Slobodan Durmanović

Srpsko-hrvatsko-bošnjački politički odnosi u dejtonskom dvouglu

Trebalo je, izgleda, da se na jednom skupu samo pojave hrvatski predsednik Stjepan Mesić i bilo ko iz Republike Srpske, pa da se posvuda razleti sva ona politička prašina koju pod tepih proteklih godina pažljivo guraju strane diplomate i političari iz Hrvatske i BiH: neko iz dobre namere da napravi ozbiljniji pomak u dobrosusedskoj saradnji, neko u lošoj nameri ne bi li vitalni problemi između dve zemlje ostali nerešeni još dugo vremena.

Na Skupštini Srpskog nacionalnog vijeća u Hrvatskoj(SNV), održanoj 31. maja u Zagrebu, pored Mesića se našao i premijer RS Milorad Dodik. Nije, izgleda, bilo lako ni Mesiću, ni Dodiku na se pojave na tom skupu, a pogotovo nije bilo lako Miloradu Pupovcu da održi jedan srpski građanski skup samo dan nakon što se na koncertu Marka Perkovića Tompsona u centru Zagreba moglo čuti i horsko izvikivanje parole «Ubij, ubij Srbina !», te skandiranje hrvatskom generalu Mirku Norcu - koji je dan pre osuđen u Županijskom sudu u Zagrebu na sedam godina zatvora zbog zločina nad Srbima u Medačkom džepu, dok je njegov nadređeni u toj istoj operaciji general Rahim Ademi oslobođen. A još neki dan pre dogodio se «skandal» na skupu zemalja članica Jadransko-jonske inicijative - opet u Zagrebu - pošto je šef diplomatije Srbije Vuk Jeremić pomenuo, na opšte zgražavanje domaćina, kako je nad Srbima u «Oluji» počinjeno etničko čišćenje. I - sve to na početku procesa u Međunarodnom sudu pravde po tužbi Hrvatske protiv Srbije za genocid.

Puno je, dakle, istorije tih dana pohodilo glavni grad Hrvatske: puno istorije teške za Srbe i neprijatne za Hrvatsku i puno tompsonovske nostalgije za «dobrim» starim vremenima, vremenima u kojima su Srbi izgubili konstitutivnost, a njihova naselja pretvorena u pustoš. Slušajući priču o «dobrim» novim vremenima u kojoj je Milorad Pupovac nabrajao sve teškoće s kojima se malobrojna srpska zajednica u Hrvatskoj danas susreće, Dodik je ponudio svoju pomoć sunarodnicima - iako su mu mogućnosti znatno limitirane - a nije se ustezao ni da kaže da su Srbi propatili i u Hrvatskoj, Sloveniji i u BiH, izražavajući nadu da se to više nikada neće desiti. Izgleda da je, više usput, premijer RS malo «žacnuo» Mesića i pominjanjem Jugoslavije. Mora da je bilo malo i toga: jedan stari viđeni Markovićev reformista na tren je zažalio zbog raspada Jugoslavije, pa se još i javno ponadao da će se Jugoslavija «obnoviti u Evropskoj uniji» - pred jednim još starijim i viđenijim Tuđmanovim HDZ-ovcem koji se oduvek javno dičio svojim doprinosom u raspadu te iste Jugoslavije.

Retorički rat i mir

Ko je iole ozbiljno pratio izveštavanje medija, mogao je da primeti da su se sve druge izjave Mesića i Dodika pojavile na margini Skupštine SNV-a, dakle: nisu izrečene sa govornice u dvorani «Lisinski». I, pritom, i Mesić i Dodik uglavnom su ponovili svoje stavove koje su i ranije izricali, samo u drugim prilikama. No, to je bilo dovoljno da se i u Hrvatskoj - a pogotovo u BiH - otvori oštra polemika o teškoj ratnoj prošlosti i neizvesnoj političkoj budućnosti.

