Siniša Stefanović

O CRVENIM BOŽURIMA I PESKU ARABIJE

Tridesetorica

Napori na ših centalnih vlasti - one su u današnje vreme predsednik republike, skupšina koja je počela da zaseda tako da se čini da bi bilo bolje da nije, vlada u ostavci koja budžete donosi otsekom i vanustavno ad hoc telo (u krizi) poznato kao Pregovarački tim za Kosovo i Metohiju – da suzbije/spreči debatu nacionalista o kosovskom pitanju uspešni su. Da je našim vlastima bilo do debate ili demokratskog pritiska u kosovskom pitanju, u kojem god pravcu proces vodio, ona bi se potrudila da objavi anekse Ahtisarijevog plana na engleskom i srpskom čim se osnovni tekst pojavio. Umesto toga Politika je posvetila dva nedeljna izdanja nekim od elemenata plana, ostali mediji ni toliko. Indikativno je i to što B92, inače sklon da u vestima obnaroduje da je rimski biskup izvoleo da preskoči prepisanu jutarnju terapiju ili da u specijalnim emisijama ponedeljkom do u pfening prebroji Kertesove carinske svinjarije nema takav download. Državna tajna. Da li je to baš tolika tajna mogao bi da odluči ustavni sud, ali pri tolikih pravnika srpskih, avaj, za ustavni sud nikako da napabirčimo.

Informacije su u posedu političke vrhuške i doziraju se pojedinim novinama čiji nameštenici bez navođenja izvora serviraju za ono raje koja se ne obaveštava iz dvostruko jeftinijih tabloida: na taj način demokratija, zbog koje su ljudi bili bijeni i ubijani po ovim ovde ulicama, postaje pokriće za transmisiju. U domaćem političkom novinarstvu ne postoji leak (curenje) informacija sa najviših mesta, premda je očigledno da neki novinari i redakcije imaju relevantna saznanja te da su im dostupni referentni papiri. Iz toga bi moglo da se pomisli da je domaće političko novinarstvo daleko od slobodnog, bez obzira na šareniš stavova i tumačenja koji se daju pročitati, čuti i videti.

Demokratiju valja, znam i podržavam, zauzdavati. Pitam se, međutim, da li je razborito da osnovnim činjenicama o sudbini dela suverene teritorije koja predstavlja dvovekovnu okosnicu masovne nacionalne ideologije (da ne kažem identiteta) raspolažu predsednik republike i grupa ljudi koja u dugotrajnom odsustvu formiranih demokratskih institucija i procedura lagano okoštava kao oligarhija u atmosferi potpuno vanrednih prilika koje sama generiše. Ne pripadam ljudima kosi smatraju razboritim mišljenje da se fleksibilnost pregovaračkih pozicija može steći doziranjem relevantnih činjenica i dugotrajnim medijskim odsustvom radikalske skupštinske retorike. Ona se, kako smo imali prilike da vidimo, vratila iz kafana i piljarnica virulentna tolikoj meri da je gledalac mogao da sa zaprepaštenjem svedoči kako odrasli ljudi, dok dlanom od dlan, od rasprave u zakonodavnoj instituciji načiniše nešto što najviše liči na plenum štićenika instituta za duševne bolesti. Početkom februara pristojan svet je o formiranju vlade pričao kao što se priča o finalu Lige šampiona. S vremenom je ta tema postala pokazatelj lošeg ukusa – ko još kometariše TV novelu? – da bi na kraju svi došli u priliku da se mrštimo nad nečim što ponajviše liči na cajtnot u šahovskoj partiji šizofrenih. Najžalosnije od svega: ispade da je dvema strankama, poteklim sa istog stola za kojim je onog svečanog dana u Domu omladine sedeo Bora Pekić, najvažnije da za sebe izboksuju ministra policije. Da bruka bude veća, te činjenice gospoda očigledno nisu svesna.

