Vasilije Mišković

U ŽIVOM PESKU GRAĐANSKIH TALIBANA

Navikli smo već na to da se u radijskoj emisiji “Peščanik”, udarnoj pesnici pseudograđanskog ekstremizma, mogu čuti svakojake optužbe na račun gotovo svih relevantnih političkih stranaka i ličnosti, koje nisu po meri njenim urednicima. Da je ovdašnji premijer umobolan, predsednik maloumni kompromiser, da u Srbiji vlada mrak i represija, da je ovdašnji narod najgori i najprimitivniji na prostorima istočno od E(U)dena, sve je to već bezbroj puta rečeno u izvedbi “dve Cece”, a u maniru totalne propagande zaodenute u krinku građanske tolerancije i individualizma. Epitet “građanski talibani”, prisutan u našoj javnosti, prirodno je i posve logično pridodat zagovornicima ovakvih medijsko-političkih projekata i nastupa.

U poslednjoj, 306. emisiji stigla nam je sasvim iznenadna potvrda da ova sintagma podrazumeva više nego što se prvobitno mislilo. Među “usemplovanim” starim-novim gostima, koji je trebalo da repuju uz istu, “pokvarenu” peščan(ak)oidnu ploču o tome kako je Srbiju zapljusnuo novi talas ekstremizma i policijske represije, sasvim udobno ušuškan među bardove propagandne smaračine, Pančića, Derete i Kovačević-Vučo, te dopisnog “manjinca” Rajka Đurića, koji treba da nas još jedanput podseti na tragične događaje vezane za sudbinu koju su od huligana i izgrednika doživeli pojedini Romi pre ravno deset godina, nastup je imao i kontroverzni Moamer Zukorlić, osporeni muftija sandžački.

Čak i za tvrdolinijaše ovdašnjeg građanskog sekularizma prisustvo jednog verskog poglavara predstavlja nemalo iznenađenje. Do sada je peščanička agitprop mašinerija kroz svoj tretman religioznih tema pretežno bila usmerena prema Srpskoj pravoslavnoj crkvi, njenim velikodostojnicima i vernicima. Negativno, naravno, a kako će već drugo. Laskava titula “svetih Ceca” nije se mogla zaslužiti drugačije nego poricanjem tuđe svetosti, sasvim na tragu bogoboračkih istupa njihovih duhovnih preteča što usklikivahu bez imalo ljubavi: “Nosim kapu sa tri roga i borim se protiv boga”.

Čega se sve nismo naslušali među peščaničkim antiverskim pomijama: o ratnohuškačkim aktivnostima ljudi u mantijama, o manastirskim jatacima begunaca pred globalističkom “pravdom”, vladikama sa mitraljezima, blagosiljanju ratnih zločina, pedofiliji, pohlepnim parosima – sve to zašećereno paranoidnim teorijama o kleroudbaškim zaverama. Tako je to u “objektivnom” novinarstvu koje stavlja svoju istinoljubivu srebroljubivost i tone predrasuda ne samo ispred prezrenog “nacionalnog interesa” već i pred neomiljenu versku problematiku. Nikada nije zucnuto o duhovnim potrebama građana, o karitativnoj crkvenoj delatnosti i misionarstvu, verskoj prosveti, kulturnim i umetničkim dimenzijama religioznog života... Samo preuveličavanje i “bunarenje” nemilih izuzetaka i upiranje prstom u tuđe trunje u oku, dok im iz očiju balvani (ili su to srebrnjaci, što je teško reći bez punog audio-vizuelnog doživljaja) vire.

Možda bi opravdanje da je reč o aktuelnoj temi vezanoj za podele unutar islamske zajednice u Srbiji, koja nesumnjivo zavređuje medijsku pažnju, i držalo vodu da nije u pitanju način na koji se pristupilo temi – bez druge strane u sporu oko verske organizacije, potpuno nekritički, sve u paketu sa već pomenutim “evergrinom” građanskog talibanizma i neskrivenom zajedničkom, gotovo “sabornom” porukom.

