Igor Simić

SPINOVANjE ILITI PREBACIVANjE ODGOVORNOSTI

Način stvaranja vladajuće većine u državi Srbiji je ove 2007. godine bio posebno neizvestan pa je izazvao veliki broj tumačenja i pokušaja da se otkrije šta se dešavalo u miru pregovaračkih soba. Među mišljenjima se kao zajednička provlači osnovna ideja je Koštunica iznenadno zaigrao na "radikalsku kartu" a zatim nakon dva dana pod pritiskom Zapada legao na rudu takozvanog demoratskog bloka, vaskrsnuvši ga iz mrtvih. Tačnije, da je u jednom trenutku (početkom maja) Koštunica prosto otpisao mogućnost sastavljanja vlade koju je do tada osmišljavao tri meseca sa Tadićem i, prešavši svoj Rubikon, opredelio se za saradnju sa radikalima. A da je zatim, kada je grunula teška artiljerija NVO-a sinhronizovana sa ogromnom medijskim pritiskom i ledenim pogledom Zapada, shvatio da je vrag odneo šalu i da je kud i kamo bezbednije pristati na Tadićeve uslove.

Kao dokazi za takvo shvatanje onoga što se desilo u tih nekoliko dana prilažu se sledeće činjenice:

1. Toliko su se pljuvali u skupštini za vreme izglasavanja Nikolića za predsednika da je bilo očigledno da su odlučili da je "pukla tikva".

2. Nikolić je izjavio da je izigran (dakle, bila je dogovorena dalja saradnja pa se Koštunica brže-bolje predomislio) a socijalisti su njegovu priču potvrdili kao svedoci tog sastanka.

3. Koštunica je pristao na Tadićeve uslove a ne obratno.

Ovu priču manje-više svi smatraju prihvatljivom. Svi sem Koštuničinih prvaka koji ćute.

Pre nego što počne razgrađivanje ovog čardaka u vazduhu potrebno je primetiti da je ovakvo tumačenje najpoželjnije za njegove tumače i da nije čudo ako se "babi snilo što joj je milo". Sam događaj je bio veoma mučan za sve učesnike i svakako da je najpoželjnije prebaciti odgovornost na nekog drugog, tim pre ako je dotični uspeo u svojoj nameri a vi niste. A najlakše je okriviti najdelatnijeg učesnika u predstavi posebno ako vam on još to i dopušta. Dakle:

1. Pljuvanje u skupštini je bilo uglavnom jednostrano – demokrate su častile Aligrudića hulahopkama, vučenjem ušiju i čime sve ne. Međutim, Aligrudić je birao svoje reči pri tom stalno pozivajući demokrate da se pregovori nastave. Kao najjače oružije izvukao je Solaninu ispovest koju su posle kritikovali svi, od samih demokrata do Doris Pak, i koju samo svetac ne bi potegao kao retko dobru priliku da "smesti" političkom protivniku. Kada bi iz skupštinskog zasedanja tog dana nekako mogli da izbacimo radikalski i liberalski šum čuli bi uzmuvane demokrate i stručnjake koje viču i prete kao da zaista ne znaju šta se tačno događa i narodnjake koji, zaklanjajući se iza procedure konstituisanja skupštine, povlače taktički politički potez držeći i dalje sve opcije u igri.

U svakom slučaju, poslanici DS-a su nesumnjivo više častili opisima i ocenama svoje buduće saradnike u vladi nego što su ovi njih. Ako demokratama ne smeta da sa takvim ljudima sada sarađuju, zašto bi to za DSS bio problem?

2. Ključni deo u dokazivanju Koštuničinog sloma u pregovorima je pakt sa Nikolićem. Na to se pozivaju svi: Nikolić govori o tome na sva usta, čak i Koštunici u lice, socijalisti to potvrđuju i žale što ipak nije došlo do patriotske vlade, a demokrate proturaju vesti da se Koštunica borio da Tomislav Nikolić ipak ostane na mestu predsednika skupštine bez obzira što se formirala vladajuća većina.