U takvim prilikama teško je voditi smislenu debatu o pitanjima koja se tiču svakog građanina - od onih koje sasvim legitimno zanima evropska integracija kao poželjno anacionalan (denacionalizujući) proces preko onih koji ne manje legitimno evropsku integraciju drže za vrhunski nacionalni (nacionalno obnoviteljski) interes do ljudi koji s jednako prava i sloboda evropsku integraciju (i evropsku demokratiju) odbacuju. Svako mišljenje koje iskače iz selektivnim informacijama definisanog okvira različitih prava Srbije, od međunarodnog do istorijskog, nailazi na žestok javni otpor. Ovde ne govorim o izjavama ugošćenih diplomata (ponekad nervoznog Polta ili vazda neotesanog Cobela) već o vrelim emocijama kojima se na njihove (pre)poruke reaguje. Atmosfera razgovora o velikoj temi vođenih sa malo racionalnih osnova u savremenom smislu reči najlepše se oslikava na umereno nacionalističkom NSPM. Pod teškim pritiskom smislilaca iz LDP i notornih NVO Antonić je ne jednom podlegao emocijama, a Vukadinović zamci racionalizacije u nedeljnim analizama i gotovo svakodnevnim procenama situacije o kojoj se sa izvesnom sigurnošću može reći jedino da je kosovsko pitanje postalo političko sredstvo u borbi za vlast u državi na koju je legao težak vajmarski vonj i u kojoj niti jedan ulog nije dovoljno velik. To možda jeste za ozbiljnu zamerku, ali je razumljivo. Još je lakša za razmevanje, ali teža za praštanje, svađa Raduna i Vučinića sa Basarom. Kada na srpskim virtuelnim stranicama nemamo situaciju „ja tebi vojvodo ti meni serdare“ nastaje duboko lična prepirka u kojoj se nacionalna istorija javlja bilo kao totem ili kao zlatno tele. Profesionalni istoričari, svesni broja pitanja na koje naša istoriografija ima ili nedovoljno dokazivane ili nikakve odgovore, ćute. Ovo nije vreme podesno za javno iskazivanje slobodne kritičke misli. A takvo je vreme od tridesetih godina prošlog veka.

Pogledajmo, uostalom, kako je prošao i kako sveudilj prolazi Boško Jakšić, spoljnopolitički komentator Politike zbog teksta kojeg je kao argument u prilog važećoj američkoj tezi upotrebio diplomata Danijel Frid. Upravo zahvaljujući stvorenoj neracionalnoj atmosferi čoveka na web site-u matične kuće od nedelje do nedelje propuštaju kroz špalir žaleći se pri tom što moderator, nemoćan da suzbije udaranje ispod pojasa, ipak uspeva da spreči linč. Kada na problem nedostatka suštinske debate ukaže londonski finansijski konsultant Nebojša Katić http://www.politika.co.yu/detaljno.php?nid=24795 reakcije se, čast izuzecima, svode na ponavljanje varijanti zvanične politike, žestoke patriotske napade i default nekritičko glorifikovanje nekog od na web-u svuda prisutnih pristalica LDP. Čovek ukazuje na ključan problem Srbije: inteligencija ne oseća potrebu da javno pretresa argumente o Kosovu.

Kako li su i kada stečeni ti maniri? I dokle će biti bon-ton?

U takvim prilikama lako je pljuvati i šutirati nevoljnog Jakšića kojem, bojim se nas samih ako se ovako nastavi, sleduju usamljenički dani u Grmeču. Suština sada već afere Jakšić - kojoj u osnovi leži otvoreno iznošenje opredeljenja za ugovornu amputaciju Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija od matične Republike Srbije na stranicama Politike – nije u nedostatku patriotizma, boljševizmu predaka, seksualnoj orijentaciji kao paradigmi moralne izopačenosti, srebroljublju ili drugom što mu se u obljavljenim reakcijama spočitavalo već, duboko sam uveren, u nepoznavanju glavnih tokova američke i evropske spoljne politike u krizama po ulogu neuporedivim sa kosovskom: sa proširenim Bliskim istokom (Larger Middle East). U tumačenju tamošnjih procesa i činjenica sa Jakšićem se ne slažem ni kad Kosovo dovede u neposrednu vezu, stoga ću i početi opovrgavanjem teza objavljenih u članku Defanzivni napad, Politika, 15.04.2007 http://www.politika.co.yu/detaljno.php?nid=25331. Jakšić, uz ogradu da je bio prisiljen da potroši mastilo na Cobelovo diplomatsko vaspitanje umesto na detaljniju ekspoziciju dole navedenog, tvrdi:

Iako različiti delovi svetske zajednice imaju svoje interese i pažljivo prate kako će slučaj biti razrešen, Kosovo je – sem nas, kao stranke u postupku – najvažnije Amerikancima. Ne kao presedan globalnih odnosa i međunarodnog prava, ne ni kao teren na kojem imaju važnu vojnu bazu, već kao teritorija na kojoj SAD pokušavaju da peglaju svoje odnose sa svetom islama.

Priština je jedini muslimanski grad u kome su Amerikanci voljeni, kao darodavci nezavisnosti. Uspešna epizoda borbe za „srca i duše” muslimana kakva je nezamisliva na širokom potezu od Indonezije do Nigerije, od Maroka do Pakistana.

Kosovo je savršena prilika da jevanđeoski neokonzervativci Džordža V. Buša pokažu da nisu u globalnom sukobu sa svetom islama. Kosovo je balansiranje bliskoistočnih debalansa.

