Veran Bakotić

Trojanski konj Druge Srbije 

Diskurs vulgarne srpske desnice ima dva lika: onaj arhaični, koji se ni u čemu ne razlikuje od diskursa istorijskog fašizma (kakav može da se sretne na bizarnim internet stranicama i u sadomazohističkim klubovima diljem Evrope i SAD-a) i, sa druge strane, lik samozvane Druge Srbije, koji se krije iza malograđanske uglađenosti i odavno potrošenih mantri meta-rasističkog projekta multikulturalizma i političke korektnosti. Tekst Milorada Vukašinovića pokazuje koliko je Mario Kalik bio u pravu kada je povukao znak jednakosti između dva lika srpske desnice, kada je pokazao da su "klerofašizam" i "mondijalizam" samo dve strane istog novčića. Međutim, ono što Kalik nije naglasio, a što, zahvaljajući trudu Vukašinovića, sada možemo neposredno da vidimo, jeste to u kojoj se meri ova dva diskursa međusobno nadopunjuju, proizvode, održavaju i odražavaju.

Prvo, moram da kažem da je možda uzaludan, ali u svakom slučaju, hvale vredan napor Kalika da podigne nivo rasprave na šarenim stranicama NSPM-a - časopisa kome, pre svega, treba odati priznanje za toleranciju, pluralizam i otvorenost za drugačije mišljenje. Mada u monotonom medijskom prostoru Srbije, NSPM, kao što sam rekao, predstavlja osveženje i pravu oazu slobodnog mišljenja, naličje ovakve otvorenosti čine pojedinačni ispadi ekstremista (obe) Srbije. Pomenuti ekstremisti imaju mnogo zajedničkih osobina, a ona osnovna osobina, koja "bode oči", jeste nizak nivo političke i teorijske kulture. Zbog toga, nemam nameru da se spuštam ispod nivoa Maria Kalika, tj. na nivo Milorada Vukašinovića, i da prebrojavam srpska krvna zrnca Konstantina Popovića - Koče, Iva Andrića ili Oskara Daviča. Međutim, želim da pokažem, upravo na primeru Vukašinovića i sličnih ekstremista, kakav je mehanizam reprodukcije vulgarne desničarske ideologije već dve decenije na delu, i to na celoj srpskoj medijskoj, kulturnoj, odnosno političkoj sceni.

Nedavni sukobi beogradske omladine sa snagama reda ni u čemu se ne razlikuju od sličnih događaja u drugim evropskim gradovima. Setimo se samo nemira u pariskim predgrađima. I tamo su, kao i u Beogradu, mladi na mladosti svojstven i pomalo neartikulisan način, izražavali nezadovoljstvo  socijalnim, u prvom redu ekonomskim, statusom, odsustvom perspektive, nepovoljnim uslovima za školovanje i zapošljavanje i sl. Napadi na simbole SAD ili globalnih finansijskih institucija, takođe, nisu beogradska/srpska invencija, već su deo levičarskog folklora još iz vremena otpora vijetnamskom ratu. I na Zapadu, kao i u Srbiji, vladajuće strukture nazivaju protestante "huliganima", krijući se iza zaštite reda i poretka, što je, kao što znamo, eufemizam za zaštitu vlastitih interesa. Međutim, ono što otporu srpske omladine daje posebnu boju, jesu interpretacije ovih događaja koje dolaze iz redova Druge Srbije, koja se upinje ne bi li dokazala kaku su klinci iz radničkih predgrađa - koji su uglavnom rođeni u vreme rata i koji, s obzirom na vreme u kome su živeli i na uslove u kojima su se školovali, o savremenoj istoriji nemaju pojma - dakle, kako su ti klinci ni manje ni više nego eksponenti najmračnijih ideologija snaga poraženih u Drugom svetskom ratu. I to nije sve: u mlade "huligane" i "neonaciste" prstom upiru upravo deklarisani desničarski ekstremisti, koji su, u vreme kad današnji "huligani" jos nisu bili rodjeni, otvoreno bljuvali mržnju prema drugim nacijama i rasama i pozivali na rehabilitaciju eksponenata pomenutih ekstremnih desničarskih ideologija.

