Vanja J. Vučenović

FAJRONT ZAPADNOG MASKENBALA

Sve maske su pale. Tačnije rečeno, gotovo sve. Poslednje će pasti, kako nam to danonoćno obećavaju i najavljuju naši zapadni „saveznici & co.“, tamo negde s početka proleća. Kad dođe lepše vreme. Tada običan čovek u Srbiji, računaju oni, sve nekako lakše podnosi. I pravdu i nepravdu, i istinu i laž, stvarnost i zabludu. Pašće maske, i na taj momenat su “saveznici” očito dobro računali – tek pošto prođu za nas, poslovično “sudbonosni” predsednički izbori, čisto da bismo lakše i sa punim predsedničko-demokratskim kapacitetom mogli kolektivno progutati tu, kako su je neki naši vrli ministri u stilu najvećih poeta opevali, gorku pilulu zvanu Kosovo. Naši “saveznici” znaju tačno kada šta treba uraditi, tu bar nema nikakve sumnje.

Međutim, već sada, krajem decembra, pade dobar deo maski, pa je i u ovom trenutku manje-više poznato ko je ko i ko će koga, i ko su nam inostrani prijatelji, a ko su oni drugi (što je u Srbiji još uvek politički nekorektno izgovarati). Kome je uistinu stalo do te naše, nikad dočekane, evro-perspektive i ko za to baš previše i ne mari. Sa kim možemo zajedno, a sa kim tako nešto više nije moguće, niti ostvarivo.

Elem, prisetimo se malo kako su nam samo sugerisali krajnje dobronamerno naši “saveznici” krajem devedesetih: “Samo vi srušite Miloševića (uz našu ‘podršku'), a sve drugo nama prepustite. Samo to nekako prelomite u vašim balkanskim glavama, a mi ćemo se već postarati za ostalo. Dobićete sve što vam duša ište, i med i mleko i donacije, sva blaga zemaljska, čak i rajske plodove uz sve to pride.” A evroatlantske integracije? To se u ono vreme nekako samo po sebi već podrazumevalo – oni će nam sve to lično, uveravali su nas svesrdno, obezbediti i omogućiti.

I šta nam se onda dogodilo? Nešto posve drugačije i neočekivano, nešto što nije ulazilo u paket petooktobarskih obećanja zapadnih “saveznika i prijatelja”. Umesto navedenih obećanja, doživesmo to da smo za svoje odano i nepokolebljivo, a najčešće tvrdoglavo evroatlantsko opredeljenje samo još dodatno kolektivno pritiskani beskonačnim haškim spiskovima želja, zahtevima za nekom navodnom denacifikacijom, desrbizacijom i suočavanjem sa prošlošću. Onako prijateljski – nema šta. Za svoj dokazani evroreformski kurs dodatno smo nagrađivani surovo iscrpljujućim čekanjima i očekivanjima u političko-ekonomskim predsobljima EU, krvavim kosovskim martovima i pogromima, cobelima i ahtisarijima itd. A mi smo sve to ćutke, kao naivna deca, pognute glave, bespogovorno prihvatali i poštovali. I sve to u ime nekog višeg, pokazalo se, nedostižnog evropskog cilja. I gde smo tako stigli, i da li smo se uopšte negde i pomakli od dvehiljadite? Da paradoks bude veći, prema najavama naših zapadnih “prijatelja”, sada smo trenutno “na čekanju” skore i neophodne amputacije jednog dela državne teritorije. “Prijatelji” će lično stajati iza te neugodne “operacije” i pobrinuti se da ista prođe sa – koliko je to god moguće – što manje bola i krvarenja.

Stoga, postojano diplomatsko “opiranje” i držanje dela dr žavnog vrha Srbije i svakom pokušaju „prijateljskog“ Zapada, oličenog u SAD i vodećim zemljama EU, da sada već i mimo SB UN nametne rešenje konačnog statusa KiM (zbog ruskog protivljenja svakoj rezoluciji o nezavisnosti) i amputira petnaest procenata naše državne teritorije moglo bi se oceniti kao odgovoran i u ovim kompleksnim međunarodnim uslovima očekivani i iznuđeni spoljnopolitički potez srpske vladajuće garniture.