Ne bi me iznenadilo da se sutra pojavi jednačina u kojoj će figurirati Kosovo i Izrael. Ako je Izrael, uz podršku velikih zapadnih sila svog vremena, napravljen usred muslimanskog sveta, evo Kosova kome Amerika daje državu usred hrišćanskog okruženja. Da li Evropa razmišlja o tome da će možda dobiti permanentno tinjajuće žarište?

Premda je ova teza docnije potkrepljena izjavama uticajnog kalifornijskog demokrate Toma Lantoša pokušaću da ukažem – za dalje dokaze stojim na raspolaganju - da su osnovi američke (i britanske) politike prema kosovskom rešenju znatno kompleksniji, a ciljevi pragmatičniji te da Vašington ima ozbiljnih razloga za žurbu. Kako rekoše, rešenje pre kraja proleća, bolje s Rusijom nego bez nje.

Od izvora dva putića

Ako se posmatraju rešenja postignuta tokom procesa raspada SFRJ videćemo sledeću sliku: stare austrijske zemlje –Slovenija je nesumnjivo jednonacionalna i članica EU. Poput Češke i Slovačke, članice druge federalizovane versajske države naslednice. To je i Hrvatska, nastala spajanjem ugarskih provincija Hrvatske i Slavonije sa austrijskom Dalmacijom. Tokom Domovinskog rata uspela je da zaokruži državu i konačno ostvari hrvatski politički narod . Bez Srba, u drugom pokušaju. Čeka je sasvim izvesno članstvo u EU, samo dok se prašina još malkice slegne. U svakom od navedenih slučajeva radi se o narodima dugih nacionalnih i političkih tradicija koje su čak i u slučaju slovenačkih provincija prilikom raspada K und K carstva imale ili stvarale institucionalne okvire današnje državnosti. To su, ukratko, narodi zahvaćeni revolucijom 1848. U slučaju Bosne, čije su srednjevekovne nezavisnosti bile prolazni fenomeni, radi se o otomanskim provincijama koje su 1878. date na upravu Austriji koja ni tu nije uspela da izgradi funkcionalno jedinstvo. Srpski nacionalni pokret je u procesu raspada SFRJ u Bosni, za razliku od Hrvatske, došao do delimičnog ostvarenja ciljeva postavljenih još u devetnaestom veku stekavši poludržavni status kojeg danas brani pozivajući se na sporazum u Dejtonu. U oba slučaja ne treba ispustiti iz vida direktne američke vojne intervencije (uz britansko delovanje na terenu) – u suzbijanju Srba od Sarajeva nakon propasti muslimanskog pokušaja proboja, command and control pomoći Hrvatskoj prilikom „Oluje“ ali i pomoći Srbima prilikom njenog zaustavljanja. U slučaju Bosne i Hercegovine zadržana je granica austrijske administrativne jedinice, izbrisana u kraljevskoj, ali obnovljena u boljševičkoj Jugoslaviji. Unutrašnja politika Kraljevine bila je niz pokušaja da se rastoči carsko nasleđe tendencioznog administriranja balansa među nacionalizmima; Brozova država je taj sistem u velikoj meri, premda u drugačijem ideološkom okviru, obnovila. Sa njegovim odlaskom i prelaskom na kolektivno upravljanje SFRJ je, sa potresom kojeg je izazvao kraj blokovske podele Evrope, implodirala kao Austro-Ugarska na čijim je arhaičnim osnovama i bitisala. Ako ovaj proces sagledamo sa aspekta dugog trajanja možemo da primetimo da je jezgro današnje Evropske Unije nastalo rešenjem pitanja Lotarovog nasleđa u Porajnju, te da je solucijom za rat u Bosni i Hercegovini dovršeno otimanje oko habsburškog srednjeevropsko-podunavskog nasleđa.

Od svih zemalja Jugoslavije samo je Srbija imala nesumnjiv kontinuiran državni status, samostalnom nacionalnom revolucijom izboren od Turske, što joj nikada nije osporeno za oblasti iz 1878, niti ozbiljno dovedeno u pitanje za oblasti dobijene od Ugarske Trijanonskim ugovorom, kao što nije ni Rumuniji ili Slovačkoj. Uostalom, prečanski Srbi jesu bili zahvaćeni 1848 godinom i samostalno su se opredelili za prisajedinjenje Srbiji, dok su kasniji talasi naseljavanja temeljito izmenili demografski karakter oblasti u korist Srba.