Dakle, predsedniku Hrvatske Stjepanu Mesiću zasmetalo je što Dodik na Skupštini SNV-a nije pomenuo da dolazi iz BiH, već što je rekao samo da je premijer RS. «Očekujem od Beograda da BiH Srbima jasno kaže da im je domovina BiH, glavni grad Sarajevo i da onde treba da kreiraju svoju politiku. Kad god Beograd bude slao takve poruke, neće biti političkih iluzionista koji kažu, a to navodno tvrdi Milorad Dodik, da je konstanta RS - koje nije bilo do ovog rata i nastala je na etničkom čišćenju - a da BiH - koja je uvek postojala - može biti, ali ne mora», izjavio je Mesić nakon skupa SNV-a (1).

Dodik je tu izjavu čuo iz medija pošto se vratio u Banjaluku, pa žestoko uzvratio.»Mesić je predsednik Hrvatske i ne bi trebalo da brine o spoljnoj politici Beograda prema Srbima u BiH, niti da se bavi RS na način na koji se bavi(...) Izjavom da je RS nastala na etničkom čišćenju Mesić pokušava zamazati oči domaćoj i svetskoj javnosti, kojoj je dobro poznato da je Hrvatska nastala na najvećem etničkom čišćenju počinjenom nakon Drugog svetskog rata», izjavio je Dodik. Poručio je još i da će «Mesić imati pravo drugima držati lekcije kad Hrvatska vrati sva prava svim Srbima koji su obespravljeni u Hrvatskoj i kad procesuira sve odgovorne za ratne zločine počinjene nad Srbima». «Dotad mu je bolje da ćuti», rekao je Dodik novinarima u Banjaluci (2).

Onda je opet usledila Mesićeva izjava. » Dodik ne može doći u stranu zemlju u kojoj će reći da šef te države treba šutjeti i ne može doći u Hrvatsku i reći Srbima koji su nezadovoljni i koji ne mogu ostvariti svoja prava - da dođu u entitet RS ! On je mogao ovde reći nešto drugo - šta on preduzima da se Hrvati i Bošnjaci vrate u RS», rekao je predsednik Hrvatske (3).

Premijer RS je, međutim, odgovorio kako nema razloga da se pravda, ceneći da «Mesić ne može navijački, kako je to počeo 1990. godine razbijajući Jugoslaviju, da ponovo drži pridike o ponašanju Srba ili RS, koju osporava». « Ne tvrdim da u RS nije bilo etničkog čišćenja, ali smatram da predsednik Hrvatske nema pravo da o tome priča. Samo u RS danas ima oko 50 000 ljudi iz Hrvatske koji su otišli dobrovoljno ili su proterani i ne žele da se vrate, dok ih je u Srbiji daleko više», izjavio je Dodik, napominjući da će svoje stavove i ubuduće «ponavljati kao papagaj» (4).

U ovom kratkotrajnom retoričkom ratu ostao je, nažalost, gotovo bez pomena jedan važan problem za RS, možda zato što su i mediji u RS gotovo već oguglali na tu priču, dok političari u Federaciji BiH i u Hrvatskoj ne pokazuju ni najmanju nameru da pokušaju da ga reše: reč je o neverovatnom regionalnom primeru dvostrukih aršina prema imovini izbeglica/prognanika iz RS i Hrvatske. Dok je, recimo, pod pritiskom stranaca sva imovina u BiH vraćena predratnim vlasnicima, pa čak u ogromnom broju i stanarska prava predratnim korisnicima, u Hrvatskoj se i dalje potpuno nemoralno tolerišu tzv. dvostruki vlasnici imovine. Elem, postoji više od pet hiljada porodica izbeglih Srba iz Hrvatske koje su na početku ili tokom rata zamenile imovinu sa Hrvatima izbeglim s prostora RS, ali kojima imovina - dakle, ne stanarska prava, već njihova imovina 1/1 - u Hrvatskoj nije vraćena, dok su, sudskim odlukama u RS, bili prinuđeni da napuste imovinu koju su zamenili sa izbeglim Hrvatima.

