Zoran Grbić

Zašto ne mogu da glasam za Čedu (lični stav)

Onog dana kada sam sa Čedom, pre trinaest godina, sedeo na stepeništu FDU i razgovarao o tome kako je ko prošao kod ispitne komisije, trebalo je da se vidim sa Biljanom Srbljanović, i da joj ispričam kako sam prošao, pošto me je ona, budući da je bila draga osoba, spremala za prijemni. Dan ili dva kasnije, video sam se i sa Milutinom Petrovićem, u vezi sa nekom knjigom Fransoa Trifoa, kojeg je on jako voleo. Tih dana, svi su bili u istom stroju. Čeda je bio moj komšija, izuzetno prijatan i dobar čovek, naklonjen četnicima, a i Biljana i Milutin su pripadali popularnoj grupi ljudi koji su se tada nazivali ''Pajkićevci''.

Nisu oni bili jedini. Mnogo je ljudi bilo naklonjeno desničarskoj ideji, jer je ta ideja tada bila popularna medju gradskom decom. Pri tom naravno nisu razmišljali da li bi zbog svojih stavova i izjašnjavanja, jednoga dana mogli da odgovaraju, kao Šešelj, za ono za šta su se borili, i nisu razmišljali da li je neko, ili nije, zbog njihovih reči i stavova mogao da oseti mržnju prema drugoj naciji. Dakle, mnogo je ljudi koji su bili veći ili manji nacionalisti, ali većina tih ljudi se ili ne stidi toga što su pričali, ili su otišli u stranke koje nisu toliko daleko od osnovnih političkih stavova koje su tada imali. Ili se danas više i ne bave politikom. Zbog toga ih i ne spominjem.

Milutin danas režira LDP spotove, Biljana bi mogla, ukoliko to već ne radi, da piše scenario za njih, a Čeda je glumac u glavnoj ulozi šarade koja se zove ''Mi smo u pravu, svi ostali su pogrešni''. Stroj je potpun.

Većina bivših Pajkićevaca, danas su ''Čedinci''. A u stroju isti ljudi. Ista energija, ista snaga, isti unutrašnji bes koji traži izlaz. Čedinci danas stoje iza čoveka koji za sebe kaže da je ''Prištevac'', a pri tom se zalaže za ukidanje granica, Jednu Evropu i postepeno ukidanje državnog suvereniteta. Mislim da bi teško mogao da preko jezika prelomi rečenicu da je Srbin. Može li Prištevac, a lokal-patriota iz Beograda, da bude dobar Evropejac? Paradoksalno, ali izgleda da može.

Nije to, naravno, jedini paradoks koji ide uz ovaj stroj ljudi. Prvo što smeta ušima i logici je slogan ''Život je zakon''. Neka mi neko ne zameri ukoliko grešim, ali moja je osnovana pretpostavka da Čedinci zastupaju stav da je odluka o radjanju isključivo stoji na ženi, koja ima pravo da odluči hoće li ili neće da na svet dovede novog čoveka. Kako je onda moguće zalaganje za život, ukoliko se zalaže za pravo na ubijanje istog, na samom početku? Glavni jastrebovi Čedinaca, osobe okupljene oko ekstremno nacionalističke organizacije Peščanik, koji smatraju da su Srbi otpad Evrope, i kojima su svi ostali narodi ispravni, osim Srba, nedavno su počeli svoju veliku borbu protiv organizacija koje se bore za zabranu abortusa.

Ni ostali Čedini ljudi ne pokazuju imunitet na iskazivanje nacionalističkih i ostalih ekstremističkih izjava, zbog kojih bi, u normalnim demokratskim državama, u kojima nemaju jaku pozadinu u zemljama zapada, ležali u zatvoru gde bi imali vremena da razmisle o čovekoljublju i demokratičnosti. Na primer, ne ulazeći u citate iz Peščanika, jer bi od njih knjiga mogla da se napiše, jedna od mojih ''omiljenih'' izjava Nenada Čanka je ''Dubina misli naciste može se izmeriti jedino kuršumom'', uz naravno, već legendarno pozivanje na vešanje na Terazijama, izjava koja je sada već daleko u istoriji. Ni Vesna Pešić, takođe Čedistkinja, nije imuna na histerične izjave. Poznata je ona u kojoj maltene vrišti u besu što se Emir Kusturica, uvidevši da je potomak pravoslavaca, vratio veri predaka i postao Srbin, Nemanja. U redu je kad je neko predstavnik manjine u Srbiji, onda on postoji da bi se Pešićeva borila za njegova prava, i time i sama postojala u političkom životu, ali kad Musliman odbije da bude to, onda je to skandal. Nije dozvoljeno mešanje naroda. Naravno, apsolutno sam siguran u činjenicu da ona, pa i drugi Čedisti, nemaju ništa protiv kad jedan Srbin kojeg slede, dramaturg iz Beograda, postane ''Prištinac'' i ''Kosovar''. To je sasvim na liniji takvog ''demokratskog'' stroja.

