Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

KOMENTARI

Savremeni svet

 

 

Gordon N. Bardoš

Hilarino balkansko „iskustvo“

Hilari Klinton tvrdi kako je među demokratama najkvalifikovanija da se kandiduje za predsedničko mesto, uglavnom na osnovu svog samoproklamovanog „iskustva“ u spoljnoj politici. Najveći deo tog iskustva, logično, potiče iz njenih dana u Beloj kući, kada su događaji na Balkanu bili u epicentru svekolike pažnje Sjedinjenih Država. Kao što je njen suprug rekao u januaru 1993, Bosna je bila „najkompleksnije i u najvećoj mogućoj meri frust r irajuće pitanje spoljne politike na svetu“ sa kojim smo se morali nositi u to vreme.

Sama senatorka Klinton tvrdila je kako je poslata u Bosnu u vreme kada je bilo „previše opasno“ da sam predsednik tamo otputuje, izostavljajući činjenicu da su pevačica Šeril Krou i komičar Sinbad takođe bili deo te iste „opasne misije“. Hilari je takođe tražila odobrenje za dogovor sa makedonskom vladom koja bi dozvolila albanskim izbeglicama da uđu u zemlju nakon izbijanja rata na Kosovu, iako se diplomate i vladini zvaničnici uključeni u tadašnji proces, poput Roberta Gelbarda i Iva Daldera, ne sećaju da je to bilo baš tako. Još jedan unekoliko sumnjiv aspekt balkanskog dosijea senatorke Klinton bila je tvrdnja da je nagovarala svog supruga da otpočne NATO bombardovanje Srbije 1999. godine; nigde, međutim, nema dokaza da je preuzela odgovornost za bombardovanje kineske ambasade u Beogradu, ili za brojne napade na mete diljem Srbije koje su i Human Rights Watch i Amnesty International okarakterisali kao nelegitimne napade na civilne mete, ako ne direktno i kao ratne zločine.

Sve nam to ukazuje na probleme američke politike prema Balkanu devedesetih godina, na kontraproduktivnu i nefunkcionalnu prirodu politike Klintove administracije u regionu i, najzad, na njene brojne tragične posledice.

Klintonova administracija započela je mandat u januaru 1993, kada se na stolu nalazio Sporazum o okončanju rata u Bosni (star nešto manje od godinu dana). O Vens-Ovenovom mirovnom planu (VOMP) pregovarao je bivši ministar spoljnih poslova Sajrus Vens (za kojeg važi opšte mišljenje da je jedan od najiskusnijih diplomata i najuvaženijih službenika ove zemlje), i njegov britanski kolega, lord Dejvid Oven. Međutim, odmah po preuzimanju mandata, mnogi članovi Klintonove administracije odmah su počeli da kritikuju VOMP – kako navodno „nagrađuje agresiju“ i ne obezbeđuje odgovarajuće garancije za opstanak Bosne.

Realnost je bila daleko drugačija; sporazum Klintonove administracije, kojim je, neke dve i po godine kasnije, okončan rat u Bosni – Dejtonski mirovni sporazum iz novembra 1995. – zapravo je ostavio Bosnu daleko slabijom nego što bi to bio slučaj u okvirima VOMP. U međuvremenu je ubijeno deset hiljada ljudi, uključujući hiljade bosanskih Muslimana, muškaraca i dečaka, koje su srpske snage pogubile u srebreničkom masakru jula 1995. godine. Na stotine hiljada ljudi proterano je iz svojih domova. Kako beleži Oven, retkost je da u roku od samo nekoliko godina istorija pokaže glupost vladinih odluka, ali u avgustu 1995. bilo je tako bolno očevidno koliku je štetu nanela odluka Sjedinjenih Država da se ratosilja VOMP, doneta u maju 1993. Bosanski Muslimani doživeli su etničko čišćenje u Žepi i Srebrenici, a hrvatski Srbi u Krajini. Više nije bilo nikakvih razgovora, niti nade da je moguće poništiti efekat etničkog čišćenja.

