Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

KOMENTARI

Kolumne Đorđa Vukadinovića i Slobodana Antonića u Politici

 

Iza ogledala

Slobodan Antonić

KRAJ VAJMARSKE SRBIJE?

Poređenje Srbije sa vajmarskom Nemačkom izmislili su oni koji vole da radikale izjednačavaju sa nacistima. To poređenje je, ipak, zgodno analitičko sredstvo iz drugog razloga. U Nemačkoj su, sve do novembarskih izbora 1932, vlade pravljene tako da se izbegnu stranke sa krajeva političkog spektra. Ali, posle 1932. to više nije bilo moguće. Vlada se nije mogla obrazovati bilo bez komunista, bilo bez nacista. Fon Papen je izabrao naciste. Tako se ugasila Vajmarska republika.

Obe Koštuničine vlade bile su vlade centra. Međutim, posle ovih izbora izgleda da će u vladu ući stranke sa krajeva političkog spektra – LDP ili SRS. Naglašavam da je poređenje sa vajmarskim krajnjašima ovde čisto analitičko, nikako ideološko. Dakle, moje pitanje je: da li je naša treća republika na pragu da izađe iz svoje vajmarske faze? (Prva republika je ona komunistička, 1945–1990, a druga socijalistička, 1990–2000).

Razlika u odnosu na nemački slučaj jeste što je 1932. matematički bilo nemoguće izbeći stranke sa krajeva spektra. U srpskom primeru, međutim, stranke centra i dalje mogu komotno da naprave vladu. U jučerašnjoj „Politici” Dušan Pavlović je izneo mišljenje da vlada DS-a i DSS-a i dalje nije nemoguća. Iako je svađa zbog SSP stvorila rascep, u Srbiji su se već dešavala spektakularna pomirenja . Takav razvoj prilika ne bi trebalo isključiti. Ipak, teško je zamisliti kako bi konkretno mogla da izgleda saradnja DS-a i DSS-a. Da je posredi samo svađa vođa ovih stranaka mogli bismo da, nakon izbora, zamislimo njihovo pomirenje. Ali spor je nastao oko strateškog pitanja. Razlika u vezi sa pridruživanjem EU je tolika da se ona teško može prevazići uzajamnim ustupcima. Jedna od stranaka morala bi da odustane od svog stanovišta. SSP će se ili ratifikovati, ili se neće ratifikovati. Trećega nema. A mogućnost da će, posle svega što je rečeno, DS ili DSS preći na stanovište one druge stranke nije baš prevelika.

Ove nedoumice bi bile razrešene ukoliko bi unionisti („evroreformske snage”) osvojili skupštinsku većinu. Nema sumnje da je potpisivanje SSP dalo vetar u leđa DS-u. Ako njihovoj listi priključimo poslanike LDP-a i stranaka manjina došli bismo do 45 odsto mesta u skupštini (prema poslednjim istraživanjima). Tih pet posto, koliko nedostaje do većine, jeste kritično. Njih će unionisti pokušati da osvoje, u ovih nekoliko dana do izbora, podizanjem odaziva u onim ciljnim grupama na čije glasove računaju (srednja klasa i mlađe gradsko stanovništvo). Ako bi taj plan uspeo, obrazovala bi se vlada „punog evroreformskog kapaciteta”.

Ukoliko bi se takva vlada održala do 2012, ona bi kraj mandata mogla da sačeka sa slabijom opozicijom nego što je imala na početku. Opozicija bi mogla oslabiti integracijom elite u EU strukture, lustracijom suverenista i osetnijim podizanjem standarda srednje i radničke klase. Kako sve tri stvari nisu nezamislive, Srbija bi posle 2012. možda opet dobila čisto unionističku vladu. Sistem bi sve manje imao alternativu i Srbija bi, prema tranzitološkom obrascu, izašla iz vajmarskog perioda.

No, šta ako unionisti ne uspeju da skupe tih pet posto? Onda na scenu stupaju suverenisti. Vlada SRS, DSS i SPS mogla bi da se razvije u dva pravca. Prvi je da se ostvare najgore optužbe LDP propagande i da ove stranke uvedu Srbiju u nacionalističku izolaciju. To bi se moglo desiti ukoliko bi SAD i EU takvu vladu dočekale sa izrazitim neprijateljstvom i ukoliko bi odgovor ovdašnjih suverenista bio neinteligentan. Svaka crta nacionalističkog autoritarizma odmah bi bila proglašena za „nacizam”. Imali bismo neku vrstu tranzicije iz vajmarski nestabilnog parlamentarizma u stvarni ili pripisani autoritarizam. Vajmarska paralela bi važila u ideološkom smislu, ali bi vajmarska epizoda već bila završena.

Konačno, šta bi se desilo ukoliko pritisak iz SAD i EU ne bude prejak, a suverenisti pametno odgovore na izazove? Šta ako demokratski poredak, pod vlašću SRS, DSS i SPS ne bude ugrožen, a demokratske ustanove u dobrom stanju dočekaju sledeće izbore? Treba znati da, kako god da se završe, ti izbori mogu označiti kraj postkomunističke i postnacionalističke transformacije. Transformacija je završena onda kada stranke iz starog, autoritarnog sistema pokažu da su se i same demokratski preobrazile, odnosno da su, obavljajući vlast, sačuvale demokratski poredak i po demokratskim pravilima igre sišle ili ostale na vlasti. Ukoliko dođe do takvog razvoja događaja, to bi, opet, moglo voditi daljoj stabilizaciji demokratije i izlasku iz tipično vajmarske nestabilnosti.

Tako kaže teorija. Vajmarska epizoda naše treće republike izgleda da je pri kraju. Ali, Srbija je nepredvidiva zemlja. Ono što se u njoj dešava teško je ugurati u uobičajene teorijske kalupe. I ko zna, kao što smo se mi poslužili vajmarskim modelom, možda sutra, neko i negde, bude uzeo „model postkosovske Srbije” kako bi bolje razumeo prilike u sopstvenom „složenom” i „teško predvidivom” društvu.

 

 

 

 

 
 
Copyright by NSPM