Neću da glasam za Čedu ni zato što ponavlja kako je on za postojanje džamija, katoličkih crkvi, sinagoga... Ne zato što nisam za to, nego baš zato što jesam. I baš zato što jesam, i što smatram da je apsolutna većina za to, para mi uši to što neko to uopšte dovodi u pitanje. Možda on to politički, interno, sa savetnicima pravda to željom da se dodvori manjinama, ali na nivou svakodnevne Srbije, običan čovek ne želi da razmišlja o tome da li postoji neko ko nije za postojanje drugih religija, jer je to prosto civilizacijski nivo koji se ne dovodi u pitanje. Odnosno, dovodi se u pitanje jedino takvim izjavama gospodina Jovanovića.

Neću da glasam za Čedu ni zato što tvrdi da se Vojvodina piše velikim slovom. Zato što ne znam šta to znači. Nisam siguran šta stoji iza toga, nije mi dovoljno objašnjeno. Hoću da kažem, znam da se Vojvodina, kao i Srbija, zaista piše velikim slovom. Ali opet ne znam zašto se to potencira? A znajući da je u istom stroju Čedinaca nalazi i Nenad Čanak, u čijem statutu stranke koju vodi piše da je jedan od ciljeva Lige Socijaldemokrata ostvarenje ''punog subjektiviteta Vojvodine kao autonomne evropske regije, sa zakonodavnom, izvršnom i sudskom vlašću, izvornim prihodima i imovinom'' to ''veliko'' slovo mi ne obećava ništa dobro za Srbiju.

Moj glas Čeda neće dobiti ni zato što mu selektivno smetaju tajkuni, tako što mu ne smetaju oni tajkuni koji mu plaćaju gorivo za džip, a smetaju mu tajkuni koji mu to ne plaćaju. Isto tako, ne dopada mi se da se napadaju neki tajkuni iz Srbije, a ne napadaju se oni tajkuni iz inostranstva koji kupuju Srbiju. Da ne spominjem nepoznate ''tajkune'' van Srbije koji kupuju političare iz Srbije. Ne bih imao ništa protiv da se uspostave isti aršini za sve.

Neću da glasam za Čedu ni zato što kaže ''Spasiba Rusija, mi ćemo u Evropu'' iz nekih svojih, meni nepoznatih, a pretpostavljam njegovih ličnih animoziteta. Isto kao što ne bih glasao za stranku koja kaže ''Thank you Europe, mi ćemo u Rusiju''. Neću da lične simpatije prema geografiji i državama određuju politiku države. Voleo bih da za promenu, kad smo već izgradili tu ''kuću na sred puta'', počnemo da naplaćujemo putarinu od svih koji hoće ovuda da prođu. I da im, kad plate i prodju, kulturno kažemo i ''spasiba'' i ''thanks''.

Naravno, neću da glasam za Čedu ni zato što se nigde nije izjasnio da li je, i koliko džointa u životu popušio, da li je imao nekakvih iskustava sa kokainom i heroinom, za šta su ga nedavno javno optužili i čak njegovi bivši telohranitelji koji su mu navodno zbog toga dali otkaz. Ne vidim u čemu je problem da se to demantuje, ukoliko zaista nije tako. Koliko se sećam, i Vuk Drašković je svojevremeno demantovao slične optužbe. Čeda Jovanović i Nenad Čanak nikad nisu.

Povodom toga, ne mogu a da se ne osvrnem na gospođu Srbljanović koja je istim glasom kojim je pre par dana cvrkutala sa govornice Sava Centra, pre desetak godina javno zastupala stav da na rejvove u zadimljene hale odlaze narkomani da slušaju divljačku, nakaradnu muziku i da su zbog toga svi ludi. Gospođa Srbljanović je tada bila veliki pravoslavac i veoma pobožna žena, zabrinuta za svoju dušu. Danas je to passe, a rejvovi su odavno in.

Pri tome, uopšte ne bih imao nikakav problem, niti bi me njihovi nastupi iritirali, niti njihovi politički stavovi, da su jednostavno negde samo priznali i rekli ''da, jeste, takvi smo bili''. Ne bi to bio nikakav problem. Ljudi se menjaju, njihovi stavovi se menjaju, to je normalno. Nije normalno stideti se samog sebe i svoje lične istorije. I definitivno nije normalno histerično napadati ono što si nekad i sam bio.

A to me dovodi do poslednjeg razloga zbog kojeg ne mogu da glasam za Čedomira ''čednika'' Jovanovića. Mnogo je mlad. Da se ja pitam, doneo bih neki zakon kojim bi se zabranila mogućnost da neko postane predsednik pre navršene pedesete godine. Ne zato što, da parafraziram, ''neću da imam mladog predsednika'', nego zato što mladi mladi ljudi uglavnom i ne znaju šta je to što hoće. Na stranu to što nemaju mudrosti, i nemaju dovoljno životnog iskustva, činjenica je da su skloni da svoja politička mišljenja menjaju u skladu sa aktuelnim trendom. Sredinom devedesetih, bilo je apsolutno trendi biti ''salonski nacionalista'', danas je izgleda trendi odlaziti na Brajana Ferija, đuskati tamo i glasati za Čedu. Šta će biti sutra? Koji vetrovi će duvati, i odakle, i kako će to uticati na potpuni i novi zaokret političkih stavova ovih mladih ljudi od kojih može da zavisi sudbina Srbije?