Ovu nepravdu niko ozbiljan ne negira, ali retko ko pokušava da je ispravi: čak ni iz OEBS-a nema ozbiljnih kritika na račun Hrvatske zbog takve prakse, a ni bošnjački političari u institucijama BiH nisu zainteresovani da pomognu oštećenim izbeglim Srbima, iako je, u međuvremenu, veliki broj njih, pored Hrvatskog, dobio i državljanstvo BiH !? A potrebno je samo malo dobre volje, odnosno da se napravi međudržavni sporazum između BiH i Hrvatske prema kojem bi sudovi u Hrvatskoj mogli da tretiraju ništavnim ugovore o zameni na isti način kao što ih tretiraju sudovi u RS: tako bi svi povratili svoju imovinu, odnosno mogli bi je zameniti prema uspostavljenom međudržavnom sporazumu. Za to se, već godinama, zalažu jedino vlasti RS, a čak se ni predsednik Hrvatske, uprkos svom «moralnom ugledu» nije ozbiljno zainteresovao za rešenje ovog problema. Šta više, došlo je do groteskne situacije: ispalo je da su srpski političari u RS povukli nepravedan potez prema sopstvenim sunarodnicima, u nameri da ispoštuju prava svih svojih građana, dok su hrvatski političari u Zagrebu odlučili da poštuju prava samo svojih sunarodnika, zanemarujući prava sopstvenih državljana samo zato što su oni druge, srpske nacionalnosti.

To je možda jedan od ključnih razloga zašto se Mesićevo političko «moralisanje» može smatrati licemernim, pa čak i kada je reč o povratku izbeglih Hrvata u RS. Tim pre što napore vlasti u RS u poslednjih nekoliko godina da pomognu obnovu porušenih hrvatskih kuća i katoličkih bogomolja u Posavini više od Mesića cene hrvatski političari u BiH, posebno HDZ-ov potpredsednik RS Davor Čordaš. Ni Čordaš u nekoliko navrata nije prećutao činjenicu da su velikom broju izbeglih Hrvata iz Bosanske Posavine vlasti u Hrvatskoj pomogle da se tamo skuće i da počnu novi život i da danas, prosto, većinu tih ljudi bolji uslovi života opredeljuju da nastave da žive u Hrvatskoj.

Naravno, nije o tome ćutao ni Mesić, ne zaobilazeći da napomene da je reč o posledici «planirane politike humanog preseljenja». Dakako da bi se o tome imalo šta reći, ali vrlo je teško tvrditi da Mesić poseduje moralni kredibilitet da sudi o «humanom preseljenju», pošto se u obzir uzme činjenica o oduzimanju konstititivnosti Srbima u Hrvatskoj 1990. godine - u čemu je Mesić aktivno sudelovao. Naravno, Mesić je, nakon razlaza sa Tuđmanom, u više navrata iskazivao neku vrstu kajanja zbog učešća u Tuđmanovoj politici - posebno onoj u BiH - pa se, sledom toga, ne mogu obezvrediti njegovi gestovi razumevanja za srpske posleratne muke i nevolje u Hrvatskoj, tim pre što u hrvatskoj politici takvi gestovi predstavljaju izuzetke, a ne pravilo. Ali, koristiti takve gestove kako bi se mnogo upornije i doslednije osporavalo da su Srbi u Hrvatskoj etnički očišćeni i, pritom, držati moralne pridike RS, a neretko i Srbiji - što je u Mesićevom slučaju prešlo u sklonost - može najpre upućivati da je reč o pomanjkanju moralnog kredibiliteta.

Istina, nije Mesić ni prvi, a ni jedini političar na prostoru bivše Jugoslavije koji na manje - više sličan način pokušavaju da, uz pomoć briselskog sapuna, speru tamne mrlje u sopstvenoj političkoj biografiji, ali je, svakako, najpoznatiji u toj grupi političkih pokajnika.

No, ako se složimo da je osnovni zadatak izabranih političara da se što više potrude da doprinesu rešavanju aktuelnih problema - a da ratne nepravde u prošlosti ostave sudovima, pa i istoričarima - onda je, recimo, Mesićev doprinos skromniji čak i od doprinosa hrvatskog premijera Ive Sanadera, političara koji se nikada nije odrekao Tuđmanove politike, naprotiv.

