Aleksandar Pavić

Može li levica već jednom da prevaziđe sebe?

(Odgovor Mariju Kaliku)

Cenim svačiju principijelnost, pa tako i onu radikalnog komuniste kao što je Mario Kalik. Cenim sve domaće levičare koji su odoleli čarima dnevne politike i ostali dosledni onome što su propagirali i pred 20 i pre 30 i pre 40 godina. Međutim, moram odmah Kalika da upozorim da nisam voljan da mu tek tako dopustim da se odrekne zabludele "dece komunizma" (tj. u našem slučaju, titoizma). Možda kao dobar komunistički vernik ne veruje da je Pontije Pilat ikad postojao, da je sve to „opijum za narod“, ali su metodi "pranja ruku" slični.

Kalik kaže da su današnji vlastodršci i "neoliberali" samo biološka, a ne i duhovna deca komunizma. Neće baš biti. Upravo su oni, zajedno sa svim drugim nihilizovanim materijalistima, lažnim ekonomskim „ekspertima“, „tržišnim fundamentalistima“ (kojima nekako ne smetaju tajkunski karteli i monopoli, kao ni širenje zapadnih korporacija uz pomoć NATO trupa) i evro- i amerikanofilima, najvernija duhovna deca titoizma. Oni su deca duhovne pustoši ateiziranog materijalizma, pomešanog sa dozom specifičnog titoističkog hedonizma (uz pomoć bespovratnih kredita zlog, kapitalističkog – ali ipak materijalističkog, dakle neugodno srodnog - Zapada) i savršen primer čemu on neizbežno vodi kod ogromne većine ljudi (čast izuzecima poput Kalika) – upravo onome u šta se pretvorila današnja Srbija. Oni nisu nikakvi ni neoliberali ni kapitalisti. Oni ne znaju ni za poslovni rizik, ni za intelektualnu ili proizvodnu inovaciju. Ali znaju da obezbede uvozne ili druge monopole preko starih veza, da najme „eksperte“ da sve to intelektualno opravdaju, i političare da to „ozakone“, znaju kako da preuzmu kontrolu nad „privatizacijom“ tako da sve bude sve samo ne „slobodno“ i „preduzetničko“. To nije kapitalizam, a ni liberalizam. To je samo pokušaj dece titoizma da nastave svoju vladavinu trenutno najaktuelnijim sredstvima. Problem Kalika i, uopšte, svih poklonika bilo koje ideologije je da shvata reči i etikete preozbiljno i da ih prebrzo i olako koristi. A neki put je reč kao što je, na primer, „mangup“ (u sopstvenim redovima) sasvim dovoljna. Bez ikakve dalje mistifikacije.

Tako bih, na primer, lično mogao biti sklon da svakog biološkog i duhovnog potomka titoizma nazovem i – „izdajnikom“.  Jer, svako ko je svesno (a ovu reč podvlačim) i sa svrhom pretpostavio Broza (tj. Osmog putnika koji se ovde bez Britanaca nikad ne bi zapatio) Draži, de fakto je učestvovao u nacionalnoj izdaji Srbije, čije posledice trpimo i dan-danas, na ruševinama AVNOJ-a i Ustava iz 1974, pritom dodatno "obogaćeni" "crnogorskom" i "makedonskom" nacijom, tek da nam ne bude dosadno. Ali kako nazvati izgubljenu decu titoizma izdajnicima kada oni nisu uopšte odgojeni da znaju šta je to nacija, a pogotovu ne da je vole. Odgojeni su da vole mondijalističke apstrakcije (poput Srbije u EU jednog lepog dana), putovanja (Sveti gral Belog Šengena) i dobar provod (EXIT/Guča) i firmirane robne marke (među kojima domaće nisu „kul“). Uostalom, šta ima da pričam, neka se Kalik samo osvrne oko sebe. Nemaju oni šta da izdaju, jer nisu naučeni da cene svoje, niti čak ni šta je to što je njihovo. Čak ni tekovine NOB-a. Kako to? Neka Kalik odgovori. Da nije možda zato što su negde duboko ipak osetili nesolidnost cele te propagandne konstrukcije? Zašto titoisti nisu odgojili patriote kao što su to uradili, na primer, Kubanci ili Kinezi? Zašto su ih, ustvari, odgojili u svim drugim nacijama Jugoslavije osim u Srbiji? Pa zato što je titoizam bio na prvom mestu ne komunizam, već jedan antisrpski projekat, nastavljen na temeljima stare austro-ugarske, vatikanske i kominternovske politike. To je ta komponenta koja ga diskvalifikuje kao čisto socijalni, ili čak i klasni projekat.

