Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

KOMENTARI

Politički život

 

Indipendent (London)

Ajvor Roberts

NACIJA KOJA JE JOŠ UVEK PODELJENA OKO EVROPE

“Srbija se okrenula ka Zapadu” govorili su naslovi. Međutim, pažljivije čitanje izborne aritmetike moglo bi isto tako da podrži i sledeći naslov: “Srbija gleda ka Istoku”. Prava realnost je da je Srbija duboko podeljena oko pravca u kojem treba da se okrene: da li da prihvati (zapadnu) evropsku budućnost, ili da okrene leđa toj budućnosti zbog onoga što vidi kao zapadnu perfidnost koja je dovela do oduzimanja Kosova od Srbije.

Usklici zadovoljstva u zapadnim prestonicama zbog rezultata prošlonedeljnih izbora u Srbiji su sve tiši kako postaje jasnije da, mada je proevropska Demokratska stranka (DS) predsednika Borisa Tadića postala pojedinačno najveća stranka u Skupštini, istisnuvši sa tog mesta ultranacionalističke radikale uz razliku koja nije beznačajna, ona možda ipak neće sastaviti vladu. Proevropske i nacionalističke stranke su manje-više podelile glasove među sobom.

Paradoksalno je da će za sastavljanje nove vlade od kritične važnosti biti pozicija Socijalističke partije Srbije (SPS), stranke rođene iz pepela Saveza komunista Srbije, kojeg je, međutim, njen osnivač Slobodan Milošević oblikovao u sopstvenom obličju, usmerivši je ka raspirivanju nacionalističkih strasti u Jugoslaviji krajem osamdesetih i početkom devedesetih.

Zbilja je bizarno čitati kako američki ambasador u Beogradu nagovara ovu stranku da se pridruži koaliciji proevropskih stranaka. Ambasador Kameron Manter je javno rekao da bi SPS, u koaliciji sa proevropskim strankama, mogao da doprinese evropskoj budućnosti Srbije i da bi SPS mogao da odigra veoma pozitivnu ulogu u takvoj vladi. Još važniji od ohrabrivanja američkog ambasadora biće izgledi političke moći. Izgleda da je DS ponudio četiri ministarska mesta SPS-u ako se prikloni, uključujući i Ministarstvo za Kosovo, taj najotrovniji od svih pehara. Lider SPS-a Ivica Dačić je prošlog vikenda posetio Moskvu, što ne sluti na dobro za one koji se nadaju da će SPS udovoljiti apelima američkog ambasadora.

Jedna od zaostavština odlazećeg premijera Vojislava Koštunice je to što je postavio nemoguće visoku prepreku za bilo kog srpskog političara koji bi hteo da zaboravi na Kosovo i krene dalje. U tom smislu, SAD i EU su u potpunosti propustili da predvide meru u kojoj je Koštunica uspeo ne samo da sensitizuje već i da radikalizuje političko i javno mnjenje u Srbiji. Nijedan političar se ne može ozbiljno nadati da će moći da se tiho otkrade od Kosova. Svaka vlada koju bude izrodila postizborna trgovina moraće da brani srpske interese na Kosovu i da podržava ono što se već pretvorilo u faktičku podelu na tom prostoru.

Autoritet vlasti iz kosovskog glavnog grada Prištine ne proteže se severno od reke Ibar (gde živi oko 40 odsto Srba), teritorije koja se naslanja na ostatak Srbije. Kada bi vlast u Prištini uspela da nametne svoje institucije srpskoj manjini, to bi skoro sigurno dovelo do masovnog egzodusa ostalih Srba sa Kosova i kraja toplih nadanja međunarodne zajednice o multietničkom Kosovu.

Glavni EU igrači i SAD mogu samo sebe da krive što nisu dobro pročitali situaciju i što su verovali da bi neka prozapadna vlada mogla da prihvati gubitak Kosova u zamenu za mogućnost članstva u EU. To je građenje kula u vazduhu širokih razmera. Umesto toga, oni bi trebalo da svoje napore usmere ka nekoj vrsti podele, možda po bosanskom modelu, a da na duži rok dedramatizuju granice, tako da bi sa članstvom Srbije i Kosova u Evropskoj uniji njihov značaj bio minimiziran. Putovati većim delom kontinentalne Evropske unije ovih dana zapravo znači doživeti san Ernesta Bevina: “Otići na Viktorija stanicu [železničku stanicu u Londonu – prim. prev.], kupiti kartu za voz i ići gde god do vraga poželim bez pasoša ili bilo čega drugog.”

U bliskoj prošlosti cela bivša Jugoslavija je imala upravo to svojstvo: mogli ste da putujete od Slovenije na severu do Makedonije i Kosova na jugu bez ikakvog pasoša. Sada je taj jedinstveni prostor sastavljen od sedam država i sedam grupa graničnih prelaza, uključujući i Kosovo. Balkan će doživeti pravu stabilnost tek kada Bevinov san bude ponovo ostvaren u tom regionu.

Bez trajnog rešenja koje neće ostaviti ključnog regionalnog igrača, Srbiju, sa osećanjem nepravde i gubitka, sadašnja parcijalna rešenja od kojih je skrpljena bivša Jugoslavija podsećaju me na još jedan Bevinov citat: “Ako otvorite Pandorinu kutiju, nikad ne znate koji će trojanski konji iz nje iskočiti.” To nisu zemlje za starce.

(Ser Ajvor Roberts je predsednik Triniti koledža Univerziteta u Oksfordu i bivši britanski ambasador u Jugoslaviji, Irskoj i Italiji. )

21. maj 2008.

 

 

 

 

 

 
 
Copyright by NSPM