Taj nekadašnji zamenik Tuđmanovog šefa diplomatije Mate Granića danas je pragmatični političar koji se, pod promenljivim pritiskom iz Brisela, trudi da reši ponešto od nagomilanih problema u dejtonskom trouglu, izbegavajući i da izaziva i da ulazi u polemike o ratnoj prošlosti. «Istina je jedna, a to je - da je Hrvatska bila napadnuta, da je Hrvatska bila žrtva agresije i da je pobedila u tom nametnutom ratu. Mi rat nismo hteli, mi smo hteli svoju slobodu i nezavisnost i da je bilo drugačije, da je bilo pameti - pre svega kod velikosrpskih ideologa, onda ne bi došlo do toga, nego bismo učinili ono što su učinile Češka i Slovačka. Međutim, nažalost prošli smo taj težak put i danas niko neće menjati istinu o Domovinskom ratu», izjavio je Sanader (5). S istom dozom ozbiljnosti dodao je i da «Dodikovim izjavama ne treba davati suviše pozornosti» i - na tome se završilo.

Sa ovakvim stavom, Sanader, zapravo, šalje političku poruku da ne želi ni sa kime da polemiše o ratnoj prošlosti i nepravdama nanesenim Srbima u Hrvatskoj, šta više on se i ranije trudio da izbegne situacije u kojima je ratna prošlost bila predmet polemike, ne samo u Hrvatskoj već i u BiH. Tek pod snažnim uticajem Brisela, a koristeći političku moć koja prevazilazi Mesićevu, Sanader privlači sebi ne samo Srbe, već i ostale nacionalne manjine, trudeći se ujedno da popravi i odnose sa susedima rešavanjem sitnih problema. Istovremeno, trudi se da ne diže veliku buku u situacijama kada doprinese da se ti odnosi pokvare, kao prilikom hrvatskog priznanja secesije Kosmeta. No, kad čini i jedno i drugo, izgleda da to čini sa daleko više senzibiliteta nego Mesić, pa tako, na primer, čak i Vojislav Koštunica - kada govori o Sanaderu - zna da u prvi plan istakne solidnu saradnju koju je imao s njim kao premijer Srbije. Ili, recimo, čak i kada se Sanader vidno umeša u hrvatsku političku scenu u BiH, u Sarajevu gotovo uopšte ne nailazi na kritike.

Ni vlasti RS - uprkos tome što sa Sanaderom ne uspevaju da dogovore ukidanje dikriminatorskog odnosa prema izbeglim Srba u RS - nemaju loše reči za premijera Hrvatske. Pragmatični - kakve ih je, što bi se reklo, bog dao - i jedni i drugi se, zapravo, trude da izvuku kakvu-takvu korist: RS je za vlasti u Zagrebu malo, ali vrlo poželjno tržište, a za vlasti u Banjaluci Hrvatska je zemlja iz koje treba očekivati male, ali pouzdane investicije. Tako je - nakon velikog broja hrvatskih firmi, možda čak većeg i od firmi iz Srbije - pre dve sedmice u Banjaluku stigla i vodeća hrvatska osiguravajuća kuća «Kroacija osiguranje», i to uz pomoć Mate Granića, kao konsultanta te firme. A 21. juna će u Banjaluku stići i Ivo Sanader, istina na poziv banjalučkog biskupa Franje Komarice, koji je, vredi napomenuti, Milorada Dodika u nekoliko poslednjih navrata pohvalio zbog pomoći katolicima u RS. Naravno, ne treba sumnjati da će se tom prilikom sresti i Dodik i Sanader kako bi pokušali još jednom da ukrste ekonomske interese, a možda čak i političke interese Srba u RS i Hrvata u Federaciji BiH.

Elem, poslednji u nizu pokušaja Ive Sanadera da pomiri dve frakcije HDZ-a u BiH, na zajedničkom, trojnom sastanku vođa sva tri HDZ-a u Zagrebu, izgleda da donosi pomake u pravcu približavanja «sestrinskih» ispostava Sanaderove partije u BiH, ako je sudti po izjavama sudionika. Taj sastanak ni izbliza nije uzbudio bošnjačke političare u Sarajevu - kao Dodikove izjave - iako je od ranije poznato da se veoma slični predlozi dva HDZ-a u BiH o ustavnom preuređenju zemlje suštinski razlikuju od bošnjačkih političkih predloga: Hrvati zagovaraju «funkcionalnu BiH», ali i poštovanje etničkog kriterijuma pri formiranju federalnih jedinica i ostanak većeg dela nadležnosti pod okriljem tih jedinica.

