Vasilije Mišković

PRAV(N)I OBRAZOVNI MULTILEVEL

Baba: Sine Bane, šta sad studiraš? Bane Bumbar: Pravo, baba, pravo...

(iz domaće igrane TV serije “Grlom u jagode”)

U modernoj pravnoj i demokratskoj državi nevinim se smatra svako dok se ne dokaže suprotno. To važi i za domaću proročicu, koja se na televiziji hvalila uspešnim studiranjem prava na kragujevačkom Pravnom fakultetu. Otupela od bizarne TV svakodnevice, domaća javnost se zbog ovoga nije nimalo uznemirila. Zlobnici upućeni u beogradske medijske tračeve tvrde da je tragična smrt jedne mlade TV voditeljke emisije pomenute „proročice bivšeg režima“ dovela do toga da nema novinara koji bi taj posao nastavio. Priča se da njene saradnike prati zla kob. Beogradsko sujeverje, očigledno, nije uticalo na profesore kragujevačkog Pravnog fakulteta.

Policijska akcija kojom je razotkrivena mreža osumnjičenih za prodaju (i preprodaju) viših i visokih stručnih zvanja pravne struke – iako sramotna po više obrazovanje uopšte, a naročito ono pravnog usmerenja – predstavlja, ipak, pozitivan pomak u pravnoj praksi. Upotreba „prikrivenog islednika“, kome umalo nije uspelo da kupi diplomu ovog fakulteta, pokazala se uspešnom. Među osumnjičenima lišenim slobode našli su se dekan, prodekan za finansije i nekoliko profesora, od kojih je jedna profesorka krivičnog prava koja je doktorirala na organizovanom kriminalu, a donedavno bila savetnik Ministarstva prosvete za visoko obrazovanje i angažovana na izradi Zakona o visokom obrazovanju 2005. godine. Ako su to kadrovi koji treba da visoko obrazovanje vode ka „Bolonji“, onda je jasno što je tu gde je – na niskim granama.

Pravni fakultet u Kragujevcu sad, po starom demokratskom običaju, čereče mediji, a mere obezbeđenja prisustva okrivljenih profesora u krivičnom postupku drastično su smanjile nastavni kapacitet ustanove jer je skoro četvrtina nastavnog osoblja, ne svojom voljom, onemogućena da drži predavanja i ispite. Ipak, može se sasvim verovati u to da će odsustvo ovih profesora u budućnosti podići kvalitet kadra jer će smanjiti broj onih koji prelazne ocene dobijaju za pare ne naučivši gradivo.

Šalu na stranu, otkud ova pomamna, kriminalna praksa prodaje ispita? Istraga je pokazala da je, izgleda, postojao i „multilevel“ sistem prodaje ispita, po kome je student mogao da kupi ispit „za džabe“ ako dovede četvoro studenata koji će svoje ispite platiti. Pojedinačni slučajevi događali su se i ranije, masovno i beskrupulozno, ali bez učešća vrha fakulteta. U razgovoru sa studentima „državnih fakulteta“ možete čuti kako tu i tamo postoji „profesor“ kod koga se teško polaže, ispitivač kojeg je teško zaobići, pa kad vam „zapne“, treba otići na „neke kurseve“ koje organizuju „neki advokati“, „poslediplomski studenti“ ili „magistri“, kojima je problematični profesor i mentor. Ovaj „kurs“ se plaća, traje mesec–dva, sastoji se iz predavanja dotičnog poslediplomca ili magistra. Polaznici „kursa“ su obično oni studenti koji nisu pohađali predavanja ili vežbe kod dotičnog profesora, niti su bili članovi njegove studijske grupe. Nakon svršenog „kursa“, polaznici, kako kažu, jednako efikasno polože ispit kao oni koji su pohađali predavanja, odnosno vežbe. Pandan toj praksi je „razmena učenika“ između profesora, recimo, matematike iz dve srednje škole po principu „ja tebi moje, ti meni pošalji tvoje na dopunske časove“.

Studenti su se ispita na „državnim“ fakultetima „koji su nemoguća misija“ rešavali i prebacivanjem na drugi fakultet gde ispitivač iz tog predmeta nije tako „rigorozan“. Fakulteti su studentima doskočili visokim ispisnim taksama, koje određuju cenovnikom po broju položenih ispita.

Napustiti fakultet na poslednjoj godini studija, dakle, ume da bude veliko finansijsko opterećenje studentu. S druge strane, studenta koji ostaje možda čekaju dva ispita na predmetima koje ispituje težak ispitivač, profesor koji je nekoliko meseci proveo u pritvoru. Možemo se podsetiti polemike dvojice profesora pravnih fakulteta: dekana „državnog“ Pravnog fakulteta BU Mirka Vasiljevića i bivšeg profesora tog istog fakulteta, Vladimira Vodinelića, koji je ovaj fakultet napustio i prešao na privatni Fakultet za poslovno pravo Union univerziteta u Beogradu. Njihovu polemiku, nastalu nakon donošenja novog Zakona o visokom školstvu, ispratila je Politika i još neki mediji.