Naravno, nije fer kriviti samo titoiste. Prvobitni greh prema Srbiji počinio je kralj Aleksandar Karađorđević. Bez njega ne bi bilo ni Broza, ni NDH, a ni Jugoslavije u „melting pot“ (ali uglavnom samo za Srbe) varijanti. A bekstvo Vlade u Englesku 1941. zapečatilo je i sudbinu predratnog poretka, koji je, inače, još pre rata izrodio i snažnu komunističku partiju – sigurno ne bez razloga. O silnom narodu koji je ostavljen na cedilu da i ne govorimo. Zato je bilo tako lako zasejati seme građanskog rata u njegovim obezglavljenim redovima, na radost svih neprijatelja Srbije. A sve je to ipak izraslo na temeljima predratnog poretka.

Ali, da ne ostane nedorečeno i ovo: svako ko se borio za slobodu - ili ono što je iskreno smatrao za slobodu - svoje otadžbine tokom tog nesrećnog rata, u bilo kojoj uniformu, zaslužuje bar uvažavanje. To je shvatao i Franko kada je napisao "Svi su oni poginuli za Španiju". Vizije su bile različite, čak do krvi različite ali, kod većine, jednako iskrene. Ali, takvu širinu može da ima samo onaj ko veruje u nešto više od samog čoveka (da, i Franka ubrajam u takve a, uzgred, smatram ga zaslužnim što je Španiju sačuvao tamo gde joj je i mesto – na Zapadu, gde Srbiji, ipak, nije mesto, a uz to smatram njegovu diktaturu daleko boljom za Španiju nego što je titoistička bila za Srbiju), a poklonik obične ljudske ideologije - teško. Kalikova nepomirljivost u tom smislu je dovoljan dokaz, kao i nepomirljivost svih upornih propagatora „zvanične istine“ o NOB-u (čija su duhovno-biološka deca veoma lako prihvatila i „zvaničnu (tj. zapadnu) istinu“ o, na primer, Srebrenici i ratovima 1990-ih uopšte).

Dakle, svestan sam da su, nažalost i za intelektualno iskrenog čoveka kakvim se čini Kalik, svi koji se nisu borili u partizanskim redovima u Drugom svetskom ratu „izdajnici“, i da i dan-danas smatra da su zaslužili streljanje. S druge strane, od mojih sličnomišljenika će se obično čuti priznanje da se većina običnih boraca (a i po koji oficir) u partizanskim redovima iskreno borila protiv okupacije. Ne zato što smo „mekani“, već zato što smo svesni da ne samo da mnogi nisu mogli da biraju kojem će se pokretu otpora pridružiti, niti su imali prave informacije o pravom stanju stvari, već i da je ljudska priroda ograničena, da niko na ovoj zemlji nije potpuno u pravu, i da je čistota srca najsigurnije merilo u svakom kontekstu. (Uzgred, ne slažem se ni sa Kalikovim izjednačavanjem Nedića sa sadašnjim sinjim kukavcima na vlasti. Nedić je svesno žrtvovao obraz u situaciji kada je Srbija kapitulirala i bila pod vojnom okupacijom, koju on sigurno nije prizvao. Današnji saradnici okupatora su mnogo više od saradnika – oni okupatora svesno dovode u zemlju, uz proviziju, naravno.)

No, bilo kako bilo, tu smo gde smo. Kako napred?

Kalik iznosi kao predlog vraćanje komunističkim izvorima. Nemam ništa protiv toga da pokuša, ako smatra da je izvodljivo. Mislim, međutim, da je ceo 20. vek, ako išta, poslužio kao korisna laboratorija (uz sva zla koja je doneo), pokazavši da se pala ljudska priroda ne može nasilno uklopiti ni u jednu ideologiju (tj. konstrukciju proizišlu iz palog ljudskog uma). Treba li stalno padati na istom ispitu, uz nove žrtve?

