Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

KOMENTARI

Kolumne Đorđa Vukadinovića i Slobodana Antonića u Politici

 

Pod lupom

Đorđe Vukadinović

Uvela ruža evropska

“Evropska unija trebalo bi da pomogne proevropskim snagama u Srbiji potpisivanjem SSP-a pre 11. maja. Moramo da učinimo sve kako bismo kod ljudi u Srbiji stvorili utisak da ih želimo što je moguće bliže nama. Hoću da 10. maja zaspim i da mi savest bude čista da smo uradili sve što smo mogli, a ne da se 12. maja probudim i shvatim da smo mogli da učinimo više… Ja mnogo volim Srbiju, iako je ona sklona da gleda nazad umesto napred.”

Ove reči Havijera Solane i srpske reakcije na njegovu izjavu odlično ilustruju nadrealnu situaciju u kojoj se Srbija nalazi u predvečerje još jednih, ko zna već kojih po redu, “odlučujućih”, “istorijskih” i “sudbinskih” izbora u poslednjih nekoliko godina. (Uzgred rečeno, ovoga puta izbor zaista jeste strahovito važan i – barem na kratke staze – gotovo sudbinski. Ali je pitanje koliko će rezignirana i od svih aktera non stop varana i lagana srpska javnost biti u stanju da to prepozna.)

Dakle, s jedne strane, imamo Solanu, nekadašnjeg generalnog sekretara NATO saveza i čoveka koji je formalno izdao naređenje za početak bombardovanja Jugoslavije, a koji danas, sa pozicije prvog diplomate EU, glasno razmišlja o merama koje bi trebalo preduzeti da bi se kod ljudi u Srbiji “stvorio utisak da ih želimo”. Na drugoj strani, imamo komičnu srpsku političku scenu, gde se oni koji Solanu nažešće kritikuju zbog mešanja u srpski politički proces, zapravo, pritajeno raduju zbog toga što njihove političke protivnike evidentno blamira, prikazujići ih kao svoje favorite i štićenike. A one “proevropske snage” kojima bi, navodno, Solana želeo da pomogne (čitaj – Tadić i njegove demokrate – budući da se Jovanović i LDP u tom pogledu barem ne femkaju) svijaju se i uvijaju u istovremenom pokušaju da ne budu nezahvalni prema Solani, a da, opet, u očima domaće javnosti ne ispadnu baš obične “zapadne marionete”.

E, sad, druga je stvar što bi Havijer Solana, da su Srbi zaista malo skloniji, ne “gledanju unazad”, nego makar elementarnom nacionalnom pamćenju i dostojanstvu kojim se inače toliko ponose, što bi, dakle, u tom slučaju, dotični Solana u Srbiji već odavno morao biti proglašen personom non grata, umesto što nam, zajedno sa haškim tužilaštvom i Olijem Renom, odmerava stepen napretka na evropskom putu. Nema veze što Solana, kažu upućeni, “nije najgori”. Nema veze ni što svi znamo da je on u čitavoj toj priči bio samo pion koji je izvršavao tuđa naređenja i što smo se tokom ovih godina već svi nekako navikli na njega i njegov dobroćudni osmeh sa kojim redovno tapka po leđima raznorazne balkanske posetioce. Ali Solana je, uz generala Vesli Klarka, bio formalno najodgovorniji za zločine počinjene tokom sramnog NATO bombardovanja, te je, u tom formalnom smislu, zdravljenje i slikanje sa njim ništa manje skandalozno od onoga sa Haardinajem ili Tačijem – čega se inače svi srpski zvaničnici ipak pažljivo klone.

Ali, dobro, Solanu na stranu, šta mi to konkretno zameramo Evropi, odnosno Evropskoj uniji? Šta se to ona i kada o nas tako ogrešila? I nije li evroskepticizam koji se poslednjih meseci sve više pomalja u srpskoj javnosti samo posledica aktuelne izborne kampanje i političkog sukoba između dojucerasnjih koalicionih partnera koji su se, uostalom, svojevremeno utrkivali u tome ko ima više zasluga i ko je stekao više poena na „evropskom putu Srbije“?

Stvar, međutim, stoji upravo obratno. Razne predizborne kampanje, sitne računice i partijski interesi – a naročito nekritički prihvaćen i bezbroj puta ponovljen podatak o tome kako je „najmanje dve trećine građana čvrsto opredeljeno za ulazak u EU“ – sprečavali su da se do sada trezveno razmotri spoljnopolitička orijentacija zemlje i ozbiljno analiziraju geopolitički plusevi i minusi podrazumevanog „evro-atlantskog“ kursa. A Srbija je opet u kampanji, i to kampanji u kojoj je jedna strana na „evropsku budućnost“ bacila praktično sve svoje karte, a ni druga – delom iz uverenja, a delom zbog pomenutih 66 odsto – te „evropske perspektive“ ne želi, odnosno ne sme da se u potpunosti odrekne.

I tako se opet propušta prilika za ozbiljnu debatu. A naročito za „jeretičko“ pitanje da li se isplati žrtvovati nacionalne interese i ostatke nacionalnog samopoštovanja zarad krajnje neizvesnog i naknadnog ukrcavanje u poslednji vagon već uveliko prepunog evropskog voza. Možda je svojevremeno to i bila dobra opcija i možda je greška što se nismo ukrcali među prvima. Ali danas samo poslednji evro-entuzijasti, tačnije evro-lobisti, mogu da se prave kako ne vide da je, zapravo, već dobrano opala pozlata sa rama „Evrope bez granica“. I da su pod naletom sve hladnijih vetrova sa Atlantika i Urala cvetovi evropskog političkog sna već prilično uvenuli.

„Bolje ikad, nego nikad“, reći će neko. No, to je dosta sumnjiva teza. Znam da zvuči neverovatno – ali recimo da je pisac ovih redova pre dvadeset i kusur godina bio prilično vešt u baratanju sa fudbalskom loptom i teniskim reketom. I da se posvetio tome umesto knjigama, filozofiji i politici možda bi od njega nešto bilo. Ali zamislite da sada, četvrt veka kasnije, reši da „nadoknadi propušteno“. Kakva bi to bila komedija, kakva glupost i kakva opasnost! Šta hoću da kažem. Naprosto to da se, kako u životu tako i u istoriji, neke prilike propuštaju, a neke druge ukazuju, i da je besmisleno pokušavati zaustaviti vreme i juriti davno propuštene vozove.

 

 

 

 

 
 
Copyright by NSPM