Dušan Tubić

KO JE KORUPCIONAŠ?

DOS je svojevremeno preuzeo vlast, optužujući između ostalog Miloševića za propast Srbije, mnoge izazvane i izgubljene ratove, kriminal, korupciju, siromaštvo najvećeg broja građana (posebno sela), nedemokratičnost, apsolutizam-autokratiju, jednoumlje i vlast jedne partije. Dolaskom DOS-a činilo se (tako se govorilo i obećavalo) da neće biti revanšizma i politike slične Miloševićevoj, a da će na ključna mesta doći najstručniji i najsposobniji ljudi, bez obzira na stranačku opredeljenost. Mislio sam, i mnogi su mislili, da će svi umni ljudi, stradalnici vladavine Miloševića, tada biti rehabilitovani, da će dobiti šansu da doprinesu opštem boljitku. Nije bilo tako. Ni blizu!

Sve je bilo kao pre, i još malo gore – po onome „sjahao Kurta, uzjahao Murta“. Nekoliko meseci po ulasku DOS-a u skupštinu, sve je „puklo“. I to ne zbog Momira Gavrilovića, kako neki tvrde, već iz mnogo gorih razloga, daleko gorih činjenja i nečinjenja. Desila se – vlast.

Kako se „dogodila“ stečajna mafija

Navešću primer Jelisavete Vasilić, cenjenog stručnjaka u oblasti ekonomskog prava. Ovoj časnoj dami u godinama (što joj sigurno nije bila mana) nije bilo ravne. Za onoga koga je DOS želeo da promoviše nije bilo bitno koliko je godina života i rada imao, da li je imao državljanstvo, kvalifikaciju, iskustvo... Najvažnije je da se raskine sa Miloševićevim „nasleđem“.

Trebalo je državu postaviti na „zdrave noge“ i staviti je u funkciju obezbeđenja uslova za ravnopravan tretman svih građana. Ova uvažena dama bila je predložena za predsednika Višeg privrednog suda u Beogradu (kasnije i danas „čuveni“ Trgovinski sud). Počelo je zasedanje skupštine, na dnevnom redu bio je i izbor predsednika pojedinih sudova. Kao „grom iz vedrog neba“ ustao je pošteni Vojvođanin, sin sveštenika iz Sente, Pajtić i uz mnogo petljanja pokušao poslanicima da objasni da pomenuta gospođa ne može da bude kandidat za predsednika suda jer ne ispunjava potrebne uslove!? Usledili su žamor, neverica i negodovanje u skupštinskoj sali, budući da je kandidaturu trebalo samo verifikovati.

Prekinut je rad parlamenta, usledile su konsultacije stranaka, sastao se i zakonodavni odbor. Kad je zasedanje nastavljeno, za reč se ponovo javio Pajtić i kao pokisao izjavio da Jelisaveta Vasilić, ipak, ispunjava sve propisane uslove! Počelo je glasanje i veći deo DOS-a na čelu sa DS-om, zajedno sa socijalistima (!?), glasao je – protiv. Na potonjem maratonskom sastanku poslaničkog kluba DOS-a, pod „dirigentskom palicom“ Čedomira Jovanovića, nije se ništa promenilo. Samo je Čeda u svom „ležernom“ stilu prozborio: „...pa valjda smo nešto dužni i Goranu Kljajeviću?“

Neizborom ove cenjene dame dogodila se „stečajna mafija“! I nije kriv samo Kljajević, koji je, kada je uhapšen, pisao i „čuveno pismo“ američkom ambasadoru Poltu. Znao je da je Polt najmoćniji čovek Srbije, pa zato nije „pisao“ ni Koštunici, ni Tadiću! Veći su krivci oni koji su ga doveli na tu funkciju, što je kao kad postaviš lisicu da ti čuva kokošinjac!

Ovaj primer je već tada trebalo da ozbiljno opomene javnost Srbije da nešto nije u redu. Još tada se videlo da nema velike (čitaj nikakve) razlike u vladavini Miloševića i DOS-a. Ali javnost je ostala nema.

Zakon o ekstraprofitu

Još jedan „signal“ da nešto nije u redu bio je donošenje zakona o ekstraprofitu, koji je prihvaćen s oduševljenjem. Za pomenuti zakon glasao je i autor ovog teksta, uveren da će se njime stati na put Miloševićevim tajkunima. Mislio sam da će ih država na taj način naterati da plate poreze i vrate barem deo bogatstva koje su opljačkali od države i građana. Međutim, samo je Karić platio (i možda još poneko „sitniji“ ), pa mu je onda vraćeno, pa je opet platio, pa mu je opet – valjda – vraćeno... Kusur nekad može biti veći od računa.

Iza scene su se rađali neki „novi tajkuni“. Ako su „ono“ bili Miloševićevi, onda su „ovo“ bili, valjda, DOS-ovi tajkuni, kojih je vrlo brzo bilo daleko više nego „onih“. Iza scene su po Srbiji išle „crne“ reformske trojke. Došli bi do ekstraprofitera i sa njima se dobrano cenjkali – koliko je begovo, a koliko božje? I od tih „novih tajkuna“ su potekle pare, ali u privatne džepove. A pare su pare od „ovih“ i „onih“, još kad se plasiraju na račune u Švajcarskoj i „ofšor“ sistemu – da te bog vidi. A ovde – svi pošteni. Koja je onda razlika između ovog i onog vremena?