Kosovski humus u bliskoistočnoj piti

Time dolazimo do oblasti deljenih između Grčke, Bugarske, Srbije i Crne Gore nakon balkanskih ratova – do otomanskog nasleđa. Dok su u slučaju K und K zaostavštine primenjena rešenja u osnovi iznedrena iz karaktera bivšeg carstva i mirovnog procesa u Parizu 1919-1920, što im daje istorijsko-nacionalni karakter, u osnovi rešenja otomanskog nasleđa na Balkanu nalaze se demografsko-nacionalni principi. U Makedniji, gde je SFRJ zbrisala srpski i bugarski nacionalni pokret stvorena je pristankom, voljnim ili ne, binacionalna država dva mlada nacionalizma, makedonskog i albanskog. Za problem albanskog nacionalizma na Kosovu nađeno je da je princip dve države za dva naroda adekvatno rešenje. I tu je bila potrebna vojna intervencija, svesno isprovocirana pod labavim argumentima odbrane od etnocida, jer Arnauti koji su čitavu Miloševićevu deceniju stvarali paralelne institucije za nacionalnu teritoriju nisu mogli samostalno da je izbore protiv superiornih, iskusnih srpskih snaga. Uostalom, taj rat NATO nije završio vojnim, već političkim porazom Srbije. Politika Slobodana Miloševića je u odsustvu aktivne Rusije bila ne samo nekonsistentna već u datim prilikama budalasta. On se na zapadu, u Hrvatskoj i B/H pozivao na nacionalno-demografski princip a istovremeno na istoku, na Kosovu i Metohiji, na nacionalno-istorijski. Pogrešan čovek u pogrešno vreme na pogrešnom mestu: savršeni produkt SK Srbije. Nije on jedini.

Kosovski problem nije podunavski, već istočnomediteranski i solucije primenjene u tom slučaju mogu da budu primenjivane na prostoru koji ima granicu sa naslednikom još jednog velikog carstva, Iranom, pa i preko nje. Zbog toga se Ahtisarijeva solucija ne bazira na evropskim, već na iskustvima sticanim tokom veka angloameričkih iskustava sa cionističko (izraelsko) - arapskim sukobom.

Dve svete zemlje za četiri mučena naroda

Sa nekog razloga se u našoj nacionalističkoj javnosti odbija svaka mogućnost da se svet sagleda, makar za tren, očima Amerike koja donosi odluke, čak ni kada nam kao glavnog čoveka za Kosovo postave Frenka Viznera koji je najbolje godine proveo na službi u Egiptu. U procesu nalaženja solucije za otomansko nasleđe na Balkanu na nacionalno-demografskim principima SAD i Velika Britanija, sa njima i Evropa, oslanjaju se na nacionalna i državotvorna iskustva podela otomanskog nasleđa na Bliskom istoku. U prvom redu to su ideje o formiranju binacionalne države u doba Jišuva, varijante statusa Jerusalima, konačno podela Britanske mandatne Palestine odlukom Generalne skupštine UN i duge decenije arapsko-izraelskog sukoba. Iz osnovne premise sporazuma Begin-Sadat teritorije za mir danas imamo globalno usvojenu soluciju dve države za dva naroda koja u slučaju prihvatanja modifikovane Saudijske inicijative može da dovede do obćavajućeg formalnog kraja izraelsko-arapskog sukoba. Osnovna modifikacija je rešenje problema palestinskih izbeglica koje će garantovati, podvlačim jer je to i za kosovski slučaj od suštinskog značaja, jevrejsku nacionalnu većinu i nacionalni karakter države Izrael. Iz tih iskustava izrastaju elementi za ideje odložene nezavisnosti Kosova kao i ideje o ograničenom dvostrukom suverenitetu nad srpskom nacionalnom manjinom potvrđeni razvojem događaja u palestinskim oblastima nakon stvaranja autonomije 1993. godine.

Ono što dva slučaja čini bitno različitim su vojna intervencija, trupe na terenu, misije UN koje u izvesnoj meri utiču na procese među stanovništvom Kosova. U Palestinskoj autonomiji toga nema jer se očekivalo da Palestinsci sami treba da nađu načina da uvedu red u sopstvenom dvorištu i stvore funkcionalne demokratske državne institucije pre nego dobiju nezavisnost u privremenim, zatim po konačnom bilateralnom (moguće multilateralnom) ugovoru međunarodno regulisanim granicama. Bitnu razliku također čini pristanak Izraela da od otomanskog nasleđa otkinutu zemlju podeli, potvrđen Šaronovim povlačenjem iz Gaze u pozno leto 2005. kojim je iz nacionalne ideologije faktički poništen princip istorijsko-religioznog prava u korist demografskog principa. Još jedna među bitnim razlikama je princip razmene teritorija – deo naselja na Zapadnoj obali u zamenu za oblasti preko Zelene linije – kojeg u slučaju oblasti severno od Ibra i PBM (Preševo, Bujanovac, Medveđa) nema.

