Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

KOMENTARI

Savremeni svet

 

 

Džejkob Hajlbrun

Blogovski rat

Pet godina nakon invazije na Irak, ratni plan predsednika Buša funkcioniše u bar jednom segmentu. Veliki talas ostavio je neprijatelja podeljenog i u neizvesnosti. Međunarodne razmirice oko Iraka postepeno zamenjuju napade iz zasede. Pozivam se, razume se, na razjarenost kojom se demokrate bore jedni protiv drugih oko Iraka pre nego li oko republikanaca (GOP – Grand Olp Party). Njujorška senatorka iz tabora demokrata, Hilari Klinton, opet je pokazala snažno nezadovoljstvo u svom govoru na Univerzitetu Džordž Vašington prošlog ponedeljka. Mada je ispalila nekoliko hitaca iz blizine na ono što sada označava kao „politika prema Iraku na liniji Buš-Mekejn“, najveći deo vatre bio je rezervisan za demokratskog senatora iz Ilinoisa, Baraka Obamu. U poslednjem plotunu, Hilari Klinton ga je praktično optužila da, kad je reč o tome da izloži plan za povlačenje iz Iraka, od njega nema ni traga ni glasa. Ismejala je njegovo ranije protivljenje ratu u Iraku, izjavljujući kako je on samo na početku predsedničke kampanje izrazio svoje energično protivljenje. Nastavljajući da izražava ono što je očigledno, kao što inače ima običaj, Klinton je zavrečala kako „reči mogu biti moćne samo ukoliko ih onaj ko ih izgovara prevede na jezik akcija i rešenja.“ A pesničenje između Obame i Hilari Klinton odražava se u bitkama između onih koji podržavaju liberalnu spoljnu politiku i blogera.

Prosta činjenica jeste da je, dok se rat u Iraku nastavlja, jedan od najneobičnijih aspekata to što su se demokrate zaplele u neku vrstu građanskog rata, dok republikanska stranka nije imala pravu debatu o pravcu razvoja događaja u Iraku. Naprotiv, republikanci su zbili redove iza senatora Džona Mekejna, koji je postigao „tačdaun“ u Bagdadu dan pre potpredsednika Dika Čejnija, dok ga je insistiranje na unilateralizmu i „ponavljanju dela zločinačkih sistema“ pretvorilo u apostolskog naslednika čoveka kojeg je nekada osuđivao – Džordža V. Buša. (U tekstu objavljenom u Foreign Affairs, Mekejn je čak pozvao na stvaranje nove verzije Kancelarije za strateške usluge (čuveni Office of Strategic Services , prim.prev.), koja bi aktivirala duh odvažnosti minulih vremena, realizujući tajnu akciju koju CIA navodno nije imala hrabrosti da započne.)

Pa čak i da među republikancima nema previranja, oni su u obavezi da pravdaju odluku iz prošlosti. U nedeljnom izdanju New York Times, čini se da istinski birano društvo neokonzervativaca sa Američkog instituta za preduzetništvo ( American Enterprise Institute ) iznova postavlja tezu kako su u Iraku zabrljali svi sem neokonzervativaca. Samo da je Vašington predao vlast lokalnim Iračanima (Amedu Čalabiju, bilo kome?), smatra Ričard Perl, Irak bi zaista brzo postao demokratija u procvatu: „Umesto da Irak vratimo Iraku, ne bi li započeo mukotrpan proces stvaranja nacije, grupa koja uključuje državnog sekretara, Kolina Pauela, savetnicu za nacionalnu bezbednost, Kondolizu Rajs i direktora Centralne obaveštajne službe, Džordža Teneta - uz odobrenje predsednika Buša - okrenula je taj plan naglavce.“ Drugim rečima, to je krivica zamešateljstva unutar Bušove administracije.

To je vrsta uglađenog i drskog samopouzdanja kojim se dobijaju izbori, ili barem argumenti. Demokrate, nasuprot tome, teško bi mogle ponuditi jasniji kontrast u odnosu na svoje takmace iz republikanske stranke. I tako, da bismo zaista razumeli grubost i intenzitet svađalačkog tona među demokratama, najuputnije je baciti pogled na nedavnu bujicu napada na Majkla O'Hanlona, vodećeg člana Brookings Institution, koju su mu priredili blogeri poput neumornog Spensera Akermana sa bloga Washington Independent's ili Ezre Klajna sa American Prospect's. O'Hanlon je izazvao buru zaprepašćenja svojim uvodnikom u New York Times (koautor sa Kenetom Polakom) 30. jula 2007, gde nakon kratke posete Iraku koju je finansirala vojska, kaže kako se rat odvija daleko bolje nego što tvrdi Bušova administracija. Nedavno, prema Akermanovim rečima:

„Majkl O'Hanlon ne prestaje da pokazuje kako neznanje i beznačajno mišljenje nije prepreka da se postavi op-ed. Dva dana nakon što se pojavio problematičan članak uvodeći nas tako u benčmark Bruking instituta - ili, kako ja volim da ih zovem, „jedina iračka mera koja važi“ - evo njega danas u USA Today. Ovog puta O'Hanlon se uopšte ne trudi da prikrije kako su njegove benčmarks-metode odgovorne za proračunavanje napretka. On jednostavno, otvoreno i bez ustezanja izjavljuje da se uočava napredak i osuđuje demokrate zbog njihove strateške kratkovidosti prilikom protivljenja najvećoj strateškoj grešci u postvijetnamskom periodu.“

Suštinski posmatrano, u širenju netrpeljivosti prema O'Hanlonu ogleda se neprijateljstvo između Obame i Klintonke. S jedne strane se nalaze naprednjaci koji se gnušaju Hilari Klinton zbog onog što oni uočavaju kao ponižavajuće dodvoravanje Bušu i glasanje za rat; dok se sa druge strane nalaze liberalni jastrebovi kao što je O'Hanlon (ili Ričard Holbruk), koji veruju da Amerika mora da ima borbenu veru, da ne može tek tako da ispari iz Iraka i da bi bilo nemoralno, kako oni na to gledaju, da napuste svoje obaveze u inostranstvu.

Čini se da O'Hanlon, još više od svog kolege, Keneta Polaka, raspiruje mržnju leve blogosfere, koja u njemu vidi Trojanskog konja na strani Republikanaca. Ne može se poreći da je O'Hanlon na strani i Obame i Klintonove. U svom tekstu za USA Today od 11. marta upozorio je da oni pogrešno veruju:

„...kako moramo da požurimo sa izlaskom iz Iraka. Obama odlučno poziva da se povuku skoro sve vojne snage iz Iraka u toku godinu dana od dana inauguracije. Klinton je zauzela malo fleksibilniji stav, mada su njeni govori u vezi sa kampanjom u Iraku u suštini isti kao Obamini. Međutim, većina čelnika, kako američkih tako i iračkih, na tlu Iraka, neće podržati ovakav pristup ni jednog ni drugog kandidata. Samo oni koju su zaključili da je rat već izgubljen imaju tendenciju da podrže takav stav. Ovo potonje gledište je danas daleko manje opšteprihvaćeno nego što je to bilo pre godinu dana ili čak pre nekoliko meseci.“

Međutim, O'Hanlonovi argumenti originalni su samo u kontekstu Demokratske partije. Da ih je GOP naveo, bili bi obični. Međutim, oni su tako prosvetljujući usled bitke koju on bije sa levom blogosferom. Demokrate se batrgaju po pitanju Iraka. Dok sa republikancima to nije slučaj. Mekejn šalje jasnu poruku pobede u Iraku. Hilari Klinton želi častan mir, koji već muti nemirne vode, a Obama povlačenje bez poraza. Ukoliko se ratni vetrovi u Iraku nekako i stišaju, vojevanje između naprednjaka i liberalnih jastrebova neće. Jastrebovi poput O'Hanlona su naslednici hladnoratovskih liberala, koji su Sjedinjene Države gurnuli u Vijetnamski rat. Najokoreliji među njima pojavili su se kao neokonzervativci početkom sedamdesetih.

Danas liberalni jastrebovi, koji su proslavili ulazak u Irak, tvrde da je za demokrate glavni imperativ zauzimanje što je moguće čvršćeg stava po pitanju spoljne politike kako ih GOP ne bi saterao u ćošak kad se radi o pitanjima unutrašnje bezbednosti u 2008. godini.

GOP za sada može zadovoljno da posmatra kako demokrate nastavljaju sa debatama čije izvore crpe iz Vijetnamskog rata i kandidature Džordža Mekgaverna -„Ameriko, vrati se kući“. Naravno, ukoliko američka kriza, usled prezaduženosti, prouzrokuje eksploziju unutar globalne ekonomije, onda će ovakve debate između jastrebova i golubova biti ništa drugo do sporedne predstave. Bar dok se na vidiku ne pomoli neki naredni pogrešni rat.

Džejkob Hajlbrun je urednik u The National Interest

( 17. mart 2008. The National Interest)

 

 

 

 
 
Copyright by NSPM