Mladen Đorđević

FRANCUSKA – MEDITERAN ILI EVROPA

Francuski predsednik Nikola Sarkozi je već izvesno vreme u centru pažnje evropske javnosti, ali više zbog romanse sa italijanskom manekenkom Karlom Bruni, koja je poznata po slobodnom duhu, nego zbog politike. Njegov privatni život toliko je zasenio njegovu funkciju da je čak l ider Socijalističke grupe Martin Šulc u Evropskom parlamentu nedavno protestovao, navodeći da se EU više bavi privatnim životom predsednika, nego važnim pitanjima, poput Kosova. Ipak, ne treba očekivati da će Sarkozi provesti svoj mandat okupiran samo uživanjem, jer je ubrzo po stupanju na mandat pokrenuo procese koji – ako se ostvare – mogu izazvati velike promene ne samo u Francuskoj, već i u Evropi i šire.

Mediteranska unija umesto EU

Predsednik je u unutrašnjoj politici već preduzeo neke korake koji su značili odstupanje od dotadašnje prakse, dok je u spoljnoj politici pokrenuo akciju stvaranja Mediteranske unije, odnosno Saveza država Sredozemlja. Ova ideja je u francuskoj politici prisutna već više od deset godina (1). Sarkozi ju je pominjao tokom svoje predsedničke kampanje početkom 2007, a po njegovom stupanju na položaj postala je i deo zvanične politike.

Prema predlogu koji je izneo, ova organizacija bi obuhvatila 21 evropsku, bliskoistočnu i severnoafričku zemlju Sredozemlja (mada je predviđeno da bude otvorena i za druge evropske zemlje). (2) Mediteranska unija bi ove države okupila u ekonomsku zajednicu koja bi ličila na ranu fazu Evropske unije. Koncentrisala bi se na saradnju u oblasti bezbednosti, borbe protiv terorizma, imigracije, ekologije, energetike i kulture, i pomagala u koordiniranju trgovine između zemalja regiona i Evrope.

Organizacija bi imala savet šefova država i vlada, koji bi određivao strateške političke smernice, ministarske savete, stalnu komisiju koja bi imala ulogu sekretarijata, pojačanu parlamentarnu skupštinu, kao i sopstvenu banku sa sedištem u Palermu. Takođe bi bila ustanovljena Sredozemna zona slobodne trgovine, koja bi omogućila nesmetan protok robe i kapitala.

Na prvi pogled, ideja Mediteranske unije predstavlja pokušaj ostvarivanja istih ideja koje su dovele do ujedinjenja Evrope – mira, stabilnosti, različitosti, tolerancije, dijaloga, konsenzusa i prosperiteta. Na drugi, liči na projekat stvaranja novog Rimskog carstva sa Francuskom na čelu. Ne čudi stoga što je ova ideja uvek izazivala žestoku debatu, kako u Evropi, tako i u arapskim i bliskoistočnim zemljama, potencijalnim članicama. Brojna su bila mišljenja da je projekat nastavak strategije francuske političke i intelektualne elite pariranja uticaju velikih sila putem saveza sa arapskim državama, koji vuče korene još od generala De Gola. (3)

Prema takvim mišljenjima, Francuska već duže vreme želi neku “svoju EU” u kojoj bi bila dominantna, ili neku frankofonsku tvorevinu koja bi bila sredstvo za jačanje i ucenjivanje partnera u EU za političke i privredne popuste. Prema takvim stavovima, Mediteranska unija bi, takođe, bila sredstvo da Francuska blokira rastući uticaj SAD i Kine u ovom za nju veoma važnom regionu.

U arapskim zemljama preovladavalo je mišljenje libijskog vođe Gadafija da je Unija samo pokušaj obnove francuske neokolonijalne hegemonije u severnoj Africi. Na spominjanje Mediteranske unije posebno oštro je reagovala Turska pošto se činilo da je ideja isturena, između ostalog, da bi se amortizovale težnje Turske i balkanskih zemalja ka članstvu u EU, čemu se Francuska protivi. Turska je jasno stavljala do znanja da za nju ova unija nikako ne znači alternativu učlanjenju u EU.

