Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

KOMENTARI

Savremeni svet - prenosimo NIN

 

 

Zoran Ćirjaković

Bez promena sa gospodinom “Promena“

Zahvaljujući sinu kenijskog čuvara koza, građani SAD će prvi put posle dvadeset godina imati priliku da glasaju na predsedničkim izborima na kojima prezime jednog od dva glavna kandidata neće biti ni Klinton ni Buš

Afrička dijaspora je konačno dobila priliku da osvoji mesto koje zaslužuje. Vekovima je silom, okovana lancima, a tokom poslednjih nekoliko decenija i dobrovoljno, u potrazi za poslom ili obrazovanjem, u novi svet dovožena najobespravljenija rasa dve Amerike. Konačno su “sinovi Afrike” dobili priliku da krenu ka “belom” vrhu piramide moći. Led je probio Ugo Čaves koji se uselio u predsedničku palatu u Karakasu. Stopama afro-venecuelanskog levičara krenuo je Barak Husein Obama, sin kenijskoog pastira koji se odrekao islama i postao ateista.

Barakovo levičarstvo treba pisati sa majušnim “l” – tokom prethodne četiri decenije, perioda u kome su kandidati Demokratske partije bili retki gosti u uglavnom republikanskoj Beloj kući, cela američka politička scena se značajno pomerila udesno. Jedina supersila je postala ratoborna, ksenofobična, nacionalistička i netolerantna tvrđava fundamentalističkog “hrišćanskog konzervativizma”, zemlja puna mržnje prema Ujedinjenim nacijama i ponosna na svoje ignorisanje opasnosti koje nameće preživljavanje na sve prenaseljenijoj planeti.
Da bi dobio priliku da pokuša da promeni ovu sivu sliku Obama, koji je prošle nedelje konačno obezbedio mesto na glasačkom listiću, prvo mora da pobedi na izborima “prvog utorka posle prvog ponedeljka u novembru”. Jedna od prepreka koja ga čeka na putu do novembarskog trijumfa je i njegovo prezime.
Na svim važnim mitinzima u kampanji kandidati su okruženi hiljadama pristalica koje mašu malim transparentima na kojima je odštampano ime kandidata. Ali na pobedničkom mitingu u Sent Polu, na kraju 16 meseci duge, iscrpljujuće i prljave kampanje za demokratsku nominaciju, kada je 3. juna Obama konačno porazio Hilari Klinton, skoro dvadeset hiljada prisutnih je u svojim rukama držalo slogane na kojima je pisalo “Promena” (Change). Obama ne krije da bi danas želeo da se zove malo drugačije. Kada u svom imenu imate Sadamovo ime, i kada vam se prezime od Bin Ladenovog imena razlikuje za samo jedan suglasnik, onda ne čudi potreba da se u površnoj i islamofobičnoj Americi sakrijete iza zavodljivog slogana.

Ali, možda najveća prepreka koja čeka Obamu u godini kada mnogi Amerikanci stvarno žele promenu – preko 80 odsto smatra da je Amerika na pogrešnom koloseku i plaši se posledica sve skupljeg rata u Iraku – nekonvencionalna je priroda čoveka koga su republikanci, sasvim neočekivano, nominovali za potencijalnog Bušovog naslednika. Džon Mekejn je neobičan republikanac, senator koji je, po mnogim, svojim ključnim stavovima, izuzimajući rat u Iraku i oporezivanje, bliži stavovima demokrata i neopredeljenih, “nezavisnih” birača, nego tvrdom jezgru republikanaca koje obožava Bušov društveni i verski konzervativizam.
Onima kojima Barakove reči i obećanja zvuče kao šupljikave verbalne bravure harizmatičnog i hiperinteligentnog političara i briljantnog govornika, Mekejn nudi validnu alternativu, imidž političara koji je dokazao da ume da pravi kompromise, koji, kao i Obama, može da ujedini duboko podeljenu Ameriku.

Hilari, koja je na velikom mitingu prošle subote konačno priznala poraz, 14 puta je izgovorila Obamino ime u pokušaju da ubedi svoje ljutite pristalice da zaborave na ružni unutarpartijski rat, glasaju za Obamu i konačno isteraju republikance iz Bele kuće. Ali, mnogi obožavaoci Hilari Klinton, naročito (bela) radnička klasa i (bele) gospođe u godinama, ne kriju da na predsedničkim izborima nameravaju da glasaju za Mekejna. Ronald Regan, ikona republikanaca, svoj prvi izborni uspeh dugovao je glasačima koji su kasnije postali poznati kao “Reganove demokrate”, biračima koji nikada ni pre ni posle Regana nisu glasali za republikance. Ukoliko Obama izgubi u novembru, a njegova prednost nad republikanskim protivkandidatom je u ovom trenutku praktično zanemarljiva, biće to najverovatnije zbog “Mekejnovih demokrata”.
Obamina strategija je da moguću Mekejnovu pobedu predstavi kao “treći Bušov mandat”. Naruku mu ide činjenica da Mekejn najgore stoji baš među najodanijim Bušovim glasačima, militantnim neprijateljima Darvinove teorije i prava na abortus, i da će Mekejn morati da im se udvara narednih meseci. Ali, Mekejn je jedan od retkih republikanaca koji je javno priznao da nije glasao za Džordža Buša na istorijskim izborima 2000. godine i koji se nerado slika sa partijskim kolegom koji već više od sedam godina živi u Beloj kući.

