Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

KOMENTARI

Savremeni svet

 

 

Nikolas Gvozdev

Reganove imitacije

Obećanje senatora Baraka Obame da će sprovoditi spoljnu politiku „ponekad nalik Reganovoj“ i izjava senatora Mekejna da je „bio pešadinac u revoluciji koju je predvodio Regan“, ne mogu a da nas ne podsete na četrdesetog predsednika Amerike, dvadeset godina kasnije.

Većina republikanaca – i dobar deo demokrata (neki nevoljnije od drugih) tvrdi da je jedan od razloga za uspeh Reganove spoljne politike bila njegova sposobnost da balansira između vernosti američkim idealima i razumevanja strateških interesa zemlje. Ostaje pitanje da li će oni koji danas tvrde da su Reganovi naslednici biti kadri da učine isto.

Zašto?

Pa, rečeno nam je da Sjedinjene Države ne mogu da sarađuju sa zemljama koje ne dele naše političke vrednosti, da Sjedinjene Države ne samo da imaju pravo, već i obavezu da intervenišu u drugim zemljama ako procene da njihovoj političkoj sceni nešto nedostaje i da su druge demokratije jedini odgovarajući partner za Sjedinjene Države u svetskim okvirima. Kažu da nije američki da se zemlje slobodno odlučuju za društveni, politički i ekonomski sistem u skladu sa željama svojih građana. (Sve o tome može se videti u najnovijem eseju Roberta Kejgana u časopisu New Republic ). A Kejganov savet zdušno je prihvatio senator Mekejn (kada već pominjemo savetnike, senator Mekejn se nedavno distancirao od bivšeg državnog sekretara Džejmsa Bejkera, izjavivši da „on nije, citiram, moj savetnik... Ja se svakako divim sekretaru Bejkeru i cenim ga... ali to ne znači da se sekretar Bejker i ja slažemo oko svakog pitanja.“). I zaista, senatorov govor u Savetu za svetska pitanja (World Affairs Council) mnogo je bliži Kejganu nego Bejkeru – posebno pošto je izjavio da će se, ukoliko se države ne okrenu „političkom liberalizmu, naši odnosi svesti na povremene zajedničke interese a ne na osnovne zajedničke vrednosti.“

Da li bi se, međutim, Regan sa ovim složio?

Važno je imati u vidu da Regan nije imao poteškoća da koegzistira sa ne-demokratskim ili čak ne-kapitalističkim državama, pod uslovom da one nisu ugrožavale prosperitet i stabilnost Sjedinjenih Država i njenih saveznika. On je bio uveren da će vremenom – ukoliko nijedna druga sila ne pokuša da nasilno kontroliše pravo na izbor – ne-demokratske, ne-kapitalističke zemlje same otkriti prednosti slobodnog tržišta i liberalno-demokratskog sistema. Nije smatrao da je mudro ni domišljato da SAD nameću tempo toka istorije, niti je odbacio ne-demokratije kao ne-odgovarajuće partnere Sjedinjenih Država u postizanju svojih globalnih ciljeva.

Februara 1985. Ronald Regan, „misionar slobode“ stajao je pored kralja Saudijske Arabije Fahda. Pozdravljajući ispred Bele kuće ovog apsolutnog monarha – čija pozicija je utvrđena tradicijom, istorijom i kulturom, a ne glasačkom kutijom – predsednik je izjavio:

„Prijateljstvo i saradnja među našim vladama i narodima predstavljaju dragulj čiju vrednost nikada ne smemo potceniti. Pozitivna priroda naših odnosa pokazuje da kulturološke razlike, uočljive kao što su naše, ne treba da razdvajaju ili otuđuju narode jedne od drugih... Sudbina nam je podarila različite političke i društvene sisteme, ali uz međusobno uvažavanje i dobru volju, naše dve zemlje su pokazale da se toliko toga može postići...“

Teško je zamisliti američkog političara koji bi danas izjavio ovako nešto!

Regan je, naravno, pronašao zajedničku crtu sa zemljama koje su imale raznolike društvene i ekonomske sisteme – ne samo demokratije – jer za njega je „slobodni svet“ obuhvatao sve one države koje su se suprotstavljale sovjetskim pokušajima da im nametnu svoju verziju komunizma. Upravo iz tog razloga, Regan je mogao da kaže da „Građani zapadnih demokratija i muslimanskog sveta, zbog svega što je pravedno i istinito, treba da stanu rame uz rame i suprotstave se onima koji žele da nametnu diktaturu celom čovečanstvu.“

(Uzgred, nije li ovo bolja osnova za obnavljanje američkog savezništva na Bliskom Istoku?)

Reganovi stavovi pokazali su svoje pravo značenje za vreme njegove istorijske posete Narodnoj Republici Kini, aprila 1984. godine.

