Darko Velimirović

TEHNIČKI IZBORI (THE SHOW MUST GO ON!)

Srbija je opet pod „tehničkom vladom“, a izbori ne nagoveštavaju novu – u najkraćem, ovako može izgledati politička razglednica Srbije nepun mesec dana posle samoproglašenja Kosova nezavisnom državom. Jedna od najdubljih političkih kriza do sada kao svoj mogući epilog imaće sazivanje novog budućeg parlamenta. Ovo je samo jedan u nizu dokaza da samoproglašenjem Kosova državom Srbija nije igubila samo petnaest procenata teritorije, već i onu dozu preko potrebne, od petog oktobra – mukotrpno građene, političke stabilnosti koja jedno društvo s demokratskim uređenjem čini bar prividno funkcionalnim. Po novinarskim i analitičarskim krugovima, od desetak meseci, koliko je drugi Koštuničin kabinet postojao, osam se šuškalo o, u najmanju ruku, nepostojanju zajedničke politike kabineta niti jedinstvene strategije vlade o važnim državnim problemima, koji je svaki za sebe vapio za rešenjem. Zato se još većim čudom od njenog formiranja može smatrati njeno desetomesečno, kakvo takvo, funkcionisanje. Većinska vlada Demokratske stranke, s premijerom iz manjinskog dela vlade, satkana od ideoloških neistomišljenika, podeljena po sistemu političkih feuda,... samo je okorelim političkim optimistima ulivala nadu u sopstvenu dugovečnost. Stvari su u međuvremenu odlazile toliko daleko da se vlada i njeni ministri uglavnom nisu mešali u svoj posao, već su usred mnogobrojnih političkih hepeninga, izbora, referenduma, stranačkih lomova i kojekakvih izjašnjavanja, više „đipali“ po predizbornim tribinama svojih stranaka nego li u ministarskim kabinetima.

U slučaju da je za verovati političko-propagandim štabovima unutar doskora vladajuće koalicije, ova je vlada poklekla po četiri osnova. Prema Koštunici i DSS-u, pad vlade bio je izazvan „pomanjkanjem“ vere u ostale partnere u vladi da se iskreno zalažu za rešavanje kosovskog pitanja. Iz DS-a pak tvrde da je vlada pala ne samo zbog „slučaja Kosovo“, već i zbog „različite ekonomske vizije“ partnera koji su je činili. Demokrate bi „zbog Kosova i boljeg života“ u Evropsku uniju. Postoje i dva dodatna razloga za pad Koštuničinog kabineta koji nisu toliko komplementarni, bar na prvi pogled, kao prethodna dva. Iz G17 Plusa tvrde da se „deo vlade ponašao suludo“, dok iz Nove Srbije tvrde da je fundamentalni razlog pada vlade Mlađan Dinkić lično.

No, u Srbiji je već poodavno postalo pravilo da se realan život razlikuje od stranačkih interesa i saopštenja marketinško-propagandnih štabova koji svoje uhlebljenje nalaze unutar postojećih stranaka. Stoga treba uzeti u obzir još barem tri objašnjenja za krah Koštuničinog kabineta. Prvo od njih jeste činjenica da je vlada u spoljnoj politici došla do „zida“ ili, ako se tako više voli, do „raskrsnice“. Ubrzanim „rešavanjem“ kosovskog pitanja na štetu Srbije, jednostranim proglašenjem državnosti od strane parlamenta u Prištini, te blagoslovom velikih sila,... S druge strane, pooštrenom nacionalnom retorikom ovdašnjih vlasti, taze izglasanim Ustavom koji obavezuje i insistira na državnom suverenitetu, političkim obećanjima datim biračima... Došlo se do političkog ćorsokaka koji bi Srbiju naterao u, kako jedni vide, „samoizolaciju“ ili, po drugima, „pravedan i logičan odgovor“ na „kosovsku činjenicu“. Dakle, osnovni problem ove vlade, prema ovoj teoriji, jeste sprovođenje „akcionog plana“ za Kosovo. Prema ovoj političkoj teoriji Koštuničina vlada se jednostavno autodestruktivno povukla, jer bi njena daljnja egzistencija bila uslovljena u glasačkom telu ne baš toliko popularnim merama, kao što su: „povlačenje“ ambasadora iz država koje su priznale Kosovo, spremnost na svaku vrstu legitimnog „odgovora“ u slučaju otcepljenja dela državne teritorije, itd.