Da pomenute sile nisu samo slepe, neobaveštene i maliciozne, kako se kod nas često piše, dokazuje dvojaka primena, primerena lokalnim prilikama, principa separacije. Dok je u slučaju Svete zemlje dominantna ideja punog razdvajanja zbog nemogućnosti održanja manjina na Kosovu je u opticaju princip punog povezivanja preko nacionalnih manjina. Sa stanovišta tih sila proširena ovlaštenja srpskih opština i definisane nadležnosti države Srbije veliki je, da ne kažem eksperimentalni ustupak. To je zalog evropskog ponašanja obe strane nadziran i potican neposrednim evropskim prisutvom, civilnim i vojnim, na terenu. Moguće formalno odvajanje Kosova od Srbije ne podrazumeva da će sa Srbije biti skinuta svaka odgovornost za budućnost celokupne, a ne samo srpskih zaštićenih oblasti. Naprotiv, želeli je mi ili ne te odgovornosti ne možemo biti amnestirani jer Kosovo gravitira Beogradu – saobraćajno, ekonomski, u domenu usluga – i njegova budućnost, što nam je već implicitno rekao poslanik Njenog Veličanstva u prisustvu američkog ambasadora Polta, jeste jedan od uslova za naš ulazak u EU. Stoga bi spoljna politika Srbije, ukoliko Kosovo bude nekom formulom bilo proglašeno nezavisnim, trebalo da se vezuje upravo za tu izjavu, za tumačenje da će Srbija i EU biti efikasnije ukoliko budemo bili primljeni u Uniju brzo nego ukoliko, prema Cobelu, budemo čekali da uđemo u paketu sa „evropskom Gazom“.

Neposredno evropsko bezbednosno prisustvo neophodno je ne samo zbog sudbine Srba koji će tamo, nadajmo se, odlučiti da ostanu, već i stoga što je isuviše optimističko očekivanje da će se albanska nacionalna revolucija završiti na Prokletijama. U slučaju Palestinske autonomije regulatornu ulogu u sprečavanju prelivanja palestinske nacionalne revolucije u Jordan ima, u jednakoj meri sa neposrednim ciljem izolovanja terorističkih ćelija u palestinskim gradovima, izraelska vojna kontrola Zapadne obale. U tom slučaju glasno se razmišlja o zameni međunarodnim trupama, ali takva je opcija, budući da Izraelu niko ne može da ponudi adekvatnu garanciju bezbednosnih i strateških interesa niti hoće da pošalje vojnike u nešto što bi mogao da bude drugi Bagdad, do daljeg samo lepa želja.

Stara evropska država vs mladi evropski narod

Pregovaračka pozicija Srbije pokazuje da o ovom problemu postoji jasna svest: stalno se ponavlja da nije moguće staroj evropskoj državi oduzimati teritorije, da je jedina evropska mogućnost autonomija šira od svake do sada primenjene. Za ideje koje Srbija zvanično cirkuliše, od Alanskih ostrva do Tirola, najmanje povoljna je, osim istorijsko-pravnog konteksta, socijalna i demografska bliskost kosovskih prilika sa bliskoistočnim. Neuspesi u procesu formiranja palestinske državnosti putem najšire autonomije kulminirali su dolaskom Hamasa na vlast pomoću provereno regularnih demokratskih izbora. Uzroci takvog razvoja događaja su mnogobrojni i u mnogo čemu različiti od razvoja kosovskih prilika, ali postoji isuviše zajedničkih elemenata: klanovska socijalna organizacija, visok demografski rast i ekplozivna starosna struktura u uslovima niske zaposlenosti i privredne neefikasnosti; postojanje funkcionalne međunarodne ekonomsko-finansijske-političke infrastrukture dokazanih terorističkih potencijala; nedostatak državotvorene tradicije i adekvatnog odnosa stanovništva prema državnoj vlasti, u prvom redu policijskoj, fiskalnoj i carinskoj.

U oba slučaja ideologiju nacionalnog oslobođenja decenijama su nosili nacionalistički, dakle elementi evropskog ideološkog porekla koji jedini, uprkos trenutno pretežućem šovinizmu, mogu da ponude kakav-takav evropski ishod državotvornog procesa. Nacionalizam je evropska kategorija, premda ga Evropa smatra anahronim i nepoželjnim: savremeni islamizam je bliskoistočni ideološki odgovor u uslovima globalizacije. Evropa, odnosno Zapad, mogu da progutaju fenomen nacionalizma u klanovski strukturiranom društvu jer modernizacija takvo društvo, uz uslov da postoji prihvatljiva državna vlast, postepeno razara a islamizam, kao moguće pobedničku političku struju u budućnosti očekivano ograničava na umereni, stvar kulture a ne ustavnog poretka. Kao takav, Turska integracija upućuje, načelno nije neprihvatljiv ni u Evropi. U slučaju da arnautski nacionalni pokret ne donese obećani ishod u najkraćem roku raste mogućnost da budu stvoreni uslovi da Kosovo postane Hamstan u Evropi. Stoga EU nakon mnogo razmišljanja Ahtisarijevo rešenje gleda kao sredstvo za gašenje, ne kao sredstvo za potpalu „permanentno tinjajućeg žarišta“.

