Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

KOMENTARI

Kolumne Đorđa Vukadinovića i Slobodana Antonića u Politici

   

Pod lupom

Đorđe Vukadinović

Dan posle

Svi su znali da će se to pre ili kasnije dogoditi. A opet, sad kada se dogodilo – nije svejedno. Zapravo, rekao bih da su mnogi od nas prilično iznenađeni time koliko su pogođeni i koliko se loše osećaju ovih dana. I oni koji vole Evropu. I oni koji ne vole radikale. I oni koje nervira politika. I „pragmatisti“ i „realisti“. I oni koji mrze Koštunicu. I oni koji su glasali za Borisa Tadića. I oni koji nisu glasali za Nikolića...

Bez obzira što već odavno nije baš geografsko i političko „srce Srbije“, kao što ovih dana poručuju protestanti sa beogradskih ulica, Kosovo ipak jeste važan i, po svoj prilici, neiskorenjiv deo srpskog nacionalnog identiteta i bilo je zbilja nerealno očekivati da bi, kako zvanični, tako i opozicioni Beograd mogli reagovati drugačije nego što jesu. I nemojmo se zavaravati – samo ovom, kakvom-takvom konsenzusu domaće političke elite, neobičnoj smirenosti Tomislava Nikolića i ovoj, makar okasneloj i oročenoj koalicionoj slozi Borisa Tadića i Vojislava Koštunice treba zahvaliti što stvari nisu eskalirale u još gorem pravcu. Što još ne znači i da neće, ukoliko nas zaista budu terali da biramo između Evrope i Kosova, Gračanice i Merkatora, Bogorodice Ljeviške i Mekdonaldsa.

Istini za volju, nisu baš svi depresivni. Neki su prema Događaju ravnodušni, a neki su ga bogme i priželjkivali. Nema ih tako mnogo, ali su zato veoma agresivni, dobro raspoređeni i neproporcionalno mnogo zastupljeni u medijskim krugovima i javnom životu prestonice. Iako trenutno malo utišani, oni danas (ne)skriveno likuju, i to je njihovo demokratsko pravo. A rekao bih – i njihova sramota.

Kažu – koliko vas uopšte još ima tamo? Kažu – koliko vas je svih ovih godina boravilo na Kosovu? Kažu – šta će vam ta kontaminirana nedođija? Kažu – okrenite se budućnosti i zaboravite Kosovo.

Naravno da mnogi od nas nikada nisu bili na Kosovu. I šta bi sad to trebalo da dokazuje? Koliko Jevreja nikada nije bilo u Jerusalimu, pa im to nije smetalo da na njemu vekovima grade svoj identitet, čuvaju nadu i san o povratku? Ja, na primer, nisam nikada bio ni u Bosilegradu, Vranju, Senti, Čoki... Tek pre neku godinu sam prvi put bio u Nišu i Čačku. Dok nam NATO 1999. nije porušio sve novosadske mostove tako da se sa severa nije moglo prići Beogradu, moja bačka noga nikada nije stupila na tlo susednog i prijateljskog Banata. Pa šta? Koliko je Hrvata ikada bilo na Prevlaci? Ne verujem da Zagrebčani u bog zna kolikom broju hrle u Knin. I apsolutno sam siguran da praktično niko od Engleza, sem po službenoj dužnosti, nikada nije bio na Foklandskim ostrvima. Pa im to opet nije smetalo da pošalju flotu preko pola planete da bi na toj zabačenoj nedođiji branili «teritorijalni integritet» i nacionalno dostojanstvo.

Srbima jeste stalo do Kosova daleko više nego što su to pokazivale naručene ankete koje su naši istraživači pokazivali zapadnim novinarima i diplomatama. Ali to, naravno, ne znači da su sad baš svi spremni da ginu za Kosovo, odriču se dobrog života i optiraju za „carstvo nebesko“. No, na sreću, danas se od nas takav težak izbor i ne zahteva. Današnji „kosovski boj“ zahteva samo malo elementarnog nacionalnog i ličnog dostojanstva i hrabrosti – ništa više od onoga što bi, siguran sam, u sličnoj situaciji pokazao svaki drugi narod. Ali i to malo je, bojim se, mnogo za značajan deo naše političke, intelektualne i kulturne elite. I to je ono što je mnogo, mnogo gore i od Tačijeve deklaracije o nezavisnosti i od jasno manifestovanog neprijateljstva nekih velikih sila.

Istorija se, kažu, ponavlja kao farsa. No, makar i pomalo farsično, Srbi danas zaista stoje pred nekom vrstom obnovljenog kosovskog izbora i dileme. I onda, u četrnaestom veku, alternativa je bila, modernim jezikom rečeno, „integracija“ ili „izolacija“.

Kažu – svi smo mi potomci dezertera iz kosovskog boja. To dobro zvuči i za razliku od nekih drugih „mudrosti“ kojima je prethodnih meseci i godina bombardovano i sluđivano srpsko javno mnjenje – nije sasvim besmisleno. Ali nije ni tačno. Naime, svi smo mi, zapravo, potomci onih koji su svojevremeno, ne negdašnjim „neformalnim referendumima“, odabrali «izolaciju» – nepristupačne gudure, zbegove, katune i seobe – umesto („evro-azijskih“) integracija koje su se tada nudile i koje takođe, naizgled, „nisu imale alternativu“. Mnogi su odabrali drugačije, opredelili se za „carstvo zemaljsko“, „realizam“ i „integraciju“ – i ne treba im zameriti. Ali kad ih ovako pogledam razvejane od Cazina i Velike Kladuše do Anadolije, čini se da ni oni nisu naročito procvetali. I da nisu daleko odmakli.

Šta hoću da kažem? Samo to da uvek postoje neki izbori i da su oni često mučni i teški. I da nikada ne možemo biti sasvim sigurni kuda će nas koji put odvesti. I da ono što se čini(lo) kao „pragmatizam“ i „realizam“ 1389, 1804. 1914. ili 2008. nije i ne mora biti uvek najbolje rešenje.

 

 

 
 
Copyright by NSPM