Po(r)uke iz Širokog Brijega

Šta više, bošnjački političari se ni najmanje nisu uzbudili što je, istog onog dana kada je u Zagrebu održan skup SNV-a, u hercegovačkoj varošici Široki Brijeg održana svečanost - u prisustvu starih i novih HDZ-ovaca - na kojoj je otkriven spomenik hrvatskom ratnom ministru Gojku Šušku, omiljenom Tuđmanovom ministru i jednom od najomiljenijih sunarodnika hercegovačkih Hrvata, kako smo mogli videti i čuti i od prisutnih građana i od ministara i doministara iz obe frakcije HDZ-a u BiH. Bio je najavljen dolazak i Ive Sanadera, ali se on « u zadnji čas ispričao zbog obaveza». Dakako, među prisutnima se niko nije libio - naprotiv - što je došao na oda počast Gojku Šušku, čiji je spomenik postavljenom na trgu male hercegovačke varoši baš preko puta spomenika Franji Tuđmanu, dakako, likom okrenutim «ocu nacije». A istupalo se neuporedivo drugačije nego na skupu SNV-a u Zagrebu: govornici su isticali kako se «danas Hrvatima u BiH osporava pravo na svoj identitet i entitet», te podsećali kako bošnjački ministri «preglasavaju» hrvatske kolege u Vladi Federacije BiH i tome slično (6). Iako, podsetimo, Hrvati svoju konstitutivnost u BiH nisu u ratu izgubili.

Hrvatske poruke iz Širokog Brijega nisu nove. Takođe, jasno je da se one mogu razumeti i kao odgovor na Mesićeve preporuke da bosanskohercegovački Hrvati svoje probleme treba da rešavaju u Sarajevu, a ne u Zagrebu. Činjenica je, međutim, da su Hrvati sve nezadovoljniji i da će se ubuduće još više oslanjati na političku pomoć iz Zagreba. Reč je, zapravo, o sledećem: Hrvati su, kao i Srbi, shvatili da se za svoje interese mogu boriti jedino u Sarajevu, ali su isto tako shvatili da im u toj borbi najviše mogu pomoći političari u Zagrebu, odnosno u Beogradu - koji hoće da im pomognu. Pritom, Hrvati u BiH nikako ne doživljavaju Mesića kao političara koji bi im mogao biti od pomoći, naprotiv. Tako su Mesićevi stavovi o BiH (p)ostali prihvatljivi jedino bošnjačkim političarima: u dejtonskom dvouglu Hrvatska-BiH to je jedini među viđenijim političarima iz Hrvatske kojeg politički Bošnjaci, bez razlike, već godinama doživljavaju kao «istinskog prijatelja BiH». I tu više ništa ne pomaže što zvanični Zagreb i Beograd godinama poručuju da poštuju teritorijalni integritet i suverenitet BiH. Izgleda da je nevolja u tome što se iz Beograda i Zagreba, istovremeno, zalažu i za zaštitu prava svojih sunarodnika. Jer, kada bi nekako moglo bez toga, i bošnjačkim političarima bilo bi lakše u njihovom naumu da „izgrade“ što više centralizovanu BiH.

Na primeru svečanosti podizanja spomenika Gojku Šušku - koji se u bošnjačkoj javnosti smatra najodgovornijim za etničko čišćenje njihovih sunarodnika u srednjoj Bosni i zapadnoj Hercegovini - dobro se vidi da su najuticajniji politički Bošnjaci i danas daleko više sumnjičaviji čak i prema vlastima u Banjaluci, nego prema zvaničnom Zagrebu. Naime, ništa od onoga što se čulo u Širokom Brijegu ni najmanje nije doticalo bošnjačke političare, koliko su ih iritirali Dodikovi istupi na Skupštini SNV-a i potonje reakcije na Mesićeve izjave i ponavljanje ranije izrečenih stavova.

