Marinko M. Vučinić

O NAŠIM PRIGODNIM ANTIFAŠISTIMA

U poslednjih nekoliko nedelja u Srbiji se odvija veoma žustra debata o pojavi i aktivnostima neofašističkih grupa u našem društvu. Neposredni povod ove polemike bio je najavljivanje i održavanje skupa pripadnika neofašističke organizacije Nacionalni stroj u Novom Sadu, ali i organizovanje kontramitinga antifašista kao neposredna reakcija na pojavu ovih grupa.

Suština spora bila je, a i dalje jeste, u tome da li se može prihvatiti ocena naših radikalističkih antifašista da u Srbiji nezaustavljivo buja neonacizam i klerofašizam i da je to ozbiljna pretnja za ukupnu stabilnost društva. Svako dovođenje u pitanje ovako neargumentovane politikantske ocene, ali i zalaganje da se neonacistima treba suprotstaviti svim raspoloživim sredstvima – što se moglo i videti u otvorenom pozivu na nasilje i fizičke obračune – proglašavano je od naših samoproglašenih i ekskluzivnih antifašista kao nedopustiva relativizacija i izjednačavanje levog i desnog radikalizma.

I u ovoj raspravi suočila su se dva stanovišta u sagledavanju realnog političkog stanja i uticaja neofašističkih pokreta i njihove retrogradne ideologije u našem društvu. Još jednom se pokazalo da se u ime demokratije i antifašističke borbe ne mogu koristiti antidemokratska i radikalistička sredstva jer to dovodi do potpunog poništavanja programskog utemeljenja same demokratije. Nakon skupa u Novom Sadu tenzije u društvu su u velikoj meri splasle, ali u našim medijima i dalje tinja ovaj izuzetno značajan sukob radikalističko-građanskih i liberalno-demokratskih političkih grupacija koje su se proglasile za jedine i neprikosnovene baštinike i nastavljače antifašističke borbe i političkih aktera koji nastoje da nesumnjivu pojavu rasističkih i neonacističkih pokreta svrstaju u realan društveni kontekst. Pri tome, oni ne odriču nužnost borbe protiv svih pojava ksenofobije, antisemitizma, rasizma i otvorenog zastupanja neonacističke ideologije na našoj političkoj i društvenoj sceni.

Oktobar je u Srbiji mesec kada se, nakon Drugog svetskog rata, održavaju komemoracije i spomeni, ali i obeležavaju godišnjice oslobođenja od fašističke okupacije. U Kraljevu je oko hiljadu građana prisustvovalo komemoraciji žrtvama koje su vojnici nemačkog Vermahta streljali u oktobru 1941. godine. Tada je pogubljeno najmanje 2.100 ljudi, među kojima i jedan broj Slovenaca. Vence su tom prilikom položili predstavnici opštine Kraljevo, Ministarstva za rad i socijalnu politiku, Ambasade Slovenije, župan Maribora Franc Kangler i načelnik Raškog okruga.

Povodom 66-godišnjice fašističkog streljanja, u Kragujevcu je održana tradicionalna muzičko-scenska manifestacija „Veliki školski čas“ i položeni su venci na humke streljanih đaka u spomen-parku. Nemački okupatori su 21. oktobra 1941. godine, u znak odmazde za akciju pokreta otpora izvedenu 16. oktobra u kojoj je ubijeno 10 i ranjeno 26 vojnika, streljali 2.796 građana Kragujevca i okolnih sela, među njima i 300 đaka i profesora Prve kragujevačke gimnazije. Na “Velikom školskom času“ izvedena je poema „Plavi leptir“ savremenog engleskog pesnika Ričarda Bernsa, a vence su položili učenici Prve kragujevačke gimnazije, predstavnici Vlade Srbije, grada Kragujevca, Skupštine Vojvodine i ambasada Nemačke, SAD, Izraela, kao i delegacije 11 gradova pobratima.

Prošle su 63 godine otkada su jedinice Narodnooslobodilačke armije, pod rukovodstvom generala Peka Dapčevića, i Crvene armije ušle u Beograd i oslobodile ga nakon žestokih sedmodnevnih borbi. Podvig 3.000 partizana i oko 1.000 Sovjeta ostao je u istoriji Beograda upamćen kao veliki istorijski događaj. Obeležavanju ove godišnjice prisustvovali su predsednik Republike Srbije Boris Tadić, predstavnici Vlade Srbije, Ministarstva odbrane, ambasade Rusije, Ukrajine i Belorusije, predstavnici SUBNOR-a i nevladinih organizacija.