Toj odluci u prilog ide uvid u činjenice o kojima naši nacionalisti nerado debatuju, a na osnovu kojih se u inostranstvu donose odluke: institucionalna zrelost Srbije, ekonomska snaga (BDP i prihod per capita), finansijska i struktura kapitala, opšta infrastrukturna razvijenost, demografska struktura i zaposlenost po demografskim segmentima, regionalni udeli u nacionalnom bogatstvu, investicijama i perspektive sa stanovišta prethodno nabrojanih opštih pokazatelja. Već pri prvom obilasku naše zemlje diplomate uviđaju značaj definicije „što južnije to tužnije“ čiju težinu naši nacionalisti, čini se, ne uviđaju ni kada Kosovo niko ne pominje. Leskovac, Vranje i Lebane su, iz Beograda gledano, udaljeniji od Ognjene zemlje. Inostrani birokrate uviđaju, također već na prvi pogled, da pored ekonomske, socijalne i političke snage da se pobrine za vlastito sve malobrojnije stanovništvo u oblastima koje graniče s Kosovom Srbiji nedostaje i snaga nacionalne kulture čak u tako osnovnom pojavnom obliku, pismu, da je i nacionalistički NSPM dostupan samo na latinici premda ga od ćirilice deli tri klika mišem. U našem nacionalističkom diskursu dominira mantranje međunarodnog prava oko totema nacionalne istorije što pod uticajem halucinogene supstance inostranog kreditiranja percepciju okreće unazad ka zlatnom dobu, kojeg nije ni bilo, umesto ka borbi za goli opstanak u vremenu koje je već došlo, u kojem će budućnost nacija da određuju voda, energija i nanotehnologija.

„Ulje je crno i ima ružan miris. Zovu ga nafta.“

Aktivna komponenta ovakve solucije kosovskog problema jeste, koliko god se to demantovalo, njena primenjivost u svim ranijim otomanskim zemljama, centralnoj Aziji, Africi. Kosovska solucija jeste jedinstvena, ali trik je u malim slovima, a njih naš čovek ne čita ni kada potpisuje hipotekarni kredit. Samo postojanje takve solucije višestruko je primenjivo u procesu raspada nasleđa carstava iz devetnaestog veka: nakon ruskog i austrougarskog carstva 90-ih u procesu je otomansko, možda i persijsko. Umesto federacija nastalih transformacijom i raspadom evropskih carstava (osnovi i poreklo američkog federalizma suprotni su) na širokom prostoru egzistiraju postkolonijalne države u kojima je gušenje nacionalnih pokreta jedan od uslova opstanka. Nakon Ahtisarija svaka pobuna nacionalne manjine u nedemokratskoj državi postaje osnova za otcepljenje provincija u kojima demografski dominira. Na kojim načelima neki nacionalni pokret zaslužuje ili ne zaslužuje podršku i zaštitu Amerike, Evrope, NATO, konačno i rezoluciju Saveta bezbednosti da novonastalim prilikama da formalni međunarodni okvir? To će da odluči Vašington, zato što je hegemon. Nacionalno (etničko)-demografski princip kombinovan sa kriterijom ljudskih prava koji, uverili smo se, čudnovato rastegljiv nadilazi sva druga, put je ka obezbeđivanju kontrole nad vitalnim energetskim resursima.

Ako se ograničimo samo na države iz oblasti otomanskog nasleđa, arapske izuzev Izraela, videćemo da su se one, budući etatističko-birokratskog karaktera, krhkih ekonomija i demografskog rasta koji bi gušio i azijske tigrove, pokazale neefikasnim i generatorima krize na dugi rok. Od vrha do dna korumpirane, nepotističke birokratije guše socijalnu mobilnost što dovodi do fenomena da socijalnu okosnicu savremenog islamizma ne čine čine neuki pa bedni, već obrazovani a bedni. Razočarani u niz zapadnih modela, uključujući marksizam, koje su tokom proteklih šezdeset godina bezuspešno primenjivali, ti ljudi se pod pritiskom globalizacije koja ugrožava njihovo neposredno socijalno i kulturno okruženje okreću alternativnom rešenju, koristeći se instrumentima globalizacije – satelitskom televizijom, internetom – da bi joj se suprotstavili. Globalizaciju savremeni islamisti smatraju još jednom zapadnom ujdurmom stvorenom sa ciljem da razori islamske države i islamske vrednosti kako ih oni shvataju – od položaja žene koji je generator demografske krize do prirode i nadležnosti pravnih institucija.