Ali taj deo priče podrazumeva dvostruko glup potez Koštunice: em obećava Nikoliću protiv-uslugu kako bi radikali prihvatili njegovu igru, em što je ta protiv-usluga ni manje ni više nego ostanak Nikolića na mestu predsednika skupštine čak iako se formira vladajuća većina.

Naime, zašto bi Koštunica bilo šta nudio Nikoliću , a pogotovu mu nešto obećavao , kada su se radikali čitavih mesec dana pre Nikolićevog izbora javno nudili i predlagali svog čoveka za predsednika skupštine kako bi se ista konstituisala pre novih izbora ili do formiranja vladajuće većine: http://www.politika.co.yu/detaljno_arhiva.php?nid=24286&y=2007&m=4&d=3 (3. aprila Nikolić predlaže da radikal bude privremeni predsednik i najavljuje da će SRS imati svog kandidata), http://www.politika.co.yu/detaljno_arhiva.php?nid=24921&y=2007&m=4&d=11 (11. aprila Nikolić ponovo predlaže da radikal vodi skupštinu dok se ne stvori druga većina ili dok ne dođe do izbora), http://www.kurir-info.co.yu/arhiva/2007/maj/09/V-05-09052007.shtml (Zoran Krasić 9. maja tvrdi da dva dana ranije nikakvog dogovora sa Koštunicom oko izbora Nikolića nije bilo).

No, neka je i bilo nekog dogovora i nekakve kupoprodaje (toga obično bude, mada bi pre radikali mogli da plate Koštunici što su došli na vlast). Međutim, sadržaj Koštuničinog obećanja vređa zdrav razum i to je mesto gde se ruši ova kula od karata. Jer, čovek koji vodi državu i već treći put vodi pregovore o vladi (2001, 2004, 2007) jednostavno ne može da prevali preko usta da će Nikolić ostati na svojoj funkciji i kad se formira vladajuća većina DS-DSS-G17. A da to kojim slučajem Koštunica i izgovori, Nikolić može samo grohotom da se nasmeje jer niko ko je duže u politici ne može takvu mogućnost da uzme za ozbiljno. Odakle početi: da li od činjenice da bi u tom slučaju radikali ostali vlast jer je mesto predsednika skupštine treće po značaju u državnoj strukturi, da li od mogućnosti da Nikolić postaje vrhovni zapovednik oružanih snaga ako se Tadiću "nešto desi". Priča koju proturaju radikali da je Koštunica hteo "patriotu" na čelu skupštine je više nego smešna – opoziciono nastrojen predsednik skupštine bi saplitao parlamentarnu većinu kao i većinsku vladu na svakom zasedanj u svake sednice i to bi bila noćna mora i za Koštunicu i za Tadića. Još bi gore bilo ako bi se Nikolić pokazao kao kooperativan i dostojanstven – to bi onda bila noćna mora za sve simpatizere radikala koji ne bi mogli da svare takvu dvostruku igru svojih izabranika. Naravno, najjači i najprostiji argument je nesposobnost DS-a i G17 plus da o takvoj mogućnosti uopšte i misle , a kamoli pregovaraju (posebno dok im LDP u skupštini diše za vratom).

Konačno, završni udarac – na tri dana pred krajnji rok Koštunica treba Tadiću da kaže "znaš, ono mesto koje vama pripada, predsednik skupštine, e to ću ipak ja da uzmem i da dam radikalima, a sve što smo utanačili za ova tri meseca pregovora (ostali nerešeni još samo BIA i Velja) to će sad morati da se tumba". Mislim...