Sukob sa zvaničnom politikom EU

Ideja Unije nailazila je i na brojne skeptike i unutar same EU, pošto dolazi u sukob sa već ustanovljenom politikom EU prema regionu j užnog i istočnog Mediterana i Bliskog istoka, koji su od vitalnog strateškog značaja za Evropu. Odnosi sa ovim zemljama određeni su tzv. Procesom iz Barselone . 1995 . Barselonsko evro-mediteransko partnerstvo imalo je za cilj unapređenje političke, privredne i kulturne saradnje, podršku političkim i ekonomskim reformama u regiji i formiranje mediteranske zone slobodne trgovine do 2010. godine. Međutim, ovaj sporazum sprečio je neuspeh u rešavanju arapsko-izraelskog sukoba. Takođe, autoritarne vlasti na jugu Mediterana nisu pokazale interes za političke i ekonomske reforme i izbegavali su bližu saradnju, iako je EU u okviru Barselonskog procesa uložila 20 milijardi dolara u zemlje Mediterana .

I pored dosadašnjeg realnog neuspeha Barselonskog procesa, EU ga i dalje smatra osnovom svoje mediteranske politike. Mediteranska unija, posebno onakva kakvu predlaže Sarkozi, mogla bi stoga da duplira institucije i da oslabi mnoge ustanovljene mehanizme EU prema ovim državama u trgovinskoj politici, imigraciji, politici, pravosuđu, unutrašnjim poslovima. Sarkozi, naime, smatra da Barselonski proces nije dao rezultate i predlaže da Mediteranska unija bude poseban činilac, nezavisan od EU (iako bi trebalo da uključi pojedine članice EU), i da pomenuta pitanja rešava putem sopstvenih institucija i mehanizama.

Blizu realnosti je stoga stav Nemačke da bi Francuska time stvorila "uniju u minijaturi" koja bi mogla biti konkurent Evropskoj uniji. Prema takvom stavu, Unija unutar Unije imala bi neverovatno eksplozivno delovanje, istakla regionalne razlike i stvorila kao posledicu uniju Baltičkog mora.

Unija za “Novi Bliski istok”

Ipak, uprkos brojnim kritikama, posebno učestalim pošto je Sarkozi pokrenuo snažnu diplomatsku ofanzivu, nedavno se pokazalo da Mediteranska unija više nije samo ideja. Za razliku od ranije skepse, francuski predsednik je aktivnom diplomatskom kampanjom dobio podršku ključnih zemalja Sredozemlja i juga Evrope. Unutar Evropske unije projekat su – doduše u malo izmenjenoj formi – podržale Španija (4), Italija i Grčka. Podrška je dobijena i od Izraela i Egipta, a negativan stav Libije ublažen je velikim poslovima sa Parizom vrednim milijarde dolara. (5)

Ono što je ideji Mediteranske unije dalo posebnu težinu bio je samit održan 20. decembra u Rimu. Šefovi država Francuske, Španije i Italije su na tom sastanku uputili “Apel iz Rima za stvaranje Mediteranske unije” i izrazili nadu da će se u budućnosti obe obale Mediterana ujediniti po uzoru na Rimski sporazum iz 1957. koji je prethodio stvaranju EU. Italijanski premijer Romano Prodi na samitu je čak izrazio nadu da će Mediteran ponovo postati centar sveta i otvoreno izneo da trgovina s azijskim zemljama, koje su ponovo postale privredni divovi, treba da prolazi Sredozemljem i da italijanske luke treba da budu izlazne i ulazne za trgovinu između Evrope i Kine.