Takvo shvatanje ima ideološku i finansijsku podršku u Iranu gde izvore nacionalnog bogatstva i instrumente vlasti nakon Ahmedinadžadove pseudokonzervativne revolucije preuzima Revolucionarna garda. Divan primer je sunitski Hamas: izraelske službe upozoravaju su da pripadnici njegovih vojnih snaga počeli da odlaze na višegodišnje usavršavanje u Iran. Vođe te organizacije žele da budu veći muslimani od Prorokovog potomka, saudijskog kralja-čuvara svetih mesta. Dok se Rijad trudi na sveobavezujućem međunarodnom ugovoru arapskih država i Izraela kao brani drugom talasu izvoza persijske papocezarističke (najbliži našim školskim znanjima razumljiv pojam) revolucije Hamas, pozivajući se na svetu knjigu i tumačenja, inistira da je sa „cionističkim entitetom“ moguće sklopiti samo dugoročno primirje, jer islam ne dozvoljava priznanje da je neki deo umma (sveta islama) moguće otuđiti.

Nasuprot tom razvoju su procesi u zemljama Zaliva koje su plodove naftne konjukture uspele da investiraju na licu mesta, u nauku, komunikacije, diversifikaciju privrede i produkciju naftnih prerađevina što je, uprkos iračkom haosu i iranskim pritiscima, dovelo do stvaranja bujajućeg tržišta i novog centra svetske imigracije. Regionalni privredni bum ne oseća se samo u Jordanu i Egiptu koji preko Izraela imaju specijalan status na američkom tržitu, već u severnoj Africi do Maroka. Osnažuju se davno potpisani ugovori o jedinstvenom arapskom tržištu. Zalivski emirati uvode pravo glasa za žene, na lokalnim medijima debatuje se o nadležnosti ili smislu postojanja (religioznih) sudova koji imaju jurisdikciju nad porodičnim pravom; ulažu se veliki napori da glas klirika koji zastupaju meka (umerena) shvatanja stigne u svaku kuću zajedno sa obećanjima blagodeti regionalnog uključivanja u svetsku privredu. Osim energije, ključni problem današnjeg sveta je modernizacija arapskih zemalja i društava na osnovama umereno tumačenog Islama, izvlačenje najboljeg iz velike religije koju ispoveda milijarda ljudi da bi se vekovima stagnirajuća civilizacija (Brodel) časno uklopila u tokove kojima se već pridružila dalekoistočna.

Ne bi trebalo da bude izgubljeno iz vida da Amerika u regionu ima oko 150.000 vojnika, moćne kopnene baze unutar i van Iraka, dva nosača aviona sa pripadajućim brodovljem u Hormuzu, trećeg na putu i strateški problem iranskog nuklearnog naoružavanja. Americi je kosovska solucija potrebna odmah jer takva kakva je predstavlja najsnažniji mogući argument protiv Irana u kojem je stanje prava manjina, koje čine nešto manje od 50% stanovništva ali dominiraju oblastima najvažnijih naftnih nalazišta i industrije (prikaspijska i zalivska oblast), veoma loše. Osim toga, Iran je – slikovitog Čaveza na stranu– država nosilac jedinog ozbiljnog alternativnog koncepta liberalnim idejama i praksi, na religiji fundiranom totalitarizmu. To američkom angažmanu daje jasnu ideološku komponentu.

Spasibo, baćuška

Doseg ruskog otpora soluciji za Kosovo trebalo bi sagledati sa aspekta njenih vitalnih ekonomskih i bezbednosnih interesa, a ne nekakvog straha da će se princip preliti na njenu teritoriju. Rusija se toga ne boji. Kao prvo, kome bi razboritom tamo palo na pamet da nešto pokuša nakon katastrofe u koju su se uvalili Čečeni pretvorivši svoju otadžbinu u vojni poligon? Drugo: Rusija jeste konvencionalna i termonuklearna sila prvog reda i to će ostati. Treće: Evropa je adikt ruskih energenata a svaki zaobilazni pravac koji se gradi jeste u oblastima u kojima se ruska vojna moć teško da osporiti.

