Vasilije Mišković

“SLUČAJ OLJA”

Mada u našoj unutrašnjoj politici tradicionalno važan faktor predstavljaju sitni interesi i lične sujete, kao jedan od uzroka najnovijih afera u domaćoj javnosti ne bi trebalo zanemariti ni faktor trenutne “demokratske preorijentacije” domaćih medija. Da li je u pitanju prvo ili drugo u slučaju medijskog “obraćanja” Slaviše Lekića, urednika Statusa (časopisa koji je medijsku slavu zadobio zahvaljujući, u svakom pogledu, “masivnim” Bebinim intervjuima), Olji Bećković – nije baš lako razabrati. Bilo kako bilo, imali smo prilike da gledamo i “Utisak nedelje” u kom je Oljin gost bio dotični Lekić, koji je istom prilikom podvrgnut znatno oštrijem tretmanu od uobičajenog (mada ni blizu onom koji sleduje “viđenijim patriotama” koji se, bilo iz neobaveštenosti ili pak mazohizma, odvaže da nastupe na B92). U “Utisku nedelje” bilo je reči o vezama između ovdašnjih medija i službi ili, konkretnije, o vezama dotičnog urednika sa pojedinim službama (mada nismo uspeli razabrati da li sa domaćim ili stranim, ili i sa jednim i sa drugim). Kako je ubrzo po emisiji usledio medijski kontraudar Dušana Mihajlovića, koji je progovorio o Bebinoj “paralelnoj vlasti” u vreme Đinđićeve vlade, već postojeće medijske zavrzlame (o vezi Bebe i Statusa ) u poređenju sa iznetim više nisu bile interesantne. Iz tih razloga izgledalo je da je prilično degutantan Lekićev odgovor Olji Bećković ostao bez medijskog odjeka.

Premda nam stavovi koje Olja Bećković plasira posredstvom “Utiska” nisu naročito bliski, pogotovo ne njen ironični i pomalo blazirani stil vođenja emisije, moramo zarad mentalnog zdravlja srpskog medijskog prostora reagovati na ovakve “uvredljive medijske sadržaje” kao što je Lekićev ispad. Dakle, ovaj tekst nije napisan u “odbranu Olje”, već u odbranu ličnog dostojanstva jedne novinarke i njenog prava da bude zaštićena od brutalanog seksi stičkog ismevanja i poniženja. Dobro nam je poznato da je odgovornost za izrečenu i napisanu reč luksuz u političko-medijskom cirkusu zvanom Srbija, ali se neke granice ipak ne bi smele prelaziti.

Naročito nam je zasmetalo što su diskvalifikacije upućene ženskoj osobi, i to na račun njenih telesnih atributa. Sâm naslov pisanija “Imperativi Sekuline ženke” koja je “ikona nezavisnog mucanja” ostavio nam je gorak ukus u ustima. Nije bilo dovoljno što je naslovnu stranu Statusa “krasila” Oljina karikatura, a na pozadini prikačen Bebin mega-intervju (slučajno ili ne), već je urednik morao da komentariše “dva blaga ispupčenja oko sternuma”, a i “siktanje bezbroj dijaboličnih profinjenih i raskošno unjkavih vokalnih modulacija”. Čak ni to nije bilo dovoljno, nego je morao da komentariše i njene “seksualne frustracije”, što je stvarno previše i za razuzdane liberalno-tabloidne standarde u domaćim medijima, čije granice neukusa Status na ovaj način nesumnjivo pomera. Nagore, naravno.

Kada je moguće da Olja Bećković sa dobro poznatim porodičnim i političkim “begraundom” koji joj je do sada služio kao garant spram ovakvih napada, bude ovako targetirana i podvrgnuta javnom poniženju, šta da očekuju ljudi koji nemaju takav „medijski impakt“? Kakav tretman od ovdašnjih medijskih vukova može imati onaj koji ne može adekvatno da im uzvrati (medijski, politički i sudski) a zbog nečega im se zamerio? Kod nas nije retka pojava da neki moćnici (politički, finansijski, medijski...) medij koji se kontroliše shvataju kao sredstvo obračuna sa ličnim i političkim protivnicima. Pored toga, sloboda medija se ovde često „razumeva“ kao sloboda klevetanja i podmetanja...

