Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

KOMENTARI

Savremeni svet

 

Newsweek

Džordž F. Vil (George F. Will)

NEJEDNAK STEPEN TOLERANCIJE SAD PREMA PRINCIPU SECESIJE

Njujork, 24. marta - Godinu dana pošto je varnica na Balkanu prerasla u požar koji je zahvatio čitavu Evropu, dvadesetšestogodišnji Volter Lipman je te 1915. godine napisao: ''Ako uzmete u obzir koliku misteriju istočni deo Njujorka predstavlja za one iz njegovog zapadnog dela, možete donekle shvatiti šta znači uređivati svet tako da svi koji žive u njemu budu zadovoljni''. Nedavno je došlo do novog preuređivanja Blakana - secesije Kosova od Srbije. Proces raspada Jugoslavije - države čijem nastanku je u velikoj meri doprineo Vudro Vilson - sada je završen.

Vilson je pred kraj Prvog svetskog rata prigrlio koncept ''samoopredeljenja'', ne znajući da time zapravo seje seme razdora. Njegov državni sekretar je, međutim, znao. Robert Lensing se pitao ''na kakvu jedinicu se to odnosi? Da li misli na rasu, teritoriju ili zajednicu?'' On je rekao da ''samoopredeljenje'' kao nepojašnjena fraza predstavlja ''bure baruta''. Dana 26. septembra 1938. godine, jedan nekadašnji kaplar austrijske vojske se drage volje složio sa tom ocenom.

Zahtevajući rasparčavanje Čehoslovačke u ime sudetskih Nemaca, Hitler je rekao: ''Najzad, dvadeset godina posle reči predsednika Vilsona, pravo na samoopredeljenje za ova tri i po miliona ljudi mora biti ostvareno''. Zbog haosa čije je stvaranje Hitler započeo u ime Nemaca van Nemačke, Čerčil je 1944. godine uz Ruzveltov i Staljinov pristanak podržao etničko čišćenje. Posleratna stabilnost je stvorena čišćenjem nenemačkih zemalja od Nemaca. ''Proterivanje'' - kazao je Čerčil - ''predstavlja najpogodniju i najtrajniju metodu''.

Džeri Z. Miler - istoričar sa Katoličkog univerziteta - pišući o ''neiscrpnoj snazi etničkog nacionalizma'' za magazin ''Forin afers'' primećuje da je ''razdvajanje različitih etničkih grupa'' na teritoriji čitave Evrope, koje je često bilo rezultat ''radikalno neliberalnih metoda'', usledilo nakon cepanja tri multietničke imperije - Osmanlijske, Austro-Ugarske i carstva Romanovih - na manje države. Prekrajanje granica tako da se granice između država poklapaju sa granicama između etničkih grupa istovremeno je odslikavalo i utvrđivalo uverenje da će etnički homogenim državama vladati harmonija, kao i da će takve zemlje biti prijateljski raspoložene prema svojim susedima.

Posledica razvrstavanje po etničkoj pripadnosti je bila Evropa sa više monoetničkih država nego ikada pre. Sudbina koja će zadesiti tri izuzetka od ovog pravila - Čehoslovačku, Sovjetski Savez i Jugoslaviju - ''pokazala je istrajnost i žilavost etnonacionalizma''. Miler kaže da je ''činjenica da se etničke i državne granice danas mahom poklapaju'' dovela do ''najstabilnije teritorijalne konfiguracije u istoriji Evrope''. Cenu ove homogenizacije - smatra Miler - platila je evropska kultura - ''Samim tim što u Evropi sada ima malo Jevreja, a u Pragu malo Nemaca - ima i manje Kafki''. Većina Evropljana - pošto ih Kafka mnogo ne zanima - verovatno smatra da mrtvilo u kulturi nije prevelika cena za mir. Moglo bi, međutim, da se desi da upravo mir bude žrtva načela kojim je opravdano otcepljenje Kosova - ''prava'' na etničko samoopredeljenje.

Pre nego što je postao državni sekretar, Lorens Iglberger je bio američki ambasador u Jugoslaviji. Srbi su se - kaže on - loše ponašali i možda i zaslužuju ovakav gubitak. Međutim, hiljadu godina su na Kosovu - pre nego što su pomeranja stanovništva u poslednjih 50 godina stvorila albansku i muslimansku većinu - većinsko stanovništvo činili Srbi, a sama ta oblast je predstavljala srce stare Srbije. Danas je na Kosovu preostalo preko 160.000 Srba, prepuštenih na milost i nemilost kosovskim Albancima, koji - kako već to balkanski običaji nalažu - nisu baš preterano milostivi.

Aktuelni srpski režim nije toliko nacionalistički koliko je to slučaj s opozicijom. Pa ipak, Iglberger kaže da Srbi generalno ''nisu poznati po iznijansiranom pogledu na život''. Ako ili kada većinsko stanovništvo Kosova - kako već to balkanski običaji nalažu - počne da se divljački ponaša prema opkoljenom manjinskom stanovništvu, očekujte nevolje.

Razdvajanje etničkih grupa u ime ''samoopredeljenja'' mora da uznemiruje Španiju, koja ima baskijske separatiste. Grčka - sa samouverenim albanskim stanovništvom na severu zemlje - i Makedonija - sa sopstvenom nezadovoljnom albanskom nacionalnom manjinom - ne mogu biti zadovoljne što su kosovski Albanci uspeli da samoopredeljenje pretvore u sinonim za nezavisnost. Takvo shvatanje ovog pojma bi jednog dana moglo da ima zanimljive implikacije u slučaju južnog Teksasa.

U članku koji je napisao za ''Njujork tajms'', srpski ministar inostranih poslova Vuk Jeremić je bio isuviše ljubazan da bi pomenuo činjenicu da Amerika - koja je spremno priznala nezavisnost Kosova - nije uvek bila tako tolerantna prema principu secesije. Jeremić je primetio da je ''nasilno rasparčavanje međunarodno priznatih, suverenih država'' nešto što se teško moglo očekivati od Ujedinjenih nacija, pogotovo s obzirom na činjenicu da se rezolucijom Saveta bezbednosti iz 1999. godine Kosovu daje samo ''široka autonomija i samouprava'' i ništa više od toga. Jeremić predviđa da će samo četrdesetak od skoro 200 članica UN priznati nezavisnost Kosova.

Kada je devedesetih godina prošlog veka situacija na Balkanu proključala, Evropa je rekla: Sredićemo mi to. Nisu sredili, jer nisu mogli ili nisu hteli. NATO - koji danas prvenstveno označava SAD - bio je taj koji je doveo stvari u red. Danas, Evropa - koja glasno izražava svoje nezadovoljstvo ''prevelikom moći'' Amerike - želi manje dominantnu Ameriku. U redu. Većina Amerikanaca se gnuša želje nekih svojih sunarodnika da njihova zemlja bude svetski ''dobroćudni hegemon'' i uopšte nije raspoložena da sređuje stvari u evropskom dvorištu. Sledeća kriza na Balkanu će biti evropski problem.

Nove krize će svakako biti. Ono što je Pat Mojnihan nazvao ''liberalnim izgledima'' bilo je očekivanje da su privrženost sopstvenoj etničkoj grupi i verske netrpeljivosti odjeci najranijeg doba čovečanstva koji polako nestaju i koji će vremenom prestati da određuju nacionalne identitete. Liberalni izgledi, baš kao i Jugoslavija, više ne postoje.

 

 

 
 
Copyright by NSPM