Direktno

Lj. Stojadinović

IME ULICE

Gensek radikala, Aleksandar Vučić, najavio je nova plakatiranja. Ne zna se koji će bulevar izabrati i koga će od svojih omiljenih junaka okačiti na zidove i bandere. Ali, radikali neće dozvoliti da njihove postavke bilo ko skida. Inače bi moglo da dođe do sukoba lepilaca i branilaca nalepljenog. A to smo više puta videli: svoje etikete mogu da sačuvaju samo one političke grupacije koje imaju najjaču podršku. To jest, najbolje batinaše.

Vučić je na svoj uvređeni način doveo do apsurda jednu dnevnopolitičku igru sa beogradskim (i drugim) ulicama. Ljudi zaista više nisu sigurni gde stanuju, niti kuda ih taksista vozi. Tako da više nema ni čuđenja: ne zna se šta je ime ulice a šta provokacija. Niti gde prestaje politika a počinje istorija, čije su zasluge manje a krivica veća. Šta je zločin a šta junaštvo, ko u tome nosi četku, stube i lepak. I ko je takve zanatlije uopšte poslao u ponoćne misije?

Tako je bilo i sa bulevarom koji je tek dobio ime pokojnog premijera Zorana Đinđića. Jednog jutra ljudi su videli da ipak (privremeno) žive u ulici generala Mladića. Oni što krišom lepe plakate brzo su se udaljili sa lica mesta. Aktivisti DS-a koji su poskidali 'artije, mnogo su iznervirali radikale. Zato će oni uzeti stvar u svoje ruke: svako ima prava na svoj nadripatriotski stav.

U vreme svoje najveće nacionalne slave, Mladić o radikalima i njihovim oružanim formacijama nije mislio ništa dobro. Naprotiv. Ali, to njima ne može oduzeti pravo da ga smatraju svojom ikonom, jer se čovek već godinama ne javlja i ne izjašnjava ni o čemu. Možda mu je i svejedno što se preko njegove tražene glave sabiraju jeftini rodoljubivi bodovi. Begunac u toj utakmici ne učestvuje, on samo čuva nešto što smatra svojom slobodom.

U noći kad je Srbija konačno dobila vladu, radikali su ponovo branili Mladića. Vojna policija je tražila neumornog srpskog hajduka u vojnom hotelu „Deligrad”. Tamo dakle gde on nikako ne može biti, osim ako nije beznadežno glup. Mladić je više puta pokazao da mu ne manjka pameti za izbegavanje najgorih mogućnosti (najgorih za njega). Da toga nema, nijedna tajna služba na svetu ne bi stigla da ga sačuva.

Tako Mladića mesecima niko ne dira, i on je potpuno izvan zanimanja vlasti. I to dok je trajao izborni i postizborni vašar. A onda ljudi počnu da ga traže na poslednjem mestu gde bi mogao da se sakrije.

Jeste, to je bio „volej” za radikale, savršena prilika za lagodno i bezobrazno obrazlaganje prazne i vrlo dosadne patriotske demagogije.

Tada se u opasnom vrtlogu zatekao i premijer Koštunica. Morao je da objasni šta se to događa pred ponoć usred važnog posla. A taj se posao završava u poslednjem času, kako to kod nas inače biva.

Premijer se nekako izvukao iz neprijatnosti, tvrdeći da akcija „Deligrad” nije potekla od vlade. Mada on otprilike naslućuje kome bi takva ludost upravo toga dana mogla da padne na um, no neće o tome...

I nije. I Mladić nije uhapšen te noći, kao ni mnogo puta pre toga. Već dan kasnije čuli smo verziju da čovek odavno nije u Srbiji. Ali, iz vlade stižu sve odlučnije izjave: da će haške obaveze biti ispunjene. Čak je i premijer u studiju RTS-a konačno izgovorio Mladićevo ime. U smislu da će se taj čovek ipak naći u Hagu.

One noći u vojnom hotelu, generala ili njegove saradnike ili nešto treće, tražila je vojna policija. Sa urednim nalogom za pretres, za svaku sobu posebno. Ne znamo šta su očekivali niti šta su našli, osim očaja osirotelih stanara.

Ipak će Ratko Mladić snažno uticati na sudbinu ove vlade kao što je uznemiravao i prethodnu. Ali, na sasvim različite načine. Do izbora vlast je svoju internu stabilnost mogla da duguje samo nastavku generalovog hajdučkog života. Danas, sa istim premijerom, lakše bi im bilo da se drama konačno završi.

Ma kakav uspeh novi kabinet imao u širenju optimizma o koalicionom skladu, izgleda da nije sasvim tako. Na koga je premijer javno posumnjao one noći? Možda na odlazećeg ministra odbrane koga je sam izabrao, ali ga nikada nije učinio članom svoje vlade? Ili na generala Ponoša, koji je bio predmet priproste političke trgovine u pregovorima o raspodeli vlasti. DSS nikada nije pristao na njega, a ni SRS. Ali, u večeri kad je konačno izabrana vlada, samo su radikali izvukli neku vajdu od bezvezne akcije vojnih snaga bezbednosti.

Tako je otpala ocena o „koordinaciji svih snaga i službi” u traganju za haškim beguncima. Nije bilo čak ni elementarne informacije između policije i vojske o tome šta se događa.

Vest o tome u kojoj ulici živimo sutra, možda nam niko neće saopštiti. Videćemo sami, posle buđenja.
[objavljeno: 28.05.2007.]