Komisija za ispitivanje zloupotreba u privredi 

Doživela je ova naša voljena, cenjena, napaćena, osiromašena Vojvodina teške pljačke i u „ovom dobu“. Možda i veće i teže nego u vreme Miloševića. U želji da u „prevelikoj revnosti“ ne zaostaje za republičkom skupštinom, „Čankova“ skupština Vojvodine je umesto da samo dosledno sprovede doneti zakon o ekstraprofitu formirala svoju komisiju za ispitivanje zloupotreba u privredi s ciljem da „dokaže“ kako su „oni“ tajkuni krivi, a „ovi“ ne.

Čanak je na vrlo prizeman način pokušao da „brani“ svog kuma Miodraga Kostića, govoreći: „...ko to može reći da moj kum rođeni, koji je na pošten način bio uspešan još u ono doba Slobodana Miloševića, sada u demokratiji ne može biti još uspešniji“. A taj „rođeni i pošteni“ je za samo deset odsto tržišne vrednosti kupio zgradu bivšeg CK u Beogradu, tri najveće šećerane u Vojvodini, i svaku platio po – tri evra (!?). „Pride“ je na poklon dobio nekoliko hiljada najplodnije zemlje u Vojvodini! Ako je i od kuma – mnogo je!

Moralo se učiniti sve da se do kraja razotkriju tajkuni iz Miloševićevog doba. Cilj je bio da se otkriju „oni“, a da se „ovi“ novi dobro „pokriju“ i zaštite jer se protiv njih ne može ništa, budući da svaki ima „svog čoveka u vlasti“? Da bi sve izgledalo uverljivije, na čelo komisije postavljen je „čuveni“ kadar iz Vrbasa, Vukotić.

Zvaničan finansijski rezultat „samopregornog rada“ te komisije nikome u javnosti nije poznat, a tajni rezultati vide se svakodnevno. Svakog dana ugasi se po jedna firma, kupi je bivši direktor i pojavi se u Srbiji još jedan novi – kontroverzni biznismen. I nikad kraja tim „novim uspešnim, mladim, sposobnim, poštenim...

U društvima kao što je naše, gde je tako visok stepen kriminala, korupcije i vrlo nizak nivo časti i poštenja, vrlo je teško napraviti nekakve „komisije i tela“ koji bi se bavili zloupotrebama, kriminalom i potrazi za prekršiocima. Posebno kada sâm vrh države ne preduzima ništa da zaštiti ustav, zakone, državu i građane od lopova, kontroverznih biznismena, mafijaša, tajkuna – nazovite ih kako god hoćete. Loš je i odabir u te „komisije i tela“, budući da najveći broj tih „odabranih“ sve iskoristi samo za ličnu promociju i veze. A onda nam ti isti, kasnije, po starom dobrom običaju, vrlo revnosno dele lekcije!

Verica Barać 

Ova dama je uživala i još uživa u ličnoj promociji i selektivnom pristupu problemima privatizacije, prodaje i otimačine u tranziciji Srbije. Optužuje, preti sudom. Šta je dokazala? Ono o čemu ponekad govori na lokalnim TV stanicama zna svako u mojoj ulici. Verica jeste deo problema, ali ne i njegovog rešenja. Ona je samo jedna u nizu kritizera, a konačni saldo svih komisija i „boraca“ protiv korupcije ne postoji i nije vidljiv. Možda samo poneki „računčić“ u švajcarskoj banci koji je tajno otvoren na ime javnih boraca protiv korupcije.

U tekstu „Zaharije protiv bećaruše“ naveo sam slušaj sumnjive privatizacije i još sumnjivije prodaje vrlo uspešne firme iz Bečeja „Soja-protein“. Prodata je jedna od najuspešnijih, najprofitabilnijih i najboljih srpskih i evropskih firmi sa ogromnim potencijalom, visokom tehnologijom i resursima. Ali to nije urađeno na legalan način, pod najpovoljnijim uslovima, već na aukciji na koju je, dok je bila u toku, iznenada, nepozvan „upao“ ministar Aleksandar Vlahović. Postoje svi preduslovi i uslovi da se ova prodaja hitno i obavezno poništi.

Pitam se hoće li Verica Barać „dići svoj glas“ u prilog zaštiti zakonitosti, a protiv zloupotreba u privredi! Ili za „nekoga i nešto“ postoji „zid ćutanja“, a nama ostalima neka naprave barem „zid plača“, pa da i mi imamo – svoj zid! Ili će ostati moja konstatacija da su svi oni uspeli:

da se lično promovišu;

da se selektivno i zarad dnevnopolitičkih interesa prozivaju i optužuju;

da se svi obogate;

da nas sve osiromaše;

da nas sve ponize i optuže;

da nas zamajavaju.