Drugo objašnjenje pada vlade jeste direktno uslovljeno prethodno navedenim, a tiče se pre svega ekonomije. Usred povećanih izdataka iz budžeta, koji bi dobio još jednu stavku – „sprovođenje akcionog plana“, što bi, pored ostalih planiranih izdataka kao što su redovno usklađivanje penzija i socijalnih davanja s platama u javnom sektoru, koje bi da je vlada opstala sledovalo u aprilu, te neplaniranih izdataka (sasvim logičnog i očekivanog odustajanja stranih investitora od investicija u Srbiji i skidanja Srbije s mape „sigurnih zona za strani kapital“ sve dok traje postkosovska kriza), nužno moralo da dovede do rebalansa budžeta. Ovako „rebalansiran“ budžet bi neminovno doveo do pojavljivanja inflatorne spirale i inflacije dinara koja bi daleko premašila planiranih desetak posto na godišnjem nivou. Dakle, padom vlade Srbija i budžet ostali su bez naknadne stavke „sprovođenja akcionog plana“, penzije i socijalna davanja su ostali neusklađeni, a inflacija barem malo primirena uz oštre ekonomske mere Narodne banke Srbije. Verovatno su marketinški eksperti procenili da je mnogo lakše izaći na izbore sada, uz obećanje da će se „usklađivanje penzija obaviti čim naši formiraju vladu“, nego li kroz koji mesec davati izborno obećanje da će se inflacija zaustaviti.

Treći i ne tako nemoguć razlog za pad druge po redu vlade Vojislava Koštunice jeste banalan, ali baš usred svoje banalnosti moguće izvestan. Politička kriza dovedena je do usijanja i međuljudski odnosi u vladi, kao lične i stranačke surevljivosti, postajale su neizdržive. Vlada bivšeg premijera Zorana Živkovića je upravo zbog toga i rasformirana, a Živković se odlučio na raspisivanje novih izbora iako je je imao izlaz iz krize kabineta pravljenjem „par sitnijih političkih dilova“. Slično može važiti i za vladu premijera Koštunice. Iako je Živkovićeva vlada bila sastavljena od petnaestak političkih stranaka a Koštuničina samo od četiri, ništa manje „rogova“ nije bilo u Živkovićevoj nego u Koštuničinoj „vladinoj vreći“.

Ova tri moguća razloga za pad i rasformiravanje kabineta Vojislava Koštunice biće, po svemu sudeći, primarne teme predizborne kampanje koja nam upravo sledi. U njoj će pored teme kao što je Kosovo dominirati i ekonomska, ali po svemu sudeći i lična i personalna pitanja. Upravo ovo treće nam govori da ćemo prisustvovati verovatno jednoj od „najprljavijih“ dosad viđenih predizbornih kampanja u Srbiji. Pored već standardnih epiteta vezanih za temu Kosova kao što su „patriota“ i „izdajnik“, biće uvedene i podele na „lopove i kriminalce“ i „žrtve tranzicije“, „evropejce“ i „azijate“... Već se može predvideti da će predstojeći izbori od strane stranačkih štabova unapred biti proglašeni za „prelomne“ i po ko zna koji put „referendumske“. Već dobro uhodani, politički stranački štabovi radiće svoje kampanje rutinski. U međuvremenu, život u Srbiji će ponovo stati dok se Srbija ne presabere i ne izabere... Ono što nas posle političkog pijanstva zvanog „izbori“ očekuje jeste činjenica da je Srbija frustrirana gubitkom Kosova, ekonomskom krizom, mlitavom i presporom tranzicijom, lošim uslovima za život građana. Dakle, buduća vlada, ako je uopšte i bude posle predstojećih izbora, imaće puno više posla, a lično se nadam i više sreće, nego odlazeća. Stoga ovi izbori jesu samo „tehnička stvar“ kako bi građani zaboravili probleme koji ih tište, a ne siguran izlaz ili rasplet političke krize kao u većini stabilnih demokratija. U međuvremenu, kao što bi Queen-ovci rekli: The show must go on!