Foreign Policy - Vašington

Sreeram Chaulia*

SVET "SVOJIH DRŽAVA"?

Razmišljajući o apsurdnosti novih zahteva za samoopredeljenje i formiranje sopstvenih država koji neprestano pristižu iz svih delova sveta, romanopisac Salman Ruždi piše sarkastično u "Klovnu Šalimaru": "Zašto jednostavno ne iscrtamo krug oko svojih nogu i to proglasimo svojom državom?" Nedavno proglašenje nezavisnosti Kosova od Srbije, koje je dobilo podršku Zapada i posledice tog proglašenja čine ove Ruždijeve reči proročkim.

Iako Vašington tvrdi da je slučaj Kosova izuzetak koji neće ustanoviti presedan, ovaj najnoviji čin komadanja Balkana je dao podsticaj zahtevima za samoupravu. Osećajući da je klima u svetu povoljna, i stanovnici drugih oblasti koji ne osećaju povezanost sa državama u čijem se sastavu nalaze mogli bi takođe da istupe u budućnosti sa sličnim zahtevima zasnovanim na ponovo oživljenom identitetu.

Rusija, koja bi mogla da bude na velikom gubitku zbog proglašenja državnosti Kosova, samo što je ukinula sankcije Abhaziji. To omogućava toj separatističkoj oblasti Gruzije da otvori diplomatsko predstavništvo u Moskvi i da postane protodržava. Lideri Rusije Vladimir Putin i Dmitrij Medvedev su time poručili da bi Moskva mogla da izazove "kosovizaciju" država saveznica Amerike kao što je Gruzija. I predstojeći referendum Tajvana o priključenju UN u svojstvu suverene države je prožet blagonaklonošću prema proglašenju državnosti Kosova. Svest da neka secesionistička pokrajina može da krene putem osamostaljenja u pogodnom trenutku će svakako podstaći one koji teže da steknu sopstvenu državu.

Separatisti u indijskom delu Kašmira su saopštili da jednostrano oslobođenje Kosova predstavlja "tračak nade i podsticaj" za njihovo nastojanje da izađu iz sastava Indije. Oslobodilački tigrovi tamilskog ilama, koji se 25 godina bore za odvajanje od Šri Lanke, poručili su da uspeh koji su Crna Gora, Istočni Timor i Kosovo postigli izborivši se za svoju slobodu pokazuje da je osamostaljivanje etničkih zajednica jedino što može da garantuje mir i bezbednost u svetu. Moro islamski oslobodilački front, koji već 27 godina osporava suverenitet filipinskih vlasti, izdao je posle osamostaljivanja Kosova saopštenje u kojem se kaže da je ono što je decenijama bilo zabranjeno sada praktično postalo deo međunarodnog prava. Baskijski i katalonski secesionisti u Španiji su izrazili isto mišljenje.

Dok je ranije preovladavao stav da zahtevi pobunjeničkih pokreta treba da budu zadovoljeni u okviru ustava država sa kojima ratuju prenošenjem ovlašćenja ili davanjem unutrašnje autonomije, separatisti će sada maksimizirati svoje zahteve. Reakcije na proglašenje nezavisnosti Kosova navode na zaključak da će zahtevi za stvaranje novih sopstvenih mikrodržava postati još glasniji i još brojniji.

Šta sprečava nastanak "svojih država"

Svi zahtevi za sticanje državnosti neće ipak doneti rezultate. Postoje tri faktora koja sprečavaju nekontrolisano rađanje novih država.

Kao prvo, ne postoji gotovo nikakva mogućnost da politički stabilne i vojnički jake države budu lišene dela teritorije putem humanitarnih intervencija poput one na Kosovu. Odličan primer koji to potvrđuje je Čečenija. Borci za ljudska prava i agitatori su užasnuti činjenicom da Sjedinjene Države i Evropska unija nisu osudile suzbijanje težnje Čečena ka proglašenju državnosti od strane ruskih vlasti pod Borisom Jeljcinom i Vladimirom Putinom. Zašto su zapadne sile ignorisale Čečeniju kada je napredovala u svom ratu za samoopredeljenje? Zato što NATO nije mogao da uđe u okršaj sa Rusijom na njenom terenu na isti način na koji je uspeo da uništi Srbiju 1999. godine. Velike i moćne zemlje sa stabilnim strukturama vlasti kao što su Rusija, Kina i Indija mogu da brane svoj teritorijalni integritet i malo je verovatno da bi mogle da se suoče sa problemima nalik kosovskom. Ali, ako bi se velike države raspale usled unutrašnjih sporenja, separatistima bi vrata bila širom otvorena.

