Rut Vedžvud

Miloševićev poslednji valcer

Čak i iz groba Slobodan Milošević je zamutio međunarodni sistem. Dok je bio živ, njegovo nasilje na Balkanu je zahtevalo od NATO -a da dva puta interveniše. Pošto je odveden na suđenje UN-a povodom optužbi za genocid, ratne zločine i zločine protiv čovečnosti, Milošević je pokušao da preokrene odbranu u političko buncanje da bi se noću prikazivao na srpskoj televiziji. Suđenje je meandriralo četiri godine, i predsedavajući suda i Milošević su umrli pre izrečene presude, koja se sada ne može vratiti.

Valcer kostura je još jednom zaigrao. Ovog puta on se odigrava u Međunarodnom sudu pravde, u civilnoj tužbi koja nikada nije trebalo da bude podnesena da se očekivao ovako mršav ishod.

1993 Bosna je podnela tužbu protiv Srbije u Međunarodnom sudu pravde, nakada poznatijem kao Svetski sud, za počinjen genocid u bosanskom sukobu. Bosna je optužila Srbiju da je odsekla i bombardovala civilne enklave, zlostavljala i ubijala zatvorenike, i na kraju zaklala 7 hiljada muslimanskih muškaraca i dečaka, u Srebrenici, što je podvedeno pod genocid. Prošlog meseca sud je odbacio slučaj po skoro svim tačkama.

Sudije iz Haga su zaključile da srpska kampanja povodom etničkog čišćenja ne može da konstituiše optužnicu za genocid. Jedina akcija koja je sprovedena i koja može biti tretirana kao genocid jeste pogubljenje zatvorenika u Srebrenici 1995, čak i tamo, Srbija nije bila direktno uključena.

Ovo je izuzetan rezultat. Istina je, da je Srebrenica probudila Zapad iz dremeža i dovela do vojne akcije NATO-a. Ali požar je plamteo, unazad, već tri godine, sa nebrojenim aktima nasilja koji su imali za cilj progon muslimana iz Bosne. Ipak Međunarodni sud zazire od prepoznavanja, ne dajući objašnjenje kako to da zaklani civili u Brčkom 1992, zlostavljani i pogubljeni muslimanski civili u Foči, pravno ne mogu da budu tretirani kao počinjena ubistva u Srebrenici.

Srpskoj strani sud je uputio samo jedan ukor: da Beograd nije učinio ništa da spreči genocid u Srebrenici. Za ovo, po tvrđenju suda, nikakva odšteta se ne duguje. Ali pasivna krivica jeste u tome što je Beograd snažno podržavao program kriminalnih odreda kao što su Arkanovi Tigrovi i Sivi vukovi, kao i snaga koje su bile specijalizovane za sravnjivanje muslimanskih sela.

Ova sudska odluka donela je široke posledice. Dovela je do toga da je posthumno Milošević oslobođen od optužbe da je počinio genocid u Bosni. Pošto je planirao da podeli teritoriju na dva dela, u smišljenoj zaveri sa hrvatskim predsednikom Franjom Tuđmanom, i da osmisli strategiju za nasilno etničko čišćenje, sud je zaključio da se ovo ne može uvrstiti u samu kampanju uništenja etničke grupe bosanskih muslimana u celini, ili delu, s' obzirom da ih je u malom broju samo pomerao na neko drugo mesto. Kao što bi student prava mogao da pretpostavi, biće potrebne godine izučavanja da bi se shvatilo kako bi tako nešto moglo biti istinito.

Još gore, tvrdeći da je samo u Srebrenici počinjen genocid, Međunarodni sud ograničava optužbe koje su podnete protiv srpskih lidera u Bosni, Radovana Karadžića i Ratka Mladića, ako Beograd bude dozvolio da budu uhapšeni.

Teško je reći zašto je sud odstupio od ovih kobnih posledica. Ali ipak su postojale i tehničke greške u koracima kao i političke zamke u samoj odluci.

Prvo, Svetski sud je odbacio standarde prebacivanja odgovornosti u suđenju UN-a protiv bivše Jugoslavije. U primeni Ženevske konvencije na bosanski sukob, sud za zločine je ranije zaključio da je podrška Beograda u velikom delu doprinela da se sa sukoba pređe na međunarodni rat.

Ali Međunarodni sud kritikuje sud za zločine UN-a za nuđenje mišljenja na temu „opšteg" međunarodnog zakona o državnoj odgovornosti i odbija njegove zaključke. Ova rođačka netrpeljivost među međunarodnim sudovima ne donosi ništa dobro pravnoj doslednosti.

Svetski sud takođe insistira na tome, da samo ukoliko je Beograd davao „direktna naređenja" za određene operacije, ili ako su bosanski Srbi u „potpunosti zavisili" od Beograda, može da se govori o odgovornosti. Ovo će biti iznenađenje za sve teoretičare delikata u pravu, koji su do sada usvojili da postoji i podela odgovornosti i u nečinjenju.

Budući da se sud pozivao da radi na osnovu presude iz 1986 gde je UN tužila Nikaragvu, izgleda, da se od tada zakon nije menjao. Ipak, ovi nejasni stavovi suda čine se još čudnijim, kada se ima u vidu Rezolucija Saveta bezbednosti br.1373, koja se pojavila u pripravnom stanju posle 11-og septembra, u kojoj se kaže da nijedna država nema prava da pruža bilo kakvu obaveštajnu, logističku i materijalnu podršku terorističkim aktivnostima.

Drugo, Međunarodni sud zahteva dokaze za zločin u civiloj tužbi. Sudije zahtevaju da čak i u civilnoj odgovornosti, protiv Beograda postoje „neprikosnoveni i nepobitni dokazi". Pokušavajući da zadrži standarde, sud je odbio da prikaže bilo kakav neprijateljski zaključak protiv Beograda, iako su dokazi, koji su bili vraćeni, ozbiljno preispitani.

Treće, Međunarodni sud pravde je imao malu pravničku neprijatnost. Posle NATO intervencije na Kosovu, Srbija je podnela istražiteljima ratnih zločina UN-a žalbe protiv vojnih metoda NATO-a. Istražitelji su zaključili da nije bilo osnova za pokretanje istrage protiv NATO-a. Srbija je onda tužila raliičite države članice NATO-a Međunarodnom sudu pravde. Ove optužbe su bile odbačene sa obrazloženjem da Jugoslavija više nije članica UN-a i da više nema pristup sudu u smislu ponovnog podnošenja žalbe.

U obe tužbe koje je Beograd podneo razlozi za diskvalifikaciju i odbijaje žalbe su u stvari zaštitili Srbiju u tužbi za civilne zločine u Bosni.

Da bismo bili sigurni, Međunarodni sud je pozivajući se na Ženevsku konvenciju, zahtevao od Srbije da predaju ratne osumnjičene kao što su Karadžić i Mladić. Ali ovo je suvišan zahtev obzirom da je Savet bezbednosti već tražio njihovu predaju. To nije način da se zametne jasna uloga koju je Srbija imala.

U konačnom sve ovo je ispalo dobro za Srbiju koja će se uskoro priključiti Evropi. Ali to neće olakšati ponovno ujedinjenje prerušavanjem onoga što se desilo u prošlosti.

(Ruth Wedgwood je profesor na John Hopkins Univerzitetu, na odseku za napredno međunarodno pravo)