Tako su iz vodećih partija u Sarajevu pozvali visokog predstavnika u BiH Miroslava Lajčaka da hitno reaguje na Dodikove izjave, mada su neki od tih poziva bili sasvim komični. «Više zaista ne mogu verovati da Dodik još veruje u ono što priča, ali, ipak, čudi zašto ne reaguje međunarodna zajednica», doslovce je rekao Beriz Belkić, potpredsednik Silajdžićeve Stranke za BiH (7). No, Lajčak je reagovao posle podne istog dana, saopštenjem u kojem je ocenio da «Dodikovi istupi u Zagrebu predstavljaju direktnu potvrdu njegovog suštinskog nerazumevanja evropskih odnosa kao što su dobrosusedski odnosi i međunacionalna tolerancija». „ Iskorišćavanje nacionalističke platforme za svoju promociju je kontraproduktivno stvaranju zdrave političke atmosfere(...) Visoki predstavnik stalno ponavlja da je BiH međunarodno priznata i neupitna i da je to pitanje uzalud potezati“, saopštio je, između ostalog, Lajčak (8).

No, u SDA nisu bili zadovoljni tonom Lajčakovog saopštenja, pa su napisali svoje saopštenje u kojem su oštro kritikovali Dodika jer „oživljava san srpskih nacionalista o Velikoj Srbiji“, a Lajčaka zbog „praznih pretnji“ Dodiku. „SDA smatra da je 'papagajski' ponavljati samo da je reč o retorici, a verbalno pretiti bonskim ovlašćenjima za moguće antidejtonsko delovanje - tek bezdušni birokratizovani govor visokog predstavnika za nečinjenje zbog kojeg je jedan narod preživeo genocid, a drugom, srpskom narodu priskrbljena sramota genocida kojeg se neće osloboditi brojne generacije nedužnih i čestititih ljudi iz reda srpskog naroda“, doslovce je navela SDA (9).

Navodi SDA o kolektivnoj odgovornosti Srba za genocid u Srebrenici nisu, dakako, novi, ali odavno tako jasno nisu izrečeni u ime te partije. Niko u RS, međutim, na to nije odgovorio nikakvim saopštenjem, valjda zato što su Srbi već oguglali na optužbe o kolektivnoj odgovornosti koje im se, s vremena na vreme, spočitavaju ne samo iz bošnjačkih nacionalnih krugova. No, ipak, nekoliko dana ranije, u jednom intervjuu Milorad Dodik je, prilično emotivno, izrekao svoj odgovor na te optužbe, pošto je upitan da li će ove godine ići na komemoraciju u Srebrenicu.

“ Dok me neko gleda sa mržnjom ja neću da idem. Ja nisam učestvovao u tome. Ja smatram da nema kolektivne odgovornosti, da oni koji su počinili zločin treba da odgovaraju, da je većina njih koji su učestvovali u masakru u Srebrenici procesuirana. Ostali su još neki ljudi koje treba proganjati dok god su biološki živi i ja tu ništa ne sporim. Ali, da se stalno održava privid da su Srbi kolektivno odgovorni za Srebrenicu, to ne može. Ja ne želim da budem taj koji će biti pod stalnim pritiskom. Dozvolite da reagujem ljudski na tu priču. Zašto stalno pod pritiskom? Mi svakih mesec, dva imamo neku priču o Srebrenici. Šta to hoćete od ljudi iz RS? Ali, izvinite molim vas, 3.000 ljudi je u periodu dok je Srebrenica bila zaštićena zona, u operacijama demilitarizovana zona, to znači, da nije moglo da bude unutra vojske, jedinice pod komandom Nasera Orića su izlazile u okolna srpska sela i vršile masakre. Mi hoćemo da se i to prizna. Kada se to bude priznalo, onda ću ja doći u Srebrenicu. Ali, pre toga neću doći.  Dakle, što se tiče toga što se tamo desilo, apsolutno je jasno da ono što je izrekao sud, s čime ja mogu da se složim ili ne složim, ali definitivno kvalifikacija da je to lokalni genocid koji su tamo uradili delovi vojske, delovi policije, znači ne sva policija, i ne u ime RS kao što kaže neki dan američki ambasador, koji nije u pravu, jer to nije urađeno u ime RS. To je uradila grupa, koja je uradila to što je uradila. Dok se sve te stvari ne iščiste, ja ne želim niti pod pritiskom Vas, ni Vaše javnosti, niti bilo kog političara ni stranca u BiH da odem i glumim tamo klovna. Kada budemo spremni, da i gospoda iz Sarajeva izađu i kažu da je Naser Orić izlazio iz zaštićene zone i vršio masakre i ubio 3.000 ljudi u nekom periodu od dvije, tri godine, koji su, naravno, stvorili atmosferu za nešto što se kasnije desilo, ne pravdajući to, naravno, i da odemo svi zajedno i obiđemo sva ta stradanja, ja sam spreman”, opširno je odgovorio Dodik (10).