Naime, dekan “državnog” fakulteta je s pravom napao sumnjive kriterijume ocenjivanja studenata kojima privatni fakulteti postižu „natprirodno visoku prolaznost“ i „ekspresno“ završavanje fakulteta, povezavši to s visokom cenom školarina. Vodinelić je u ime privatnog univerziteta ukazao na ogromnu razliku u uslovima nastave (i plaćanja) koju pruža ovaj univerzitet u odnosu na „državni“. Ponudivši formiranje nezavisne komisije koja bi ispitala stručnost studenata oba fakulteta na bilo kom nivou, on je napao Vasiljevićev poziv da se studentima privatnih pravnih fakulteta ograniči pravo da polažu stručni pravosudni ispit. Podsetimo, položeni pravosudni ispit je state exam kojim se stiče sertifikat na osnovu kojeg diplomirani pravnik može samostalno da se bavi pravnim zastupanjem i da konkuriše za visoke javne funkcije u pravosuđu, tužilaštvu i pravobranilaštvu. S ovim sertifikatom diplomirani pravnik postaje potpuno konkurentan u svojoj struci i tek tad može od nje samostalno da živi.

Vasiljevićev predlog je utoliko više iznenađujući što bi njegovo usvajanje značilo protivustavno davanje „državnim“ fakultetima monopolskog položaja. Kad bi državni fakulteti, naročito pravni, javno prikazali koliko godišnje studenata upiše fakultet a koliko je manja njihova prolaznost, koliki je broj diplomiranih u poređenju s onima koji su upisali fakultet i, najzad, koliki je prosek studiranja onih koji su diplomirali i prosečno trajanje studija – podaci bi bili zapanjujući. Najzad, svaka fakultetska usluga studenta košta, kao i ispit koji se ne položi. Takse se naplaćuju za sve. Rigorozna selekcija nad studentima „državnih“ fakulteta u očima javnosti može da izgleda kao jemstvo kvaliteta, ali je profesor Vodinelić, s pravom, primetio da ta selekcija treba da se obavlja na prijemnom ispitu i zapitao zašto onda „državni“ fakulteti već kroz prijemne ispite ne eliminišu studente koje nisu u stanju da kasnije nauče gradivo.

Zakon o visokom obrazovanju kod nas je dočekan s nekritičkim proevropskim oduševljenjem i verovanjem u blagodati „Bolonjske deklaracije”. Naime, domaćoj javnosti van univerziteta (često i među studentima) savršeno je nepoznato da vodeći evropski univerziteti nisu prihvatili ovu deklaraciju. Među njima je i Univerzitet u Bolonji, kao i pariska Sorbona i vodeći britanski i nemački univerziteti. Kod nas su, međutim, svi eksperimentalni principi „Bolonjske deklaracije“ ugrađeni u Zakon o visokom obrazovanju. Malo ko se seća da je tokom javne rasprave o ovom dokumentu veliki protivnik primene „deklaracije“ kod nas bio Dejan Popović, profesor Pravnog fakulteta i donedavno rektor BU. On je, u nekoliko navrata, javnosti nagovestio da se ne mogu očekivati velike promene u kvalitetu obrazovanja jer nam nedostaje univerzitetski kadar za rad u malim grupama, koji je jedan od osnovnih bolonjskih principa, dok dostupnost nastavnika i literature, kao i drugi zahtevi predviđeni konvencijom takođe nisu ostvarivi u našim uslovima.

Popović je bio jedan od retkih koji je predvideo konfuziju oko primene zakonskih propisa po pitanju stručnog zvanja diplomaca, koje su novinari, po usvajanju Zakona o visokom obrazovanju, počeli da krste nakaznim imenom „diplomirani studenti“. U dvostepenom nastavnom rasporedu po sistemu „Bolonje“, tokom 3 + 2 godine stiče se zvanje bačelor, odnosno master. Domaće visokostručno obrazovanje pravnika našlo se pred problemom poslediplomaca, koji su, prema prethodnom zakonu, stekli diplomu fakulteta na četvorogodišnjim studijama, pa nastavili studije radi sticanja magistarskog zvanja. I privatni, ali i „državni“ fakulteti jednako su izašli u susret onim poslediplomcima koji su podneli zahtev da se s magistarskih studija prebace na studije “po novom zakonu” radi sticanja zvanja mastera. Time su postigli skraćenje nastavnog programa pošto bi im se automatski priznalo zvanje bačelora, a četvrta godina diplomskih studija i vreme provedeno na poslediplomskim uračunalo bi im se u nastavni vremenski uslov, te bi, uz polaganje minimalne razlike u ispitima, brzo stekli zvanje mastera. Koji bi, u tom slučaju, bio status magistara i doktora nauka po „starom sistemu“ – ostalo je da se konkretizuje propisima univerziteta i fakulteta, podsetio je Popović, ali je kao verovatnu naveo analogiju s drugim zemljama gde su bačelor i master tumačeni kao strukovna zvanja, a magistar i doktor nauka kao naučna. Zaista, nije se dugo čekalo da se ovo rešenje konkretizuje na pomenutim nivoima, slično kako je Popović pretpostavio.