Bivši zamenik glavnokomandujećeg NATO snaga, Čarls G. Bojd, ima slično mišljenje, te primećuje da je kontradiktorna priroda američke politike na Balkanu zapravo produžila rat u Bosni, umesto da ga okonča. Aktuelni švedski ministar za spoljnu politiku, Karl Bilt, jedan od najiskusnijih zvaničnika po pitanju Balkana, takođe je izneo svoje mišljenje da smušenost Vašingtona znatno koči pronalaženje načina za uspostavljanje mira u Bosni. Nažalost, dok su Sjedinjene Države promenile kurs i složile se oko postizanja kompromisa u Bosni, koji su i Evropa i Rusija prethodno prihvatile, Srebrenica se već dogodila.

Takva nefunkcionalna i kontraproduktivna balkanska politika ponovo je bila u opticaju prilikom pogrešno vođenog rata na Kosovu 1999. godine. Klintonova administracija je ušla u rat misleći da će sve biti gotovo za nekoliko dana. Prvog dana bombardovanja (24. marta) Medlin Olbrajt je rekla: „Ova operacija neće dugo trajati.“ Međutim, samo jedanaest dana kasnije, Olbrajtova je rekla: “Nismo ni očekivali da će se ovo brzo završiti.“

Međutim, umesto da spreči masovne progone desetina hiljada Albanaca sa Kosova, NATO bombardovanje je umnogome to i uslovilo; istoričar Balkana, Miša Gleni, dobro je primetio: „Umesto da spreči humanitarnu katastrofu, odluka NATO snaga [da bombarduju Srbiju] doprinela je stvaranju kolona izbeglica biblijskih razmera.“ Dok se rat nastavljao, izgledalo je kao da Klintonov tim sve više zanemaruje realnost; Klinton je imenovao Veslija Klarka za glavnokomandujućeg NATO snaga, koji je svom podređenom britanskom generalu, Majklu Džeksonu, naredio da se suprotstavi Rusima na prištinskom aerodromu. Džekson je mirno odbio da izvrši direktno naređenje svog neposredno pretpostavljenog starešine, rekavši Klarku: “Neću da započnem Treći svetski rat.“ (Klark je bukvalno smaknut sa dužnosti tri meseca kasnije). I, naravno, Klintonova administracija ništa nije preduzela da, s druge strane, spreči pogrom desetina hiljada Srba, Roma i drugih etničkih manjina sa Kosova nakon dolaska NATO i dejstava Oslobodilačke vojske Kosova.

Prilikom učešća Sjedinjenih Država u događajima na Balkanu, kao i prilikom potonje tragedije u Iraku, bio je očigledan osnovni proces na kome se uglavnom zasniva američka spoljna politika: interesne grupe i nacionalni lobiji, često predvođeni šarlatanima kao što je Ahmed Šalabi, lažni savezi sa ideolozima u vladi, bilo da su neokozervativci ili liberalni intervencionisti. Njima se zatim pridružuju novinarske žudnje ka senzacionalnim naslovima kao i „simpatični“ (što ne znači objektivni, uravnoteženi, dobro informisani ili nezavisni) akademci koji svoju podršku „učenjaka“ pružaju najpodobnijoj politici. Kao što obično biva, pojedinci koji znaju pravu cenu rata, budući da su život stavili na kocku zbog svoje zemlje, kao što su Kolin Pauel, Erik Šinseki, Vilijem Felon, sklonjeni su u stranu, ili su izbačeni iz administracije zato što su postavljali pitanje da li je takav politički i vojni avanturizam vredan američke krvi i novca.

Ukoliko Hilari Klinton američku politiku na Balkanu devedesetih godina ocenjuje kao pozitivnu crtu u svojoj biografiji, to ne sluti na dobro vođenje spoljne politike SAD tokom druge potencijalne klintonovske administracije. Na Balkanu se, kao i u Iraku, na očigledan način pokazalo da su prekršeni brojni aspekti na kojima se zasniva američka spoljna politika. Da li će predsednik Obama ili predsednik Mekejn imati dovoljno snage i umešnosti da ih poprave, ostaje da se vidi. Međutim, veoma je teško zamisliti da bi još jedan predsednik Klinton to uspeo da učini.

Gordon N. Bardoš je pomoćnik direktora Hariman instituta u Školi za međunarodne i javne odnose na univerzitetu Kolumbija.  

(13.03.2008, The National Interest)

 

 

 

 
 
Copyright by NSPM