više iskustva u vladavini demokratije, drugačiju političku kulturu i, što je najvažnije, vođe koji su se trudili da pre svega učvrste demokratsku vlast u zemlji, a ne sebe na vlasti. Izrazili su svoju zabrinutost zbog izgleda da neki istaknuti Amerikanci, kao što je agilni Ričard Holbruk, podstiču Sakašvilijeve najgore instinkte opisujući Gruziju kao „test“ za odnose između SAD i Rusije. Prilično je jasno da je gruzijsko-ruska napetost trenutno podgrejana Sakašvilijevim teatralnim čitanjem bukvice ruskom mirovnom oficiru pred kamerama gruzijske televizije, što je kod većine Evropljana pre smanjilo nego povećalo interesovanje da se sporazumno obavežu da brane Gruziju.

Na kraju krajeva, nije najzanimljivija činjenica da Evropljani imaju drugačije poglede od Bušove administracije i mnogih drugih u establišmentu američke inostrane politike, već to da čovek veoma retko može da čuje kako oni svoje argumente ili informacije iznose u našoj sopstvenoj debati o inostranoj politici naše zemlje. Zašto, 2007. godine, neko mora da putuje u Evropu da bi čuo te veoma ozbiljno iznete perspektive? Kako Amerika može da bude uspešna kao globalni vođa bez javnih rasprava u kojima se iznose različiti pogledi ne samo po ovim pitanjima, već i o mnogim drugim pitanjima, znatno važnijim za interese SAD?

Pol Dž. Sonders je izvršni direktor Nikson Centra

(Objavljeno 11.06.2007. u: The National Interest . Prevod: NSPM)