Ima tu još nešto. Postavlja se i dodatno pitanje zašto nije bilo adekvatnog odgovora na ovakav napad na jedno više nego poznato medijsko lice, koje, uz to, ima i epitet perjanice „demokratskog novinarstva“? Zašto se i ovom prilikom nisu oglasili nevladine organizacije koje se bave zaštitom ljudskih prava i prava na privatnost, zašto indikativno ćute esnafska udruženja novinara i kojekakvi medijski likovi koji im se obavezno priključuju u ovakvim situacijama a povodom sličnih medijskih iskakanja? Sve se čini da ovde za njih nema posla budući da napadač nije došao iz prokuženog tabora „patriotskih snaga“, već iz njihovih redova, pa nije zgodno zamerati se „radnicima na istom antinacionalnom zadatku“ bez dovoljno osnova. Ili za to nisu dobili zeleno svetlo od onih od čije volje zavisi ispoljavanje njihove javne zabrinutosti za ovdašnje stanje zaštite ljudskih i građanskih prava. Ili su se i oni, mada uvek zgranuti nad „tabloidizacijom i primitivizacijom“ ovdašnje javne scene, privikli na istu kao na neminovnu tekovinu tranzicione demokratije... Ko zna?

Možemo samo da zamislimo šta bi se desilo da je deo Lekićevog „liberalnog tretmana“ Olje Bećković izrekao neki „patriotski“, ili, ne daj bože, radikalski političar, intelektualac ili novinar. U roku od 24 časa u medijima bi se sjatila kamarila nevladinih organizacija, novinarskih udruženja, ženskih mreža i medijskih faca koji bi se nadgornjavali da li „klevetnika“ treba odmah hapsiti, da li mu zabraniti stranku, ili zapaliti medij na kojem je to izrekao. Skočili bi razni peščanici, poligrafi, insajderi, teofili... Ne bi se moglo živeti od njihove „moralne panike“, dok bi javnost, pod ovakvim već mnogo puta viđenim medijskim presingom, stekla neminovni utisak da u Srbiji nema većeg problema od dotične uvrede (sa i bez navodnika). Desetine saopštenja, izjava, medijskih dosetki i tekstova bilo bi producirano u toj „antiklevetničkoj kampanji“, pa bi za to „medijsko čudo od tri dana“ saznali i oni koji ne znaju ko je u Srbiji premijer, a ko predsednik.

U tom slučaju Olja Bećković sigurno ne bi imala problem da dobije široku podršku ovdašnjih „naprednih snaga“, na čelu sa predsednikom koji bi, pretpostavljamo, našao vremena da sa žrtvom ovog fašističkog ispada popije kafu i izvini se kako u svoje, tako i u ime čitavog srpskog naroda. Nažalost, pošto to ovom prilikom nije slučaj, oklevetana novinarka moraće da se zadovolji samo ovim osrednjim i krajnje usamljenim tekstom. Ponovimo zato da ovde nije reč prvenstveno o „Olji“, već da cela priča zapravo ilustruje kako domaćim medijskim prostorom, i to na najgori način, vladaju dvostruki standardi ili, srpski rečeno, licemerstvo. Samo oni koji imaju pedigre „demokratske orijentisanosti“, a napadaju ih i klevetaju oni koji ga nemaju, mogu očekivati adekvatnu medijsku zaštitu. U protivnom – tajac.

Problem je što je to licemerstvo ideološki pojačano destruktivnim nastojanjem da se rovovi koji dele famozne „dve Srbije“ još više prodube, a da tome gotovo niko niti hoće niti može stati na kraj. No, šta je tu je, valja nam sa tim živeti, što ne znači da ovo stanje moramo prihvatiti kao “normalnost“ ili pak, ne daj bože, kao „evropske standarde“.