Bogdan Tirnanić: Duh iz boce

Na liniji vatre

Posle svih izgubljenih (nepotrebnih) ratova u prošlosti, na redu je još jedan "medijski rat" kao eklatantan dokaz večnog vraćanja istog. Žrtve su unapred poznate: mediji. Ali je strategija tog planiranog genocida komplikovana. Tu najpre imamo posla sa poslovično negativnim odnosom aktuelnih političara prema tim tzv. sredstvima javnog informisanja. S tim da je njihov pristup, po običaju, selektivan: kada kritikuju pisanje nekog lista ili izveštavanje neke televizije, oni hoće da kažu da dotični medij ne poseduju.

To je valjda inspirisalo aktiviste nevladinog sektora, pa i neke bivše ministre koji se ne mire sa novom pozicijom beznadežnog istorijskog autsajdera, da svojoj "medijskoj optužnici" pridaju, od prilike do prilike, "političku pozadinu", prikrivajući to navodnim žurnalističkim definicijama. Po njima, novine su tabloidi, mafijaška glasila, mafijaško-udbaška glasila itd. Čine to sa zapanjujućom arogancijom. Tako je, recimo, jedan bivši ministar, na molbu da prokomentariše pisanje nekog nedeljnika, odgovorio da ne čita opskurne novine. Zbog toga je svojevremeno izgubio položaj. Jer, da je čitao opskurne novine, sigurno bi naučio da se jurećim džipom ne smeju usmrćivati devojke koje čekaju zeleno svetlo na semaforu.

No, nevolja konačno dolazi na svoje u (ne)objavljenom međumedijskom ratu: već je znano da ima listova koji svoju "uređivačku politiku" zasnivaju na olakoj satanizaciji "uređivačke politike" nekog drugog lista. Taj će dvoboj u mraku uskoro eskalirati do "totalne pozicije": nije daleko dan kada će svako glasilo biti protiv svih drugih glasila. Na prvi pogled, ova se bitka vodi "konvencionalnim sredstvima", pojedinačnom paljbom koja prerasta u rafalnu, a sve u skladu sa tobožnjom doktrinom o novinarskim žanrovima: kada neki list, koji sebe drži "ozbiljnim", hoće da demantuje informaciju iz nekog drugog, tiražnijeg glasila, on se unapred zadovolji tvrdnjom da je reč o "tabloidnoj izmišljotini".

Nije loše smišljeno. Međutim, iza takve definicije je bojni otrov političke pristrasnosti. Boreći se protiv "tabloidizacije" medijske sfere, listovi ovakvog profila pokušavaju da ispod žita poture svoju vezanost za određenu političku opciju, koja se personalizuje u određenoj političkoj stranci. Ni to nije zabranjeno. Ali se u svetu obično ne prikriva, pa su niski tiraži pojedinih "političkih glasila" nešto sa čim se unapred računa. Budući da tako nešto u nas nije slučaj, tržište prinudno presuđuje.

Tako da se, hoćeš-nećeš, vraćamo početku ovih redova: političkoj arbitraži medijskih događanja. Naš priučeni političar je principijelno sklon samo "svojim novinama", koje drži "ozbiljnim glasilom" kao neophodnom svetioniku u svetlu budućnost, ali se, čak ni u kupatilu, prilikom brijanja, ne pita otkuda onda to da dotična novina ima zanemarljiv tiraž uz nezanemarljivu remitendu. Otuda su "poželjne novine" na aparatima za veštačko disanje. Nije ni to neki naročit problem: pošto ih malo ko uopšte čita, one su bez ikakvog uticaja na javno mnenje.

Ali, šta to govori o njihovoj političkoj podršci? Kakvog potencijala može biti politička "subjektivna snaga" čiji se broj ubeđenih poklonika, onih koji su verni "partijskim novinama", zaustavlja na cifri od 2.000-4.000?

[objavljeno: 20.07.2007.]