Bujanje "sopstvenih država" sprečava i to što nacionalne države koje brane status kvo nastoje da se osiguraju od štete ulaženjem u savez sa velikim silama. Dok god je general Suharto bio potreban Zapadu da bi ostvario svoje planove tokom hladnog rata, Sjedinjene Države, Britanija i Australija su pomagale Indoneziji da pripoji i pod svoju kontrolu stavi Istočni Timor. A kada je Indonezija ostala bez podrške velikih sila, te iste države su se udružile i priznale pravo Istočnog Timora na samoopredeljenje, pomažući mu da stekne nezavisnost. Nasuprot tome, Turska nastavlja da uspešno odbija zahteve Kurdistana za osamostaljenje zahvaljujući šest decenija dugoj bliskosti između Ankare i Vašingtona. Primeri Izraela i Turske potvrđuju da te zemlje sve dok imaju podršku Amerike mogu da suzbiju secesionizam, pa čak i da preduzimaju napade izvan svojih granica na militante koji prete njihovom suverenitetu.

I na kraju, ne nastoje sve države da se obračunaju sa separatističkim pobunama pogrešnom, jednodimenzionalnom, gvozdenom taktikom. Brutalni vojni obračun Pakistana sa stanovnicima svog istočnog dela 1970-71. godine, koji su mnogi okarakterisali kao genocid, imao je visoku cenu - stvaranje Bangladeša kao samostalne države. Postupanje Indonezije prema građanima Istočnog Timora i Srbije prema Albancima je bilo takođe preterano nasilno i dovelo je na kraju do istog rezultata, raspada zemlje. Ali, ako te promašaje uporedimo sa načinom na koji je Južnoafrička Republika sprečila otcepljenje naroda Zulu sredinom devedesetih godina garantovanjem njihovih nacionalnih prava i obezbeđivanjem autonomije, može se zaključiti da je razborito rešavanje problema secesionizma pametna strategija za države koje nastoje da očuvaju status kvo. Pri tom su od posebnog značaja lokalne institucije u separatističkim oblastima i mere koje treba da podstaknu ljude da svoj otpor prema državi izraze na nenasilan i demokratski način.

Ako jedna država nije politički stabilna i vojnički jaka (prvi faktor) i nije u diplomatskom savezu sa velikim silama (drugi faktor), jedini način na koji može da spreči otcepljenje jeste politika štapa i šargarepe. Novija istorija nam pokazuje da kaznene mere velikih razmera koje takve države preduzimaju nemaju efekta.

Opravdanost i neopravdanost secesije

Posle oslobođenja azijskih i afričkih zemalja od zapadne kolonijalne vlasti u drugoj polovini 20. veka, utvrđivanje opravdanosti borbe za samoopredeljenje je postalo vrlo teško pitanje. Koji je to moralni kriterijum po kojem je građanima Kosova i Istočnog Timora dozvoljeno da imaju sopstvenu državu, ali ne i Šanima ili Karenima u Burmi? Da li postoji neka velika razlika između etničkog čišćenja koje su Srbi izveli na Kosovu i invazije na Tibet koju je Kina izvela pre 40 godina kako bi na silu promenila njegov demografski karakter? Da li postoji neka granica kada su u pitanju ljudske žrtve čiji prelazak znači da je zalaganje separatista za sopstvenu državu opravdano? Relativna opravdanost postojanja različitih secesionističkih pokreta je stvar subjektivne ocene i izražene pristrasnosti. To sukobljavanje u stavovima ne može da dovede do usaglašavanja zato što je dobro poznato da je onaj ko je za nekoga borac za slobodu za drugog je terorista.

Šanse da jedna država zadovolji i pridobije svoje nezadovoljne manjine, što je već pomenuto kao jedna od opcija za sprečavanje secesionizma, veće su ako je ta država demokratska. Pokret za samoopredeljenje ne mora da rezultira podelom ako je država od koje se traži otcepljenje u stanju da vođe separatista i njihove birače uključi u procese kao što su izbori koji mogu da poboljšaju upravljanje na lokalnom nivou.

Zahteve za stvaranje novih država unutar države kojom se prilično dobro upravlja i u kojoj je moguće izboriti se za pravdu će biti vrlo teško odbraniti zato što postoje rešenja koja ne narušavaju teritorijalni integritet. Ali, ako je dotična država u suštini nedemokratska i ako dozvoljava svojim bezbednosnim strukturama da nesmetano deluju u separatističkim oblastima, kao što se Indonezija ponela u slučaju Istočnog Timora, onda bi se moglo reći da su drastičniji zahtevi opravdani.

Dobra vest za zagovornike samoopredeljenja je ta da ih je otcepljenje Kosova i pored protivljenja Srbije uverilo da bi i njima mogao da svane taj srećni dan. Loša vest je, pak, da nacionalne države koje se suočavaju sa separatističkim zahtevima imaju na raspolaganju realne mogućnosti da otklone opasnost koja preti njihovom teritorijalnom integritetu. Ako se "borbe za slobodu" intenziviraju posle proglašenja nezavisnosti Kosova, porašće i rešenost država koje nastoje da spreče svoje usitnjavanje na nacionalnoj osnovi. Svet sastavljen od 300 ili 400 mini-država je hipotetički moguć, ali je realno posmatrano iluzija.

* Autor je stručnjak za međunarodne odnose sa Fakulteta za građansko pravo "Maksvel" u Sirakuzi, država Njujork.

Sirakuza, 13. marta.