Obami bi mnogo lakše bilo kada američkog predsednika ne bi birali Amerikanci. Sa izuzetkom zemalja kao što su Izrael i Kolumbija, tamnoputi senator iz Ilinoisa je osvojio svet. Čak i Srbija, sa izuzetkom nekoliko rasističkih i neonacističkih organizacija, odavno nije bila ovako jedinstvena. Uz visokog i zgodnog Obamu su i lepe Srpkinje i brojni domaći homoseksualci ali i pristalice organizacija koje ovde neki nazivaju “klerofašističkim”.
Markantni senator, čiji govori neretko zvuče kao deo nekog rep ili gospel songa, neće imati obožavaoce samo među srpskim poštovaocima muške lepote i inteligencije. U ostatku Srbije Obamina glavna prednost je to što nije ni Buš ni Klinton, verovanje da Srbija ne može gore proći nego za vakata dva prethodna predsednika – jedan je bombardovao Srbiju, a drugi joj je amputirao 15 odsto teritorije.
Ali, ako od Obame možda i možemo očekivati neke stvarne promene, Balkan i Srbija su jedno od onih mesta gde se sigurno ništa neće menjati u američkoj politici. Ili će nam se zajedno sa Obamom kao predsednikom vratiti neki od dobro poznatih i uglavnom podjednako omraženih klintonoidnih likova, ili ćemo se upoznati sa onima koji su devedesetih bili suviše mladi da bi se istakli u pacifikovanju i vilifikovanju srpskog ratovanja.

Jedna od glavnih spoljnopolitičkih savetnica Baraka Obame bila je Samanta Pauer, profesorka sa Harvardskog univerziteta. Pauer, autorka knjige “Problem iz pakla: Amerika u eri genocida”, svoj uspon do mesta glavne zvezde revizionističke “genocidologije”, sve popularnije i lukrativnije naučne discipline, počela je kao mlada novinarka u opkoljenom Sarajevu. Samanta sebe opisuje kao “dete Bosne” i smatra, nasuprot stavovima dva međunarodna suda, da je genocid u bosanskom građanskom ratu počeo mnogo pre Srebrenice. Brbljiva Samanta je morala da se povuče iz kampanje zbog jedne nepromišljene izjave dnevniku “Skotsmen”, ali teško je poverovati da će se Obama trajno odreći dobrih usluga svoje inteligentne i vatrene sledbenice.
Mada, Samantini argumenti u prilog unilateralne agresije na Srbe, akcije van okvira mandata UN, imali su važnu ulogu u legitimisanju i oblikovanju Bušove doktrine “preventivne intervencije” koja je dovela do serije teških masovnih zločina nad civilima i proterivanja više od dva miliona ljudi u Iraku.
Bosna i Kosovo su retke dodirne tačke o većini drugih pitanja nepomirljivih platformi Buša, Mekejna, Obame i bračnog para Klinton. Obama je lično i politički sazrevao u Čikagu, za koji mnogi veruju da je “drugi najveći srpski grad”. Ali, sve one koji su skloni iluzijama, ili koji veruju da je Kosovo i dalje “srce Srbije”, treba podsetiti da je Obama u jednom od najvažnijih spoljnopolitičkih javnih nastupa do sada obećao da će, ako bude “invazije”, oružjem braniti kosovsku nezavisnost koju je Amerika priznala.

Zato, ako postoje izbori koji se suštinski uopšte ne tiču srpskih nacionalnih interesa, kako god ih formulisali, onda će to biti novembarski obračun Obame i Mekejna. Sve ostalo je u domenu vlažnih balkanskih snova o Obaminom zgodnom telu ili geopolitičkih maštanja o novijem (ili prosrpskijem) svetskom poretku.
Razočarenje će, u slučaju Obamine pobede, brzo stići i u ostatak sveta koji priželjkuje korenite promene u Vašingtonu i koji je trenutno zaražen “obamomanijom”. “Od svog osnivanja američka politička tradicija je bila reformistička, a ne revolucionarna. To znači da je na političkom vođi, kako bi uspeo da učini da se stvari dese, da u idealnom slučaju bude malo ispred, ali ne suviše napred. “Ja želim da proguram stvari, ali da uza sebe imam dovoljno mnogo ljudi da me ne bi proglasili politički impotentnim.” Ovim rečima je Obama jednom američkom novinaru objasnio svoje shvatanje uspešnog američkog političara.