Međutim, bio bih možda spreman da i taj projekat nove titoističke Jugoslavije razmotrim, pod jednim uslovom - neka se ovaj put prvo ostvari među Slovencima, Hrvatima, muslimanima, Šiptarima. Ako Kalik uspe da njih najpre "oslobodi" – ali ne tako da oni to oslobođenje ponovo vide samo kao još jednu „usputnu stanicu“ – onda možemo da govorimo o sličnim stvarima u Srbiji. Neka prvo na Kosovu ravnom, recimo u Drenici ili, na primer, u Ljubuškom Kalik obavi posao, neka tamo digne barjak revolucije, pa ću mu onda možda i verovati. I to ne socijalne revolucije – koja je, uzgred, preko potrebna svima – već pravog, istinskog bratstva i jedinstva. Ako izdejstvuje da oni prihvate Srbe u svojoj sredini kao najrođenije (i ostane živ), ako vrati tamo sve proterane, skidam kapu i učlanjujem se.

Ali srpski titoisti su najpre tvrdoglavi. Oni uporno, uprkos prethodnim iskustvima, žele da ostvare raj na zemlji (tj. bratstvo i jedinstvo na tlu bivše Jugoslavije na osnovu ideologije), a to je, kako ljudsko duhovno-istorijsko iskustvo (a i južnoslovensko) neprestano govori, nemoguće i neizvodljivo. Raj je s one strane smrti.

Najbolji primer „komunizma“ bila je zajednica prvih hrišćana, koji su živeli u tzv. "kinoviji", "opštežiću", gde je svako donosio svu svoju imovinu apostolima, koliko god da je bio bogat ili siromašan, a oni su je, zatim, delili svakom prema njegovim potrebama. To je i dan-danas ideal kome se teži, s manje ili više uspeha, u manastirima.

E, za takav vid "komunizma" jesam i ja, ali tu je suštinska razlika između vere (hrišćanske) i ideologije (komunističke). Jer, kinovija je bila, a to je vrlo bitno, dobrovoljna, dok ideologija želi da nasilnim putem primora ljude da budu "dobri" (i to po nekom subjektivnom merilu), što je nemoguć, Sizifov, a uz to i zao posao. I zato ideologija, tj. revolucija zasnovana na ideologiji uvek jede sopstvenu decu. Ti nemogući zemaljski ideali uvek bivaju "eksproprisani" od strane "mangupa u sopstvenim redovima" i zloupotrebljeni, a njihovi "vernici" većinom stradaju ili, u najboljem slučaju, bivaju marginalizovani, poput, na primer, ljudi kao što je Mario Kalik. Inače bi se on i slični njemu još davno obračunali sa „mangupima u sopstvenim redovima“, još onog tranutka kada se prvi uselio u neku dedinjsku vilu nakon „oslobođenja“, otvorio devizni račun u inostranstvu i poslao decu na elitne zapadne univerzitete, čiju školarinu sigurno nije mogao da plaća od državne plate.

Dakle, vraćajući se poželjnosti socijalne i svake druge pravde, smatram ih vrlo poželjnim, nasušno poželjnim, ali takođe smatram da se mogu u potpunosti ostvariti samo na onom svetu.

Što, naravno, ne znači da se ne treba truditi na zemlji. Pitanje je samo kako.

Pa, u ovom trenutku, mnogo sam bliži Kalikovoj opciji po tom pitanju nego što on možda misli. Svako vreme nosi svoje breme. To ne kaže ideologija, već život. Smatram da ovog puta u Srbiji stvarno imamo posla sa „otimačima“ i da treba „eksproprisati eksproprijatore“. Tu mislim na celokupnu dosovsku pljačkašku bandu koja je poharala Srbiju. I mislim da „nova levica“ (ili možda „stara dobra levica“) to neće moći da uradi sama. Biće joj potrebna pomoć i mrskih nacionalista – i obrnuto. Sada je samo pitanje da li će levičari moći da smognu snage da prevaziđu svoju ideološku ostrašćenost i dehumanizaciju neistomišljenika – kao što se, na primer, dešava u Rusiji. Ili će, kad dođe povuci-potegni, ipak da se pre (ponovo) uhvate u kolo i pomire sa „decom prvoboraca“, makar ona malo zalutala u vode „biznisa“, „haške saradnje“ i raznih korporativnih „integracija“ – sve u cilju borbe (naravno, do istrebljenja) protiv „nacionalista“?