Prisetimo se da je Putin oštrim govorom u Minhenu, gde je američku vlast minus Džordž Buš optužio da je samovoljna preko granice trpljenja, propustio da posegne za kosovskim argumentom. Naprotiv, novinarki B92 (1) dobacio je u prolazu da će problem biti rešen među prijateljima. Odnosi Amerike, Rusije, Kine i EU su neraskidivo isprepleteni i međuzavisni u ključnom globalnom pitanju – snabdevanju energijom. Rusija, Kina i Evropa su spremne da se s Amerikom ozbiljno prepiru jedino ukoliko ona, kao što je učinila po osvajanju Iraka, bude sebična u pristupu investicijama i dinamičnim tržištima koje proističu iz rastućih naftnih profita danas i retkih sirovina (Afrika) sutra. Ili ako Amerika, kao u slučaju ruskog oklevanja da isporuči gorivo i pokrene iransku nuklearnu centralu koju upravo dovršava, nastavi da zauzvrat daje nedovoljno ili ništa.

U kosovskom slučaju Americi uvek ostaje da prizna nezavisnost koju će Arnauti na njen poticaj bez oklevanja proglasiti, a Rusija tu ne može ništa baš da učini da ih spreči. S druge strane, da li su Rusiji korisniji Južna Osetija, Abhazija, Pridnjestrovlje kao nezavisni ili kao pretnja Gruziji i Moldaviji po Ahtisarijevom papiru? Batina ima dva kraja. Vladimir Putin je pokazao i dokazao razboritost, metodičnost i volju da ne odstupi od vitalnih nacionalnih interesa: od jedinstva zemlje u slučaju Čečenije i državne kontrole nad ključnim ekonomskim resursima do skorašnje posete saudijskom kralju s kojim je razgovarao o naftnim kvotama (ceni) i nuklearnim prilikama ne propustivši da garantuje da će činiti da na kraljevski obraz Arapina ne padne ni trun ljage tokom procesa koji bi trebalo da dovede do rešenja arapsko-izraelskog sukoba.

Iznenadio bih se ako Rusija u SB ne ostane uzdržana, jer je očigledno da su Amerikanci spremni na jednostrane odluke. I za Rusiju i za Srbiju je bolji bilo kakav ugovor nego da ugovora uopšte ne bude. To Srbe ne treba da navede na pomisao da se radi o izdaji našeg naroda, države, pravoslavne vere, kulture, istorije koja govori da je Srba bilo u Staljingradu, ali ne pred njim. Rusija na to, kao i na naklonost našeg naroda nije neosteljiva. Mi treba da budemo blagodarni na tome što se je nakon facts-finding mission (ne solution-finding mission kao u slučaju Mandatne Palestine jer je ugovor već na stolu) Rusija pojavila, možda formalno ali u okviru svojih strateških veza sa EU sasvim izvesno, kao činilac koji će da bdi nad dobrobiti kosovskih Srba i njihovih ugovorno garantovanih prava i interesa. Treba da budemo blagodarni što se nakon facts-finding mission još jednom prošlo kroz neke formulacije Ahtisarijevog plana i što su (verovatno) izmenjeni poneki aneksi, od kojih su posebno nepovoljni, ako je suditi više prema skrivenom nego prema objavljenom, još jednom ekonomsko-finansijski.

Božur, crven, u pustinji

U zaključku bih napomenuo da nisam ni pokušavao da u jednačinu uvedem republikanske potrebe u započetoj izbornoj kampanji niti Bušove potrebe u odnosu na neprijateljski Kongres i Senat koji prete da izborna godina njegovog drugog mandata bude okarakterisana kao vetokratija . Kosovo je jedna od malobrojnih tačaka u kojima su saglasni.

Ahtisarijeva kosovska solucija, dakle, nije kompenzacija islamu ni po osnovama ni po sadržaju ni po dosegu. Borba za muslimanska srca i duše, što se neokonzervativaca tiče nije tema, već je to war on terror; demokrate apeluju na razboritost kroz multilateralizam i poticanje lokalnih liberalnih krugova. Kosovska solucija nije i ne može da bude dokaz da američki neokonzervativci misle da je Kosovo kompenzacija za Izrael. Možda bi takva teza mogla da se protura po bliskoistočnim čaršijama, ali ja je ni u tamošnjim ni u zapadnim medijima još nisam video, čak ni kao sugestiju. Upotrebna vrednost takvog argumenta ograničena je percepcijama ciljne grupe, u što u datom slučaju mogućnosti za uspešan spin čini krajnje ograničenim. Tamo za Kosovo jedva da znaju i među srednjom klasom. Uostalom, ogromna većina Arapa kao i većina Srba američku politiku shvataju kao najdublje nepravednu i misle isto: ne veruj Danajcima ni kada darove nose.

Fusnote:

1. Lepuškasto devojče kasnije se Dimitrijeviću hvalilo za astalom Vesti u 16 kako se prsima probila kroz do šest prestenova predsedničkog obezbeđenja da bi do rečene izjave došla.