Citirana izjava nam pomaže i da ispravno razumemo šta stvarno znači slogan “Promena” kojim je Obama na izbornom materijalu zamenio svoje dvosmisleno prezime. Obama zna da živi u zemlji gde je insistiranje na promenama obično vodilo ka političkoj propasti, koju on zove “impotencijom”. Ako posmatramo kako je glasao kao senator, postaje jasno da je reč o čoveku koji ne voli da talasa. To objašnjava i zašto je toliko velikih multinacionalnih korporacija, onih koje se ne oduševljavaju promenama i koji su alergični na reforme, prosto sipalo novac u kampanju kandidata koji ponavlja kao papagaj da “promena mora stići u Vašington” i zašto je Obami u mnogim saveznim državama bilo teško da potroši sve donacije koje je njegov tim imao na raspolaganju.
Predsedničke kampanje nikada nisu bile skuplje i američka predstavnička demokratija je spala na niske grane, verovatno najniže od osamdesetih i devedesetih godina 19. veka kada su bogati bankari i vlasnici železnica odlučivali o imenu stanovnika Bele kuće. Uticaj velikog biznisa i mreže lobističkih i interesnih grupa je toliki da se u Beloj kući može naći samo njihov “igrač”. “Kolika je dolarska vrednost jednog uspaljenog idealiste?”, zapitao se u intervjuu za uticajni “Atlantik mantli” jedan vašingtonski lobista. Obama je tokom svog mandata u Senatu uverio vlasnike američke političke kasice-prasice da je “dolarska vrednost” njegove zaljubljenosti u promene više nego prihvatljiva za one koji ne žele prave promene.

Obamin uspeh u političkom ratu sa Hilari Klinton u velikoj je meri posledica činjenice da se Hilari nikada nije oporavila od pokušaja da na početku prvog muževljevog mandata radikalno promeni sistem zdravstvene zaštite u SAD. Hilari se poslednjih meseci dodatno umotala u konzervativnu i fundamentalističku mantiju – izjavila je čak i da je svaki glas za nju bio “molitva za ovu zemlju”, ali nije uspela da rastera duhove svoje levičarske prošlosti koja plaši korporativne donatore.

Reč “promena” se danas dopada mnogim Amerikanima – ali ne treba potceniti ni broj onih, u zemlji koja je spremna da svim sredstvima brani “američki način života”, kojima ona smrdi na komunizam, najveće zlo. U Obaminoj senatorskoj kancelariji na zidovima su fotografije crnih pobednika koji su pokušavali da promene svet: Nelsona Mendele, koji je i dalje na američkoj državnoj listi “terorista” i kome je neophodna specijalna dozvola da bi mogao da poseti SAD, i Muhameda Alija, kako stoji iznad nokautiranog Sonija Listona na njihovom drugom meču u Mejnu. U dugoj i iscrpljujućoj borbi protiv Hilari mogli smo prepoznati izdržljivost i upornost koju je Obama, čini se, dobro naučio od svojih velikih uzora.

Obamin magnetizam i razoružavajuća harizma su došli do izražaja čim se pojavio na nacionalnoj sceni. Ko god je slušao neki od njegovih govora na Konvenciji demokrata 2004. godine, znao je da je rođena nova liberalna politička zvezda. Jedino je pitanje da li je talenat i retorička snaga do tada sasvim nepoznatog političara veća samo od Klintonove, ili i od Kenedijeve.

U Obaminom nastupu nije teško prepoznati uticaj Martina Lutera Kinga, dar propovednika crnačke crkve koji će svoju kongregaciju tokom govora provozati emotivnim roler-kosterom. Obamina druga knjiga se zove “Drskost nade” – savršen naslov za knjigu koju je napisao čovek koji kao crni dečak nije imao mnogo čemu da se nada, koji je odrastao bez oca, koji je tek nedavno otplatio svoj studentski kredit i koji je pokazao da i u 21. veku još možete američki san pretvoriti u javu.