Voleo bih, lično, da se ta spolja servirana podela na „levicu“ i „desnicu“ u Srbiji već jednom prevaziđe. Bog je tako hteo da ih u Srbiji u sadašnjem političkom establišmentu i ovako nemamo, a ni u svetu one više ne znače ono što su značile. A mislim da sve ono što u Srbiji danas iskreno misli u vezi dve ključne stvari – nužnosti ostvarivanja istinske socijalne pravde i nužnosti odbrane nacionalnog interesa (tj. interesa svih koji Srbiju smatraju svojom državom) – može da bar sarađuje po tim pitanjima. A iskrena borba uvek donosi i nova saznanja. Ruski evroazijci smatraju da se carski i sovjetski model u suštini nadovezuju. Dostojevski je smatrao da je iskreni ateista samo korak od istinskog vernika. A Deng Xiao-Ping je smatrao da nije važno koje je boje mačka već je važno da lovi miševe. Nije mi namera da ikog preobraćam, ali uvek, usred prave, istinske borbe, pojavi se znak koji svaki iskreni borac može da razume. Neka tako bude i ovog puta, i neka to saznanje bude dovoljno za početak borbe i protiv lažnih kapitalista, i lažnih mirotvoraca i lažnih demokrata i lažnih liberala. Tu se mogu ujediniti i oni koje se smatraju „levicom“ i oni koji se smatraju „desnicom“. Lako ćemo se ujediniti s drugima iz drugih naroda kada i ako dovedu sopstvene kuće u red . A moraće – jer kapitalizam (ili ono što se predstavlja pod tom firmom) u svetu puca, zajedno sa celom globalizovanom kulom od karata stvorenom u poslednih 20-ak godina. Biće i gladi i revolucije i ratova, i to je već počelo.

No, za početak, oslobađanje Srbije je dovoljno veliki posao, i imamo dovoljno veliki balvan u svom oku da ne treba da gledamo trun u tuđem. Ali, kako reče Vladmir Putin, govoreći o novom ruskom putu, „u skladu sa istorijom i tradicijom Rusije“ – tj. Srbije. A temelje, hvala Bogu, imamo. Treba samo pročitati, na primer, „Srednji sistem kod Srba“ Vladike Nikolaja i videti šta je društvo socijalne pravde u srpskoj varijanti, šta je srpska „suverena demokratija“. Samo ne znam da li levičari mogu da prevaziđu sami sebe, i vrate se već jednom pravom izvoru. Sopstvenom (tj. nacionalnom). Životnom. Neideologiziranom. Ili će ostati robovi raznih intelektualnih konstrukcija (tj. Osmih putnika) uvezenih spolja, koji nam ne nude ništa što se može porediti sa, na primer, „Srednjim sistemom“, ali i te kako unose još veći haos i pometnju. Ako opet misle da vraćaju titoizam (srpski komunizam je nešto drugo, o čemu se da ozbiljno diskutovati), ćeraćemo se još. A to nam baš sad ne treba.

Bolje razmisliti kako da sprečimo rasprodaju ostatka nacionalnog blaga, kako da obnovimo vojsku, kako da razvlastimo domaće monopole i kartele, kako da učinimo Srbiju prehrambeno sigurnom, kako da podstaknemo inovaciju da ne zavisimo od uvoza energenata, kako da se oslobodimo zagađenosti. Itd, itd, itd. A tu se štošta može naučiti, na temeljima sopstvenog duha, tradicije i istorijskog iskustva, i od Kubanaca, i od Rusa, i od Kineza, i od Zapada. Bez predrasuda.

09.08.2008.