Regan je koristio svaku priliku da sa kineskom publikom podeli svoja uverenja o američkom načinu života i sistemu upravljanja. Verovao je da ima jedinstvenu priliku da deluje kao „prorok slobode“, a njegovi govori, naročito onaj upućen studentima univerziteta Fudan u Šangaju, spadaju u najbolje rekapitulacije američkog sistema savremenog doba.

Međutim, s druge strane – on nije zagovarao krstaške ratove zarad slobode. Isticao je prednosti američkog načina života, ali je prilikom zdravice u čast kineskog premijera Žao Zijanga izjavio da „Ako od nas tražite savet, možemo vam pružiti istinu onako kako je mi vidimo.“

Demokratija kao preporuka, a ne zagovaranje.

Ne samo da nije izbegavao bliže veze sa Kinom, koja je u to vreme bila mnogo više komunistička nego danas, nego je nastojao da je približi Sjedinjenim Državama u cilju promovisanja sveta definisanog rastom stabilnosti i prosperiteta. U svom obraćanju u Domu Naroda u Pekingu jasno je istakao „Vidim Ameriku i naše pacifičke susede kako krupnim korakom idu napred ka izgradnji jakih ekonomija i bezbednijeg sveta.“ I, uprkos nedostatku slobodnih izbora, Regan je bio spreman da izjavi, pre nekih dvadeset pet godina, kako “smo na putu da izgradimo osnovu za trajno prijateljstvo“ (govor na Fudan univerzitetu).

Da li je Regan verovao da su Kinezi na ivici prelaska u demokratiju? Ni najmanje; u govoru na Fudan univerzitetu sasvim jasno je izjavio,

„Sada znate, baš kao i ja, da postoji mnogo toga što nas prirodno deli: vreme i prostor, različiti jezici i vrednosti, kultura i istorija i politički sistemi koji su suštinski različiti. Bilo bi naivno kada ne bismo priznali ove razlike. Nema svrhe prikrivati istinu zarad prijateljstva, jer prijateljstvo zasnovano na fikciji neće podneti teškoće ovog sveta.“

Takođe nije verovao da prijateljstvo sa Sjedinjenim Državama mora biti definisano automatskim prihvatanjem svih američkih prioriteta, navika, želja i prohteva:

„Često smo pronalazili rešenje, ali čak i kada nismo, naučili smo nešto jedni o drugima i počeli da cenimo drugačije poglede na svet.

Ovaj proces će se nastaviti i doživeće procvat ako zapamtimo neke stvari. Ne smemo ni da ignorišemo svoje probleme, ali ni da ih prenaglašavamo. Nikada ne treba da preuveličavamo naše neprilike ili dižemo uzbunu bez razloga. Moramo zapamtiti da je osetljiva stvar kada se suprotstavimo željama prijatelja, a kada smo primorani da to učinimo, moramo razumeti jedni druge.“

A razmislite o ovakvom uveravanju: „Ne dovodimo u pitanje vaše granice. Ne dolivamo ulje na vatru.“

Uporedite ovo sa onim što danas deluje kao prilično konfuzan a ponekad i neprijateljski pristup Kini – a naročito kada govorimo o kontroverznim temama poput Tibeta i trgovine. (Uzmimo za primer nedavnu opasku senatorke Klinton u Pitsburgu: „Kao predsednik morate biti u stanju da donesete odluku i da ostanete pri njoj, jer ako ne možete da se suprotstavite Kini povodom ceremonije otvaranja (olimpijskih igara), kako ćete da joj se suprotstavite po pitanju trgovine.“). Nimalo u duhu Reganove politike – kao kada je on u Domu Naroda izjavio,

„Uvek moramo biti realni po pitanju naših odnosa, iskreno prihvatajući suštinske razlike u ideologiji i institucijama naših društava. Da, hajde da priznamo te razlike. Nikada ih ne treba umanjiti. Ali ne dozvolimo da one rukovode nama.“

Ne dozvolimo da one rukovode nama – drugim rečima, ne dozvolimo da budu centralni princip u organizaciji naših odnosa. Regan nastavlja, „Možemo da radimo zajedno u duhu uzajamnog uvažavanja i koristi. Mislim da se na kineskom kaže hu jing hu hui . [uzajamno uvažavanje, uzajamna korist].”

Možda bi se moglo primetiti da je Regan obmanjivao, govoreći iste umirujuće poruke saudijskom kralju i kineskim komunistima, u vezi sa suverenitetom i partnerstvom, sve vreme čekajući pogodan trenutak da oslobodi američku silu koja će iznova oblikovati svet. Ali ja se s tim ne slažem. I smatram da je njegov pristup, u izjavama navedenim ovom prilikom, kao i u bezbroj drugih govora koje je održao tokom svog mandata, korisnije uputstvo za stvaranje „ravnoteže moći koja favorizuje slobodu“ , nego ono što slušamo u poslednje vreme.

Nikolas Gvozdev je urednik časopisa The Nationa l Interest

(16.04. 2008. The National Interest)

 

 

 

 
 
Copyright by NSPM