Dušan Tubić

ZAMKA ZA KOŠTUNICU

Do formiranja vlade, DS i DSS su se žestoko optuživali za sve i svašta. Posebno je bio žestok sukob Dragana Đilasa i Velje Ilića, da ne spominjemo „skidanje hulahopki“ u Skupštini Srbije i mnoge druge optužbe i uvrede, naročito neposredno pred formiranje vlade. I onda je, nakon svih tih događaja, nekakva vlada ipak formirana.

Strasti su se potom stišale i, posmatrano spolja, stiče se utisak da vlada skladno funkcioniše. Ipak, da li je to iluzija ? Da li je to samo privremeno primirje pre predsedničkih izbora ili je trajno pošto je DS zadovoljna većinom važnih ministarstava u vladi?

Nije baš najjasnije u kojoj meri su prihvaćeni ili odbačeni oni famozni principi zbog kojih je i zapelo formiranje vlade. Stiče se utisak da DS ne želi da prihvati da se dogovori oko podele celokupne vlasti. Nisu želeli da predsedničko mesto i zajednički kandidat za predsednika budu deo koalicionog dogovora, što bi bila normalna stvar. Kada imate koaliciju, dogovorite se prvo o ključnim principima, pa oko podele glavnih resora, a posle se stvari dogovaraju u hodu (izbor sudija Ustavnog suda, guvernera Narodne banke, UO preduzeća, direktora javnih preduzeća).

Međutim, predsednički izbori nisu mala stvar, pa se o tome morao postići prethodni sporazum, tj. to se ne bi trebalo rešavati „u hodu“, već „u paketu“.

Tako je tu prividnu idilu stranaka na vlasti pokvarila Tadićeva odluka na sastanku GO DS-a u Aranđelovcu da istakne svoju kandidaturu za predsednika Srbije van „paketa“ i van dogovora u „hodu“ sa koalicionim partnerima sa kojima participira u vlasti.

„VIZIONAR“ TIJANIĆ

Ovaj Tadićev potez „zatekao“ je mnoge, ali ne i gospodina Tijanića, uspešnog i nezamenljivog direktora „javnog servisa Srbije“. Ovaj gospodin je u udarni, drugi TV dnevnik pomenutog servisa hitno pozvao analitičara Milana Nikolića, koji je, naravno, žestoko podržao ovu Tadićevu ideju i pozvao tzv. demokratsku opciju u Srbiji da pruži svu pomoć Tadiću da, kako on kaže, „pobedi još u prvom krugu“. „Jedna kolona već u prvom krugu“, pa to nije bilo ni u vreme kada se sa vlasti rušio Milošević.

Gospodin Tijanić, koga neki još smatraju kadrom DSS-a, koji je nekada bio protiv nekadašnje Demokratske stranke, sada je dao maksimalnu podršku Tadićevoj „nominaciji za predsednika“. Sličnu podršku daje i Ljiljana Smajlović, koja isto tako važi za Koštuničin kadar. Da li je, dakle, reč o tome da Koštunica preko svojih ljudi u medijima posredno podržava Tadića, ili pak ovi koriste konfuznu situaciju da se osiguraju i na drugoj strani (u slučaju da DS traži njihovu smenu).

Rasim Ljajić je bio Koštuničin ministar, a na ovim izborima prošao je kao „žuti“. Da li je „požuteo“ tek sada, ili je tu stranačku boju dobio još dok je bio u Koštuničinom taboru ? Isti taj gospodin, koga smatramo za ozbiljnog i patriotski usmerenog političara, veli da bi cela vlada trebalo da podrži Tadića i da bi ti izbori trebalo da se održe do kraja godine. Dakle, svi su za Tadića – i DS i G17, i mediji i „nezavisni analitičari“, i političari koji su nekada bili vezani za Koštunicu. Postavlja se pitanje da li sa takvom podrškom Tadić uopšte i treba da ide izbore. Mogao bi i skupštinsko-medijskom aklamacijom da proglasi početak svog drugog mandata.

Šalu na stranu, kriza predsedničkih izbora (datuma i kandidata) nameće nekoliko ozbiljnih pitanja. Da li preti kriza i pad vlade i kako bi to delovalo na ključne političke aktere ? Naravno da je pitanje vlade povezano sa pregovorima o Kosovu i Metohiji i da Tadiću odgovaraju izbori pre „konačnog rešenja“ jer posle opada njegova prednost nad Nikolićem. Sa druge strane, Koštunica je svestan toga da je karta predsedničkih izbora onaj adut kojim Tadića drži uz sebe u taboru oko pregovora i na pozicijama jedva uspostavljenog kakvog-takvog konsenzusa. Kao da se Koštunica pribojava da bi Tadić, u slučaju pobede na predsedničkim izborima, mogao lako da podlegne pritiscima i da „toleriše“ proglašenje kosovske nezavisnosti, što bi bilo dovoljno i Amerikancima i Albancima.