Mora se ipak konstatovati da u tom smislu rezolucija o Kosovu i Metohiji, koja čeka na svoje skoro parafiranje u srpskom parlamentu, a u određenom smislu uslovljava (već ionako neizvesnu) evroatlantsku perspektivu Srbije u najmanju ruku kompromisnim raspletom „kosmetskog čvora“, dolazi kao akt očito zakasnelog otrežnjenja domaćeg političkog establišmenta od pogubnog sedmogodišnjeg unipolarnog pristupa u vođenju spoljne politike svih ovih prethodnih „demokratskih“ godina. U suštini, poslednji spoljnopolitički manevri državnog vrha usmereni ka odbrani Kosmeta govore da se dešava nešto, uslovno rečeno, politički šizofreno u taboru većinskog dela tzv. demokratske Srbije.

Naime, dosta mučno i nategnuto sedmogodišnje „prijateljstvo i savezništvo“ sa zemljama Zapada i sve učestalije padanje zapadnih maski očigledno da su primorali srpske vlastodršce da se u ovim „sudnjim kosovskim danima“ sa gorkim ukusom izneverenih evroatlantskih obećanja i nadanja nevoljno, ali ipak u nedostatku bilo kog drugog izlaza neminovno i postepeno opredeljuju ka nekada toliko kritikovanom i omraženom „miloševićevskom konceptu“ u pogledu zaštite vitalnih državnih, tj. teritorijalnih interesa. Taj koncept, u svojoj krajnjoj instanci, podrazumeva i iznuđeno zahlađivanje ili dugoročnu suspenziju diplomatskih i svakih drugih odnosa sa svim onim državama i međunarodnim faktorima koji neskriveno rade protiv interesa naše zemlje, a na ovom poslednjem primeru – sa svima onima koji to čine otvoreno podržavajući nezavisnost Kosova i Metohije. Ta činjenica vodi i potrebi neminovnog preispitivanja i modifikacije temeljnih državnih prioriteta ove zemlje u kreiranju svake buduće politike prema „spoljnom svetu“, sa akcentom na zemlje Zapada.

Postaje očigledno da su petooktobarske društveno-političke promene samo u formalnom smislu, više kozmetički, promenile kurs zapadne politike prema Srbiji, dok je suštinski ona zadržala prepoznatljivu agresivnu komponentu, koja je pravu kulminaciju doživela u predvečerje „miloševićevske ere“ krajem devedesetih godina, a koja se u neizmenjenom obliku sprovodi i u svim ovim postpetooktobarskim godinama kako na političkom, tako u istoj meri i na ekonomskom planu.

Sve to upućuje na zaključak da je Srbija bila i ostala eksperimentalni poligon geopolitičkih interesa vodećih zemalja Zapada (Kosmet je najsvežiji primer) kako pre, tako i posle „retrogradnih devedesetih“ i demokratskog preobražaja po meri Zapada dvehiljadite godine, te da kategorije kao što su „savezništvo“ i „prijateljstvo“ u zapadnom tumačenju ne igraju neku naročitu ulogu u potencijalnim izmenama nekih njihovih, po svemu sudeći, davno zacrtanih i zacementiranih strateških pretenzija vezanih za ove naše prostore. Na taj način su srpski vlastodršci dospeli u, mora se priznati, nimalo prijatnu poziciju da svoju evroatlantsku opredeljenost moraju iz dana u dan, iznova i iznova, dokazivati krajnje defetističkom politikom i otklonom od svega što bi moglo imati prizvuk nacionalnog ili državnog interesa. Jedino tako oni zadovoljavaju standarde poželjnog „savezničkog“ držanja po meri „prijatelja“ sa Zapada.

Ako ništa drugo, naša savest treba da je čista i mirna. Mi smo uradili, a bogami i dali sve što su napred pomenuti naši „ saveznici i prijatelji “ od nas tražili. Uglavnom, i mnogo više od toga. Nešto, kako stvari sada stoje, nameravaju uzeti i bez našeg pristanka. Ali to je verovatno cena svakog “prijateljstva”, pa makar se ono za nas na kraju pokazalo kao potpuno lažno i neiskreno. Tražili smo – gledajmo i trpimo. Ili je to možda samo reč o suštinskoj geopolitičkoj neobrazovanosti i kratkovidosti domaće političke elite. Geopolitika, šta li je to? Pa ono čime su se naši “saveznici” vodili dok su nas podržavali “izneverenog” petog oktobra. Saveznici…?

Novi Sad, 26. 12. 2007.