Pre nekoliko dana u Beogradu je obeležena 10-godišnjica smrti romskog dečaka Dušana Jovanovića. Tom prilikom spomen-ploču je otkrio predsednik Srbije Boris Tadić, koji je rekao: “Nasilje koje je bilo svakodnevno pre deset godina i danas preti. Sa ovog mesta upućujem poruku da Beograd i Srbija nikada neće pristati na nasilje.“

Indikativno je da osim Bojana Kostreša, koji je i po službenoj dužnosti, kao predsednik Skupštine AP Vojvodine, prisustvovao komemorativnom skupu u Šumaricama, niko od zakletih antifašista iz novosadske kolone nije prisustvovao ovim pomenima i manifestacijama širom Srbije. Kako se onda dokazuje njihovo antifašističko opredeljenje? Da li je reč o prigodnim političkim hepeninzima koji imaju sasvim određenu političku i društvenu svrhu? Izostali su i oni najgrlatiji i najradikalniji antifašisti kao što su Nenad Čanak iz LSV-a, Čedomir Jovanović iz LDP-a, Žarko Korać iz SDU-a, Ivana Dulić-Marković iz G 17 plus. Takođe, nije bilo ni predstavnika Centra za regionalizam, Helsinškog odbora za ljudska prava, Inicijative mladih za ljudska prava i svih onih organizacija koje su nedeljama vodile kampanju o rastućoj opasnosti od fašizacije Srbije.

Kako tumačiti izostanak ovih nedavno tako radikalistički raspoloženih antifašista i boraca za ljudska prava? Jedino kao izraz njihove procene da ove komemorativne svečanosti i godišnjice nisu dovoljno dobra i marketinški efektna prilika za demonstraciju njihovih, pre svega, političkih ciljeva, ali i za ostvarivanje političke manipulacije koju su nam demonstrirali u Novom Sadu. U njihovom proglasu ta politička namera bila je jasno data, pri čemu su NVO oglasile upozorenje „da neonacističke i klerofašističke grupe predstavljaju samo udarnu pesnicu mnogobrojnih navodnih patriotskih organizacija i stranaka u Srbiji. Žalosno je to što se ideologija neonacista u Srbiji veoma malo ili nimalo ne razlikuje od ideologije koju propagiraju neke velike parlamentarne stranke i takozvani vodeći intelektualci okupljeni oko institucija koje su se pokazale kao vrhunski proizvođači ratova i zla.“

Na skupu antifašista u Novom Sadu istoričar Rade Končar je ukazao na činjenicu da smo na početku 21. veka suočeni sa ozbiljnim prodorom fašizma u društveni život, umesto da se suočimo sa nedelima koje je neko u ime srpskog naroda počinio. U ovim izjavama uočava se šta je bio njihov stvarni politički cilj – pokazati da je Srbija na putu fašizacije i da je ona zemlja u kojoj su nacionalizam, rasizam, antisemitizam neizlečive bolesti srpskog društva, koje je nepovratno prožeto neonacizmom i klerofašizmom. Ova politikantska instrumentalizacija bila je očigledna u ovom njihovom proglasu i upozorenju. Međutim, glavni politički cilj je zaista i postignut jer izvestioci Parlamentarne skupštine Saveta Evrope, koji bi početkom sledećeg meseca trebalo da posete Srbiju, ne dolaze samo zbog neonacističkih pokreta, već i da bi nadgledali sprovođenje obaveza preuzetih u oblasti zaštite ljudskih i građanskih prava. Sada će Srbija biti u prilici da dokazuje da ipak nije zemlja u kojoj buja fašizam, kao što je nedavno morala da argumentuje da se u Vojvodini masovno ne krše ljudska i manjinska prava.

Verovatno da za ovu grupaciju naših prigodnih antifašista nije ni suviše politički korektno, a ni politički probitačno da dolaze na komemorativne skupove na kojima se odaje počast i spomen velikim žrtvama srpskog naroda stradalih tokom kaznenih ekspedicija širom Srbije. Njihov antifašizam je politički doziran, uslovljen i oblikovan, i ima strogo propisanu marketinšku upotrebu. Naime, on se aktivira kad Srbiju treba predstaviti kao tamni i tužni vilajet u kome nesmetano buja fašizam i nezaustavljivo narasta klerofašizacija. Na taj način antifašizam je za njih samo još jedno u nizu liberalno-demokratskih i građanskih političkih i marketinških sredstava u dokazivanju da Srbija, i nakon 2000. godine, nije sposobna i spremna da izgradi i održi slobodno, demokratsko i civilizovano društvo.

24. oktobar 2007. godine