Donošenje novog Zakona o visokom obrazovanju zaista je imalo negativnih efekata. Monopol države na visoko obrazovanje je nestao, ali su na „državnim“ fakultetima, zahvaljujući zakonom garantovanoj autonomiji, počele da se umnožavaju i rastu takse za fakultetske usluge. Počeli su da “niču” i privatni pravni fakulteti. Pored pomenutog Union univerziteta, i Megatrend i Univerzitet Braće Karić otvorili su pravne fakultete. Pravni fakultet Univerziteta u Novom Pazaru otvorio je odeljenje u Pančevu i – ako je autor ovih redova dobro obavešten – svi poseduju uredan sertifikat nadležnog ministarstva. Novonastala konkurencija stavila je studente i njihove nastavnike između Scile i Haribde državnih i privatnih fakulteta. Kada je reč o prolaznosti, studenti su u poziciji da se opredele između danteovskog „vi koji ste ušli izgubite svaku nadu da ćete izaći odavde“, do menadžerski poslovičnog „uđeš, platiš, izađeš i gotovo“.

Javnost već mnoštvo privatnih viših škola i fakulteta zove „kupovnim“. Međutim, sasvim je neupućena u činjenicu da su kod nas i više škole i fakulteti radili bez odgovarajućih sertifikata, pa su njihovi diplomci bivali neprijatno iznenađeni saznanjem da diploma koju su „pošteno platili“ nema snagu kao isprava onog nivoa stručne spreme koju su očekivali (diploma više škole vredi kao kursističko svedočanstvo). Dok javnost na tržištu visokog obrazovanja ne razluči koje diplome poslodavci uvažavaju pri zapošljavanju a koje ne, puno će roditeljskih para i mladih studentskih godina biti potrošeno na „privatne“ bačelore, a verovatno će se otkriti i novi slučajevi prodavanja ispita, falsifikovanja isprava radi dokazivanja postignute stručne spreme (1) na državnim fakultetima.

Upadljivo je da su i državni univerziteti (sa zakonski garantovanom autonomijom) jednako široko otvorili vrata novim studentima kao i privatni. Nova tržišna realnost pijace višeg i visokog obrazovanja je konkurentnost fakulteta postavila kao stopu ispitne prolaznosti studenata i ako takvo shvatanje potraje, državni fakulteti će postati sve manje konkurentni. Iako na pravnim fakultetima prolaznost ispita nije izjednačena s „kolokvijalnom“ prolaznošću, postoje drugi državni fakulteti na kojima se taj kriterijum veoma primenjuje u praksi. Dalekovidi su predvideli mogućnost da „bolonjski sistem“ od fakulteta načini „produženu srednju školu“. Opšta atmosfera trke za studentskim novcem dovela je lakomislene profesore državnog Pravnog fakulteta u Kragujevcu u kriminal. S druge strane, među studentima je potražnja za diplomom pravnog fakulteta velika jer u uslovima stalnog stvaranja novih država, besparice i uvećanja birokratije korporativni duh domaćih javnih ili finansijskih ustanova daje nadu u sigurnost budućeg zaposlenja, za koje se traži diploma pravnika.

Teško je razlučiti šta je gore: stari i nepraktični državni fakultet gde se dugo studira, ili novi privatni fakulteti na kojima se „na brzaka“ dobija diploma. Očigledno je da se inflacija diploma, time i znanja i veština, odnosi kako na državne, tako i na privatne fakultete, s tim što je na privatnim to nekako „legalnije“. Kad se olako krenulo „putem Bolonje“ i otvorila se Pandorina kutija tržišne utakmice privatnih fakulteta time što su dozvole dobili gotovo svi, nastupio je sumrak visokog obrazovanja u Srbiji. Iskustva društava koja su se izvukla iz siromaštva – a još više onih koja nisu – pokazuju da se bez kvalitetnog i razvojno usmerenog obrazovanja nema čemu dobrom nadati.

Fusnote:

1. Tako se u domaćim medijima navodi sličan (i istovremeni) slučaj prodavanja ispita i zvanja na Pravnom fakultetu u Banjaluci, a novinari rado ističu da je nešto slično moguće očekivati da bude otkriveno na drugim državnim univerzitetima, pri čemu se pominju neka izdvojena odeljenja Univerziteta u Prištini (sada u Kos. Mitrovici), NIN 22. 2. 2007.