Spin-doktori Obamu glasačima ne “prodaju” kao crnca (ili Afroamerikanca) već kao “birasnog kandidata”, svojevrsnu Ameriku u malom, čoveka koji u sebi ima od svega pomalo i koji nudi za svakoga ponešto. “Mršavi dečak smešnog imena”, kako je Obama jednom rekao za sebe, dete je Kenijca, bigamiste i muslimana, i bele hrišćanke iz Kanzasa. Ovaj Luo po ocu, da je kojim slučajem rođen u svoj afričkoj otadžbini, nikada ne bi mogao da postane predsednik – jedan Luo, pripadnik trećeg najbrojnijeg naroda u multietničkoj Keniji, nikada ne bi mogao da očekuje da bude izabran na najviši položaj u ovoj državi. Obama je, za razliku od predsednika Buša, provincijalca čiji se univerzum pre izbora 2000. godine završavao na granicama Meksika, pravi svetski čovek. Osnovnu školu je pohađao u Džakarti, zajedno sa malim muslimanima. Kao mladić tumarao je nemirnim i uzbudljivim Pakistanom – Buš, kao kandidat za predsednika, nije znao ko je na čelu jedine muslimanske nuklearne sile. Ali, ljudi širokih vidika su uglavnom loše prolazili u američkoj politici. Jedan od razloga zašto je Džon Keri izgubio izbore je to što je govorio francuski – Ameriku su stvorili i uzdigli ljudi koji su sumnjičavi prema spoljnom svetu i stranim uticajima. U američkom političkom žargonu danas se koristi ista reč i za vanzemaljce i za Meksikance koji rade u SAD bez dozvole boravka.
Dve glavne teme u predizbornoj kampanji biće ekonomija i rat u Iraku. Bagdad je u ovo predizborno proleće mirniji nego ikada u proteklih pet godina. Bušovi generali su, izgleda, u pravom trenutku promenili strategiju i umesto sile krenuli da demonstriraju dolare. Nepobedivi sunitski pobunjenici su uglavnom potkupljeni saudijskim parama i preimenovani u proameričke formacije inventno nazvane “Zabrinuti lokalni građani”, “Sinovi Iraka” ili “Buđenje”, na primer. Pitanje je samo da li će bitno smanjena količina krvoprolića u Iraku trajati dovoljno dugo da obezbedi pobedu ratobornog Mekejna u SAD.

Da nije Al kaide i Iraka, katastrofalno stanje američke ekonomije bilo bi dovoljno da obezbedi pobedu demokrata. Rekordna nezaposlenost, najviše cene benzina u istoriji i masovno izbacivanje iz kuća nesrećnika koji nisu uspeli da otplate hipotekarne kredite, trebalo bi da obezbede milione glasova za demokrate. Obama ima detaljan plan kako da, između ostalog, sa deset milijardi dolara pomogne onima koji su se upetljali u neotplative hipoteke. S druge strane, Mekejn, veliki zaljubljenik u slobodno tržište, smatra da država ne treba da pomaže onima koji su se neodgovorno zaduživali. I u vezi s pitanjem posustale američke ekonomije, u kojoj se gubici i dugovi poslednjih meseci mere hiljadama milijardi, Mekejn čvrsto veruje da ne treba raditi ništa – magija neoliberalnog kapitalizma će sve uraditi sama; periode krize prate periodi uzleta; slika kapitalizma je oscilujuća kriva čiji se centar uvek kreće naviše.

Problem za Obamu je da će se i ovaj put rezultat američkih izbora, gde se pobednik ne bira glasovima građana već sistemom po kome pobednik dobija sve (elektorske) glasove u svakoj od pedeset saveznih država, odlučivati u samo nekoliko “neodlučnih” država, najverovatnije u Floridi, Mičigenu, Ohaju ili Pensilvaniji. Sticajem okolnosti, to su uglavnom oni delovi Amerike gde Hilari stoji mnogo bolje od Obame. Mnogi analitičari i dalje nisu sigurni da Hilari, koja je potvrdila da iza sebe ima desetine miliona glasača, iskreno želi da pomogne partijskom kolegi koji joj je onemogućio da ostvari najveći san i možda postane prva žena predsednik u američkoj istoriji.

Konačno, od kandidata, naročito ako su crni, u Americi se očekuje da deluju “ponizno”, što nije jača strana samouverenog i ponosnog Obame. On nikada nije voleo svoj, sasvim američki, nadimak iz detinjstva – Beri. (Usvojio ga je još njegov otac, koji se takođe zove Barak, kada je 1959. godine dobio stipendiju da studira u SAD i odmah, kao i mnogi drugi imigranti, amerikanizovao svoje čudno ime.) Obama, za razliku od Buša ili Mekejna, mnogim Amerikancima deluje elitistički i kosmopolitski, kao neki samouvereni stranac koji prezire vrednosti malograđanske Amerike i ne poštuje svet stanovnika “kravljeg pojasa”, ljudi zaljubljenih u dolare, revolvere i Isusa, koji su pre četiri godine izabrali teksaškog kauboja za predsednika.

Pred nama je neizvesna i teška kampanja u zemlji koja je podeljenija čak i od Srbije. Jedan od glavnih Obaminih slogana je: “Da, mi možemo.” Četvrtog novembra kasno uveče saznaćemo da li Amerika može da izabere crnca za predsednika.



 

 

 

 
 
Copyright by NSPM