To što su dojučerasnji desničarski ekstremisti obukli novo ruho, osnovali nove partije i brzo se ukrcali u voz za Evropu, ne bi smelo da nas zavara. Jer, reč je o istom obrascu. Možda je najbolji primer Nikola Samardžić, koji je pre nešto više od jedne decenije, na stranicama vodećeg ekstremističkog glasila sejao najvulgarniju rasističku propagandu, čistio Evropu (i Bosnu) od muslimanskih elemenata, upirao prstom u francuske filozofe jevrejskog porekla, buncao o judeo-masonskoj zaveri i sl. Danas podjednako rasističkim rečnikom opisuje onaj deo Srbije koji ne zadovoljava njegove (arijevske) standarde. Ovakav razvojni put srpskih desničara, neko je nedavno opisao kao "evoluciju ljotićevaca u neoljotićevce". (Neo)ljotićevska priroda političkog projekta "Druga Srbija", kao što su neki teoretičari već pokazali, bila je prirodna oaza za paljansku svojtu, koja se, posle vojno-političkog sloma, panično odricala sramnog porekla. Druga Srbija postala je srpski Paragvaj, obećana zemlja, azil za verbalne ratne zločince.

Ali, kako je Drugoj Srbiji upalila ova, ne naročito domišljata, kamuflaža? Glavnu ulogu u skrivanju ratnih zločinaca iza maski mirotvoraca, u relativizaciji ekstremno desničarskog karaktera političkog projekta "Druga Srbija", odigrali su arhaični, usamljeni, egzotični primerci tzv. istorijskog fašizma. Mada u široj populaciji, a posebno među omladinom, niko nije čuo za antisemitske pamflete, Protokole sionskih mudraca i sličan trećerazredni ideološki otpad, s vremena na vreme pojavljivali su se izvesni isfrustrirani pojedinci, ili potomci kvislinga i ratnih profitera, koji su opravdanom socijalnom buntu ogromne većine srpskog naroda pokušavali da prišiju etiketu fašizma. Klinci iz radničke Rakovice, a da o tome ništa nisu znali, postali su preko noći "pravoslavni fundamentalisti", pa čak i "neonacisti". Međutim, ovakvu interpretaciju socijalnog bunta srpske omladine i uopšte širokih slojeva naroda, oberučke su prihvatile nevladine organizacije i drugi aparati Druge Srbije. Sada je Druga Srbija mogla da dokazuje da se iza protestnih kolona otpuštenih radnika kriju zahtevi za uspostavljanjem etnički čiste "Velike Srbije". Sada je, na primer, Teofil Pančić - u čijim se kolumnama nalazi više rasističkih stereotipa nego u sabranim delima Vojislava Šešelja - mogao da igra ulogu pacifiste, levičara ili antifašiste... Tako su institucije, čija je rasistička priroda upisana već u njihovom nazivu ("dekontaminacija"), mogle da prodaju lažnu sliku o vlastitoj političkoj misiji ("denacifikacija").

Mada je časopis NSPM odigrao usamljenu, prvoboračku i gotovo herojsku ulogu u razobličavanju političkog projekta "Druga Srbija", ipak su se i na ovim stranicama, s vremene na vreme, pojavljivali neki tekstovi čija se uloga sastojala u kompromitaciji nesumnjivo principijelnog uređivačkog kursa. Dešavalo se, čak, da iz najbolje namere, jedan od urednika napravi po neki lapsus. Mislim na gospodina Antonića. U sasvim utemeljenoj kritici kulturne politike Druge Srbije, g. Antonić je u jednom trenutku otišao predaleko pa je, kritikujući ideološku produkciju partijske aktivistkinje Biljane Srbljanović, istim potezom udario i po najznačajnijim predstavnicima savremene zapadne kulture, od kojih su mnogi delili politička uverenja koja se od uverenja B. Srbljanović razlikuju kao nebo od zemlje. Time je g. Antonić nehotice učinio kompliment gđi Srbljanović, smeštajući njenu sumnjivu književnu produkciju u društvo najznačajnijih predstavnika savremene umetnosti. Naravno, g. Antonić je sociolog a ne teoretičar ili istoričar umetnosti, tako da je sasvim jasno da njegov potez nije bio rezultat loše namere. Isto tako, u dugo očekivanoj kritici Filozofije palanke, tog kvazi-filozofskog političkog pamfleta gurua Druge Srbije, g. Antonić, želeći da ukaže na nesumnjivo očajan teorijski nivo R. Konstantinovića, uzima u odbranu neke podjednako sumnjive likove iz bliže i dalje prošlosti, a sve po principu "neprijatelj mog neprijatelja je moj prijatelj". Naravno, jadan nivo pismenosti i teorijske utemeljenosti R. Konstatinovića i sličnih profitera smutnih vremena zaslužuju najoštriju kritiku, posebno ako imamo u vidu činjenicu da izvesni krugovi od ovakvih pojava pokušavaju da naprave kultne autore. Međutim, ponekad se dešava da sa prljavom vodom izbacimo i dete.