Dakle, odavno nije bilo ovako eksplicitnog odgovora srpskih političara u RS na eksplicitne optužbe bošnjačkih političara na račun Srba u BiH. Može se, naravno, reći da su i optužbe i odgovori delom motivisani približavanjem predizborne kampanje, ali je svima jasno da će ovako oprečne ocene o prošlosti ostati i kao karakteristika delovanja vodećih političkih aktera još dugo nakon oktobarskih lokalnih izbora u BiH. Tu, zaista, nije reč samo o retorici, već o potpuno različitim pogledima ne samo na prošlost među Srbima, Bošnjacima i Hrvatima - već i na budućnost BiH. Ako, recimo, Dodik izjavi kako „ RS doživljava kao državu, iako ona nije država, a Bosnu ne voli, ali je, kao legalista, poštuje kao državu čiji je RS deo“ (11), a bošnjački političari u tome jedino prepoznaju pretnju državnosti BiH - pritom se gotovo ni ne osvrćući na zahteve Hrvata u Sarajevu - onda dugovečnost takve države ostaje pod velikim upitnikom.

Pritom, poruke koje upućuje hrvatski predsednik Stjepan Mesić ni izbliza ne mogu toliko pomoći, koliko mogu odmoći BiH. Baš kao i «preporuke» visokog predstavnika Miroslava Lajčaka upućena Srbima o tome kako da se predstavljaju izvan BiH. «Mislim da bi, recimo, trebalo da kažu: ja sam Srbin iz Republike Srpske koja je sastavni deo Bosne i Hercegovine»; ili, recimo, kada van zemlje treba da saopšte kojim jezikom govore, Lajčak „savetuje“ Srbima da kažu kako „govore srpskim jezikom koji je jedan od tri službena jezika u RS koja je sastavni deo BiH“ (12).

Možda su ovi Lajčakovi politički korektni „izumi“ - ko zna - tek prvi u nizu «izuma» koje Lajčak namerava da patentira nakon što BiH 16. juna potpiše Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju sa EU, a zatim krene u osmišljavanje budućnosti «funkcionalne BiH». Biće to, kako se sada može naslutiti, traganje za «formulom» prema kojoj bi među Srbima, Bošnjacima i Hrvatima preovladalo osećanje zadovoljstva svojim položajem u BiH, kako bi se nekako potisnulo njihovo hronično nezadovoljstvo od nastanka Dejtonskog sporazuma. Ali, šta će biti ako Lajčakov «eksperiment» ne uspe i/ili Srbi, Bošnjaci i Hrvati - pre ili kasnije - budu još nezadovoljniji svojim statusom nego što su sada ? Odgovor na to pitanje niko ne zna.

Fusnote:

1. «Nezavisne novine», Banjaluka, 2.6.2008.

2. Isto.

3. Radio Slobodna Evropa, 2.6.2008.

4. «Nezavisne novine», Banjaluka, 4.6.2008.

5. Radio Slobodna Evropa, 2.6.2008.

6. Prilog sa svečanog otkrivanja spomenika Gojku Šušku u Širokom Brijegu emitovala je 2.6.2008. u svojoj emisiji „60 minuta“ Federalna televizija(FTV), javni emiter u Federaciji BiH; o ovom događaju pišu i «BH Dani», Sarajevo, 5.6.2008.

7. «Dnevni avaz», Sarajevo, 3.6.2008.

8. Isto.

9. „Dnevni avaz“, Sarajevo, 4.6.2008.

10. Intervju Milorada Dodika za Radio Dojče vele od 27.5.2008.; videti na

www.de-world.de

11. «Nezavisne novine», Banjaluka, 4.6.2008.

12. Intervju Miroslava Lajčaka za TV BN, Bijeljina, 5.6.2008.