Dobro nam je znano: obe islamske zajednice koje deluju u Srbiji tvrde da su legitimne. Jedna je Rijaset islamske zajednice Srbije, osnovan u februaru 2007. godine, na čijem je čelu novoizabrani reis Zilkić, a druga Mešihat islamske zajednice u Srbiji, koga predvodi muftija Zukorlić, čiji je objediniteljski sabor održan nedugo potom, u martu ove godine. Javnost je upoznata i sa incidentom između dve suprotstavljene frakcije u sijeničkoj džamiji, kao i sa tim da su pripadnici lokalne policije, zbog prekomerne upotrebe sile, pozvani od nadležnog ministarstva na odgovornost. Javnosti je poznata i činjenica da je jedino prisustvo brojnih policijskih snaga u Novom Pazaru sprečilo ulične sukobe između tamošnjih zavađenih verskih frakcija na ramazanski praznik. Da su ceo slučaj ispolitizovale bošnjačke političke stranke, čije razmirice na relaciji Ugljanin–Ljajić traju već godinama, ne treba trošiti reči.

Umesto da ugošćavanje zavađenih verskih poglavara, predstavnika islamske zajednice u sekularnom “hiper-super-gluper” (Dž. Štulić) B92 okruženju, doprinese celovitom informisanju naših građana, koji se slabo razumeju i u problematiku ustrojstva islamske zajednice i u prirodu novonastalih podela, a pre svega doprinese razvoju dijaloga u pravcu tolerancije i prevazilaženja sporova – na šta su pozvale i obe regionalne bošnjačke stranke i gotovo sve parlamentarne stranke u Srbiji – „Peščanik” daje neverovatno blagonaklon tretman samo Zukorliću i njegovoj verziji događaja.

U ovom osvrtu nas ne zanimaju argumenti koje je u “Peščaniku” (kao, uostalom, i u svim drugim medijima u kojima je poslednjih dana gostovao) vrlo vešto i sa diplomatskim taktom izneo muftija Moamer Zukorlić, čak ni kada su u pitanju potpuno neodržive paralele između ustrojstva SPC-a i islamske zajednice pomoću kojih ojačava svoje teze koje mogu da prođu samo kod onih koji nemaju ni najosnovnije predstave o islamskoj veri i njenom ustrojstvu, uključujući i pitanja o odnosima rijaseta i mešihata. Interesuje nas zašto su prvoborci antireligioznog sekularizma poput “dve Cece” naprasno, očas posla, otkrili bogatstvo islama i njegove afirmativne vrednosti samo u liku muftije Moamera?

O tome možemo samo da nagađamo. Možda su čitajući “Kuran”, a zasićene kanonima građanskog vaspitanja, praksom nevaspitanja i “slobodnog” života u velegradu, otkrile lepotu islamskog tretmana žena? Možda im se, u emancipatorskom zanosu, tako ekskluzivno, pa i fensi, učinio manir muftije Moamera Zukorlića da odbija da se rukuje sa ženama, što inače redovno pogađa, pa čak i vređa gostujuće profesorke iz drugih srpskih gradova na njegovom fakultetu? Ako u skorije vreme upišu islamske studije na odeljenju ovog “internacionalnog” fakulteta (jedinog internacionalnog fakulteta u Srbiji, kako Zukorlić u intervjuu sa ponosom, a netačno ističe, kao da ostale ustanove u Srbiji nisu multinacionalne i multiverske, već u njima vlada verski i nacionalni aparthejd; i kao da internacionalno ima isključivo pozitivnu konotaciju, naročito u svetlu saznanja da je, na primer, i savremeni terorizam internacionalan), ili pak ubede “Žene u crnom” da se preimenuju u “Žene pod crnim zarom”, biće nam jasno da su doživele religiozno preobraćenje. Ali ako se to ne dogodi, koji su onda razlozi očiglednih simpatija spram muftije Moamera? Da li preteže fascinacija njegovim manirima korišćenja luksuznih blindiranih automobila i hrpe telohranitelja kojima toliko podseća na njihovog liberal-demokratskog protežea, ili pak simpatije prema “novopazarskoj vezi” “opijuma za narod” (Karl Marks)? Možda je za ovakvu orijentaciju ipak presudna poseta novog američkog ambasadora Kamerona Mantera iftaru (ramazanskom obroku po zalasku sunca) u hotelu “Tadž“, što je protumačeno kao podrška “Velikog brata” Zukorlićevoj strani.

Možda nam o potonuću naših građanskih talibana u živi pesak njihove omiljene emisije neke asocijacije otvori i, prema rečima jedne od Ceca, “božanska” pesma iz filma “Grbavica” kojom je zaključeno gostovanje muftije Zukorlića. I zašto baš ona? The answer, my friend, is blowing in the wind...