3. Koštunica pristao na Tadićeve uslove? Hm... Na kraju "regularnih" pregovora obe strane su se složile da je nerešeno ostalo samo čelno mesto u BIA i Veljin portfelj. Ako je Velja dobio svoje ministarstvo, a dobio je, i ako Rade Bulatović ostaje na čelu BIA (živi bili pa videli) – kako je onda to Koštunica legao na rudu? Aktiviranje Saveta za nacionalnu bezbednost (koji je osnovan još u januaru 2006. g. http://www.politika.co.yu/detaljno_arhiva.php?nid=28278&y=2007&m=5&d=15 ) je samo formalnost i zamazivanje očiju. Time Tadić neće dobiti nikakvu stvarnu vlast nad BIA jer je Savet osnovala vlada i tu se igra po njenim pravilima. I kada se nakon svega toga prisetimo da je Tadić bio taj koji je promenio svoju odluku i rešio da se vrati pregovorima dok Koštunica svoju ruku nije nikad ni povukao, kao i činjenicu da je DSS dobio ministarstvo energetike koje je po neproverenim pričama t reba l o da dobije DS , a koje je veoma značajno zbog EPS-a i NIS-a ... dobijamo sasvim drugačiju sliku o odnosu snaga u trenutku zaključenja kaolicionog sporazuma.

Iako je nemoguća, ovo je jedina priča koja je u opticaju u javnosti. Zašto?

Radikali ovu priču najjače forsiraju jer ih je sramota iako su profitirali od ove priče – biti predsednik na šest dana, dogovarati se sa Koštunicom da bi ovaj nešto oposlio za svoj račun, biti konstruktivna opozicija "izdajničkoj vladi" u trenutku kada se predaje Kosmet,... ipak je izgovaranje na poštenje i naivnost prihvatljivije njihovom biračkom telu.

Demokrate sasvim prirodno žele da sakriju da su na kraju još jednom popustili posle silnih popuštanja tokom pregovora.

A šta se u stvari desilo u ta tri dana? Najverovatnije je Koštunica, kad su mu se smučili Tadićevi preterani zahtevi, prihvatio ponudu Nikolića da postane privremeno predsednik skupštine (sa odličnim objašnjenjem konstituisanja skupštine u državi bez institucija). I kada se Tadić slomio pod pritiskom javnosti, Zapada i neizvesnosti - Koštunica je pristao da se formira vlada po receptu DSS-a. Prosto i jednostavno, bez slabog mesta u priči.

A tu se krije i objašnjenje zašto Koštunica i DSS ćute. Ako je već bilo po tvome - pusti pobeđenog (sa kojim i dalje moraš da sarađuješ) da se isprazni. Što se tiče radikala, obostrana korist je očigledna (radikali ne samo što su posle sedam godina došli na vlast, ne samo što se o njima ovih dana najviše pričalo, što su oni u stvari bili zv e zde ovog prelaznog roka i pogotovo što su se mogli pokazati državotvorni i odgovorni jer su dopustili formiranje vlade u roku, nego su im i vrata vlasti sada odškrinuta. A najvažnije je da nisu imali nikakve štete jer prebacivanjem krivice na Koštunicu oni ostaju nevini i naivni) pa je prema tome saradnja u budućnosti izvesna, bez obzira šta sada pričaju na sav glas.

Koliko će ovo otrcavanje u javnosti da šteti DSS-u i Koštunici? Pa, štetiće. Ali, to je očigledno bila cena koju su bili spremni da plate da bi u ostalom bilo po njihovom.

Da li bi bilo pakta Nikolić-Koštunica da se Tadić nije predomislio? Recimo, sa idejom da se ide na nove izbore ali sada sa pričom o mogućoj desnoj, narodno-nacionalističkoj koaliciji (koja bi se posle pretvorila u manjinsku vladu DSS-a podržanu radikalima) sa punim ustima Kosmeta i jedinim ciljem da demokrate ne pređu 50% glasova? Možda bi ga i bilo, a možda će ga tek biti...

18.05.07.g.

igorsima @justice.com