ŠTA ĆE KOŠTUNICI UČINITI

Kako vidimo, ponovo je – nakon kraćeg primirja – započela orkestrirana kampanja protiv Koštunice, pa i protiv njegovog „mlađeg partnera“ Velje Ilića. Tu su i alarmantna upozorenja Šutanovca i drugih demokrata. Podsmevaju se oni otvoreno njegovom „širokom koalicionom kapacitetu“, naročito posle onog „skupštinskog tumbanja“, i za njih je on u svim bitkama za vlast tek nešto više od „jezička na vagi“!

Dakle, Koštunica ima koalicione partnere kojima je predao gotovo sve ključne resore, koji u javnosti glume finoću, ali udaraju oštro ispod stola i pri tome se prave blesavi. Šta bi mogao u toj situaciji da uradi Koštunica, koji – kao što je poznato – ima daleko manju podršku medija od DS-a ? Ako ništa drugo, ne mora da se ponaša kao „mlađi brat“ Borisa Tadića.

Ako bi podržao Tadića, on bi sebe osudio na marginalizaciju i gubljenje identiteta u odnosu na DS. Kratkotrajna i uglavnom samo retorička kampanja protiv NATO, kao i koketiranje sa Rusijom, doneli su Koštunici simpatije u javnosti , ali to lako može da se prokocka jednostranom podrškom Tadiću zarad neke sitne ili malo krupnije trgovine. Naročito je besmisleno podržati za predsednika onoga iz čijeg vam tabora dolazi najviše zlobnih medijskih napada i otvorenih harangi. Više je nego jasna njihova otvorena želja i namera da se DSS što više marginalizuje, ponizi i u konačnom cilju – Koštunica politički marginalizuje.

Ovde se ne misli toliko na to da li će procenat glasova iznositi 13 ili 19, već na to da se Koštunica eliminiše kao protagonista trećeg puta koji može da premosti opasne raskole u Srbiji. Međutim, ako podrži Tadića, a sa njim je u koaliciji, on sasvim gubi svoju posebnu poziciju i cilj njegovih protivnika je postignut vrlo jeftino. Nakon gubitka „trećeputaške pozicije“, politička marginalizacija je samo pitanje vremena.

Stoga Koštunica – ako želi da se ponovo pozicionira kao treći pol srpske političke scene – mora imati svog kandidata. Pitanje je koliko su to Jočić ili Popović, koji su ili imali „negativnu kampanju“ od pronatovskih medija bliskih DS-u i LDP-u, ili pak nemaju dovoljno medijske prepoznatljivosti. Niko ne želi da mu se ponovi žalosna sudbina Maršićanina, i to je problem DSS-a – nemaju jakog drugog čoveka, ili pak čoveka bliskog stranci koji bi mogao da se nosi sa Tadićem i Nikolićem. Možda bi čak bolje prošli sa nekim „spoljnim“ kandidatom – poput Matije Bećkovića. Ipak, o tome se moralo ranije misliti jer što kaže narod „ne hrani se prase uoči Božića“.

Ukoliko Koštunica želi da zadrži barem privid da je na pozicijama trećeg puta, mora izbeći da podrži Tadića i u pravom i u drugom krugu. Ako dođe do drugog kruga, Koštunica može ipak nekako da kaže svojim biračima: „Glasajte za tog ili tog, ili, što je još bolje, nemojte glasati ni za koga“. Pozicija trećeg puta nije bitna samo za Koštunicu i njegovu političku karijeru, već i za Srbiju koja podeljena da dva pola nema čemu dobrom da se nada osim građanskom ratu niskog intenziteta, kao u vajmarskoj Nemačkoj.

Dakle, radi građanskog mira i stabilnosti u Srbiji potreban nam je treći pol, pa bio to Koštunica, ili neko drugi. Nažalost, mnogi u Srbiji žele tu dualističku podelu (mediji, NVO, intelektualci, stranke od LDP-a, DS-a, pa do radikala), dok sa druge strane, ideja trećeg puta nema nijednu jaku instituciju, niti medij koji to promoviše. Možda jedino NSPM stoji na tim pozicijama, ali je to ipak samo jedan sajt i intelektualni forum koji ima ograničen uticaj. Zato sa zebnjom čekamo budućnost Srbije iako se čini da na političku scenu dolaze i „neki novi klinci“ (kako reče Balašević) koji bi nešto mogli promeniti po ovom pitanju.