Zoran Grbić

Politička korektnost ili vladavina manjine

Pre nego što nam je izraz ''politička korektnost'' stigao sa zapada, mi smo imali sasvim dobar izraz za tu pojavu - cenzura, koji je zatim odbačen kao krajnje politički nekorektan. Kažu da izraz ipak nisu izmislili zapadnjaci, nego ruski komunisti, ali su ga Amerikanci izvukli iz komunističkog naftalina za svoje potrebe. Naime, sredinom osamdesetih pokazalo se kao važno za uklanjanje različitosti koje razdvajaju, pronaći nešto što bi moglo da spreči ispoljavanje odredjenog individualnog mišljenja. Pošto je u SAD Prvim amandmanom striktno zabranjeno ograničavanje slobode govora, upotrebljen je termin ''politička korektnost'' i ''govor mržnje'' da se cenzura zakonski ozvaniči.

Iako uvodjenje tog termina u praksu deluje humanistički, jer vodi približavanju ljudi i stvaranju društva bez nesporazuma, u praksi se pokazuje kao nešto veštačko, ponekad gotovo Orvelovski. Neki izrazi, na primer ''Afro-Amerikanac'' ili ''Azijat'' umesto ''Crnac'' i ''Orijentalac'', deluju ljudski, ali to je tek početak i samo mali deo onoga što se zove politička korektnost. Ona podrazumeva izbacivanje oznake roda iz naziva zanimanja (npr. ''Predstavnik'' umesto Kongresmen ili Kongresmenka, ''waitperson'' umesto konobar ili konobarica, ''bartender'' umesto barmen), i osuđuje svako izražavanje mišljenja koje može da zasmeta pojedincu ili grupi ljudi. Dakle, svaka izjava uperena protiv nečije rase, pola, nacionalnosti, seksualne orijentacije, religije, godišta, mišljenja, zanimanja, izgleda (...) i svemu onome što čini jedinku ili grupu ljudi može da bude proglašeno za politički nekorektno. Rečju, svaka misao koja je produkt ljudskosti i ljudskih osećanja je u startu diskvalifikovana kao nepoželjna.

U Srbiji je ta praksa dočekana uglavnom sa dobrodošlicom, kao logična zamena za cenzuru i auto-cenzuru. Štaviše, ona je logičan nastavak za izraz ''nije na liniji'', koji se koristio za unutar partijske obračune do 1989. godine. ''Politička nekorektnost'' se danas, barem u politici, uglavnom koristi na apsolutno identičan način, i iz istih razloga kao tokom socijalističke Jugoslavije, kada je bilo neophodno očuvati jedinstvo jedva postojeće nacije. U tom cilju, bilo je neprikladno i nepoželjno da predstavnici većinskog i državotvornog naroda ističu svoju pripadnost, pa je svako spominjanje toga bilo proglašeno za ''srbovanje''. Takodje, ispoljavanje pravoslavnih verskih ubedjenja nije bilo poželjno, iako su u isto vreme katoličke crkve bile pune. Išlo se čak i više od toga, od dva većinska naroda u SFRJ izmišljena je nova narodnost, muslimani, koja je odredjena isključivo verskim ubeđenjima, iako su ona bila u suprotnosti sa dijalektičkim materijalizmom. U ime višeg cilja, velike države, takođe je bilo poželjno zaboraviti žrtve Jasenovca i ostalih stratišta, a ustaške zločine staviti pod tepih, ne bi li se očuvalo bratstvo i jedinstvo.