Sarkozi je tom prilikom najavio veliki samit mediteranskih zemalja u Parizu, 13. jula 2008, koji će se održati dan pre samita EU . Ipak, ne bi trebalo posmatrati ovu inicijativu kao potvrdu moći Francuske ili njenog predsednika. Više od svega, stvaranje Mediteranske unije omogućava podrška SAD. Planovi o pretvaranju Mediterana u “NATO jezero” blisko povezano sa EU, kroz tzv. Mediteranski dijalog (6) postoje već više od deceniju, a aktuelni predlog Mediteranske unije izvrsno se uklapa u aktuelnu strategiju SAD i NATO o “Novom Bliskom istoku”, čiji su ključni ciljevi društvena, politička i vojna kontrola ovog regiona. Teško da je Sarkozi uspeo da uveri svoje buduće partnere u veličinu Francuske, ali je očigledno uspeo da stare težnje Francuske uklopi sa politikom SAD.

Uostalom, i sâm je nedavno izjavio da Francuska više neće biti antiamerička samo da bi se razlikovala. A da se ova zemlja okrenula partnerstvu sa SAD, svedoči i činjenica da je na svojoj turneji po zemljama Persijskog zaliva Sarkozi potpisao ugovor o uspostavljanju francuske vojne baze u UAE.

Rađanje Mediteranske unije predviđeno je, dakle, za jul 2008. Ipak, da bi se zaista stvorila ovakva organizacija, njeni planeri će morati da prevaziđu brojne prepreke i daju mnoga objašnjenja. Pitanje je da li će to biti moguće, posebno pošto je EU i dalje veoma rezervisana prema novoj uniji. Novi predsedavajući, Slovenija, nedavno je direktno iskritikovala u ime EU Sarkozijev plan. U poruci Sarkoziju jasno je naglašeno da je EU jedan entitet i da samo jedinstvena može da sprovodi mediteransku politiku.

Pitanje je i kako će arapske mase prihvatiti ovakav savez, jer je dosadašnje iskustvo sa Barselonskim procesom pokazalo da su od njega koristi imale samo vladajuće elite u ovim zemljama. Sarkozi je, zasada, uprkos mnogim skepticima uspeo da pokrene proces. Ostaje da se vidi da li će ga i na koji način završiti.

Fusnote:

1. Ideja Mediteranske unije zapravo je starija i potiče od francuskog orijentaliste i prevodioca Kurana Žaka Berka, koji se još pedesetih godina zalagao za Sjedinjene države Mediterana.

2. Od evropskih zemalja u Mediteranskoj uniji bi se našlo sedam članica EU: Kipar, Grčka, Francuska, Malta, Portugal i Španija.

3. Nekadašnji francuski predsednik Šarl de Gol je, nakon gubitka kolonija u Africi i Srednjem istoku, što je izazvalo smanjeni uticaj Francuske na međunarodnoj sceni, šezdesetih godina odlučio da stvori strateški savez sa arapskim i muslimanskim svetom kako bi parirao uticaju SAD i SSSR. Tokom jedne konferencije za štampu 1967. De Gol je otvoreno izjavio da je saradnja Francuske sa arapskim svetom postala “temeljno polazište naše spoljne politike.”.

4. Šef španske diplomatije Miguel Anhel Moratinos objasnio je da Španija ne vidi Mediteransku uniju kao alternativu članstvu u EU, već da Španija podržava jačanje mediteranske dimenzije EU.

5. Francuski predsednik je najpre posetio Tripoli, a zatim je libijski lider u decembru došao u svoju prvu posetu Zapadu i Francuskoj, i u Parizu zaključio sporazume o oružju i nuklearnim reaktorima u vrednosti od 10 milijardi evra (14,7 milijardi dolara) . Takođe, potvrđeno je da su dve libijske avio-kompanije potvrdile porudžbinu 21 „Erbasovog“ aviona, a predviđena saradnja bi se odvijala na polju bezbednosti, energetike, obrazovanja, imigracije, zdravstva i nauke.

6. „Mediteranski dijalog“ pokrenut je 1995. i on predviđa vojne sporazume NATO i arapskih zemalja Mediterana, poput Egipta i Jordana. Slični sporazumi realizuju se i u zemljama Z aliva.