U domaćoj političkoj svakodnevici, sasvim je politički korektno nekoga nazvati fašistom, ratnim zločincem, ratnim huškašem ali nije u redu koristiti naziv ''strani plaćenik'', čak i kad postoje dokazi za to. Nije politički korektno biti nacionalista (dozvoljeno je zvati se patriotom) ali je u redu biti evropejac. Nije u redu sprečavanje promovisanja jedne ekstremističke ideologije (Peščanik u Arandjelovcu) ali je u redu okupljanje sa letvama na kontra-mitingu ionako već zabranjenog okupljanja drugih ekstremista. Nije u redu da postoji organizacija ''Naši'' ali je ispravno što postoje Žene u crnom. Nije u redu kad se organizuje nacionalni stroj, ali je ispravno kad se organizuje ''streljački stroj za RTS''. U redu je umetnička sloboda u pravljenju karikatura, ali nije u redu ljudsko osećanje u iskazivanju religioznosti. Nije u redu pozivanje na pravo da Kosmet ostane u Srbiji, ali je u redu da na skupu o nestalima sa Kosmeta nvo aktivistkinja ošamari starca. Pri tome je sasvim u redu što je ova predstavnica manjinskog mišljenja tražila od policije identitete prisutnih ljudi, a nije u redu, niti je prihvaćeno, da policija identifikuje tu radnicu nevladine organizacije. Sasvim je ispravno braniti prava manjina, ali nije ispravno kad predstavnik iste manjine odbije da bude to (''Nije mu, bre, država Srbija nego Bosna i Hercegovina! Sram ga bilo!'' – Vesna Pešić o Kusturici).

I u društvenom životu je prisutna briga o političkoj korektnosti. Na primer, politički je korektno ubacivati engleske reči u ozbiljnu javnu priču (kuliranje, ''by the way'' i sl.) bez obzira što većina gradjana i dalje ne govori engleski, a nije ispravno koristiti arhaične izraze srpskog jezika. Nepoželjno je vređanje homoseksualaca, odnosno njihovo bilo kakvo spominjanje van afirmativnog konteksta. Čak je i izraz ''homoseksualac'' politički nekorektan, jer se u njemu eksplicitno podseća na ljudsku seksualnost, pa se umesto njega koristi neutralan izraz ''gej'', koji na engleskom jeziku čak zvuči afirmativno.

Iracionalnost političke korektnost se najbolje i ogleda u jeziku i ''novogovoru''. Na neki način je dobro što u Srbiji nema više crnaca, jer bismo ih u domaćem prevodu verovatno zvali ''Afro-Srbijanci'', ali je korektnost ipak dobila lokalni šmek u nazivima ''Rom'' umesto ''Cigan'' i ''Albanac'' umesto (kosmetski) ''Šiptar'', iako i jedni i drugi sami sebe tako zovu.

Najbizarnije je ipak, ubacivanje rodova u nazive zanimanja. Tako danas postoje advokatice, direktorice, gradonačelnice, sudkinje (iako je sudijice ispravnije), poslanice, predsednice (...). Pod pritiskom političke korektnosti, pristalo se na uvodjenje polnosti tamo gde joj nije mesto. Zanimanje nema rod, osim ukoliko nije u pitanju zanimanje koje je tradicionalno i u svojoj osnovi ''žensko'' (kuvarica, krojačica, frizerka...) i dok je za ''obična'' zanimanja manje-više prihvatljivo ubacivanje roda (profesorica, doktorka, novinarka), ne postoje opravdanje za podelu imena funkcija po polovima. Funkcija i titula su srednjeg roda, i trebalo bi da budu oslobodjena polnosti jer se time dobija na njihovoj dostojanstvenosti a ističe neutralnost. Uvođenjem ženskog roda, one prestaju da budu funkcije i postaju zanimanja. A funkcije nisu zanimanje, nego bavljenje poslom koji bi trebalo da bude čast i obaveza. Uvođenjem pojmova ''predsednica'', ''gradonačelnica'', ''poslanica'', pristaje se na prihvatanje ideje da je bitno kojeg je pola onaj koji obavlja tu funkciju. A ne samo što nije bitno, nego je u suprotnosti sa ravnopravnošću polova. Čak i ako stavimo sve to na stranu, građani nisu na izborima glasali za žene ili muškarce, nego za političke ideje koje bi trebalo da se zastupaju u organima vlasti koji su polno neutralni.

Politička korektnost danas, u najvećem broju slučajeva, pokazuje praksu vladavine manjina. Pri tome nije cilj da te marginalne grupe postanu vladajuće, jer će onda i same postati cilj nove političke cenzure, nego je bitno stvaranje društva bez ekstrema. Bez ispoljavanja ličnog mišljenja, bez ispoljavanje grupne ideje, bez postojanja globalne filozofije koja bi vodila civilizaciju, svet postaje ideološki ''melting pot'', koji je logičan nastavak onog nacionalnog. Svetom bez ljudskosti, bez emocija, sa ljudima zabrinutim jedino da ne ispolje nešto negativno, lako je upravljati.