Goran Ilić

Geopolitički kavkaski rulet

Kompleksnost pitanja državnosti kavkaskih naroda dolazi do svoje tačke usijanja u danima kada se održava Olimpijada u Pekingu. Pri tome, sukob na Kavkazu preti da postane Balkan devedesetih posle kojeg neće biti trajnog mira na jednom širokom geopolitičkom prostoru. Fokus svetske javnosti je usmeren na Kavkaz, gde već godinama postoji latentni sukob u Čečeniji i Nagorno-Karabahu, ali je sukob koji vidimo na teritoriji Gruzije, geopolitički ključan za ceo prostor Kavkaza.

Geneza osetinsko-gruzijskog sukoba seže daleko u istoriju, a količina istorije koja utiče na sadašnje stanje je skoro neverovatna. Da podsetimo na samo neke činjenice u vezi Osetije.

Osetini, Alani ili Jasi su različita imena za stari indoevropski narod, iranskog porekla, čiji jezik spada u grupu satemskih jezika, u koju spadaju i svi slovenski jezici, za razliku od germanskih i romanskih jezika, koji pripadaju kentumskoj grupi. Grupa Osetina koja je u ranom Srednjem veku stigla do Pirineja i Orleana zajedno sa Vandalima, iščezla je tokom vremena asimilujući se u okolne narode.

O uticaju Alana danas govori samo geografija, jer na primer, velike ruske reke Don, Dnjepar, Dnjestar imaju čista osetinska imena i to u nauci nije sporno, iako danas na pomenutim rekama ili nema ili ima zanemarljivo malo Osetina.

Taj nekada moćni narod koji je pronosio slavu širom Evrope čuvene alanske konjice, najzad se sakupio i smirio na Kavkazu, gde je bilo mnogo drugih naroda sa kojima će deliti istorijsku sudbinu. U prvom redu tu su pravoslavni Gruzini, kao i Čečeni koji su bili pretežno muslimani. U osmom veku moćna Alanija ima izlaz na Crno More i predstavlja važnu trgovačku zemlju. Pod naletima srednjovekovne Vizantije, Kumana, Pečenega, Mongola i drugih osvajača, alanski vladari pribegavaju savezništvu sa Gruzijom, a savez sa Gruzijom dostiže svoju kulminaciju 1187. godine kada alanski knez David Soslan uzima za ženu caricu Tamaru i postaje rodonačelnik dinastije koja će upravljati Gruzijom sledećih 6 vekova.

Alani koji su sačuvali svoju aristokratiju postepeno dolaze je u dodir sa ruskom pravoslavnom civilizacijom, pa nije bilo čudno što su se mnoge alanske kneginje udavale za ruske vladare (tako je Vsevolodova supruga bila Marija, alanska princeza, čiji će unuk kasnije postati Sveti Aleksadar Nevski). Srodnost Alana sa Protobugarima, koji će i sami primiti Pravoslavlje u vizantijsko-slovenskom kulturnom krugu će još više pojačati svest o svom iransko-sarmatskom poreklu, i biće brana turanizaciji i islamizaciji kojoj su bili izloženi narodi Kavkaza.

Drugim rečima, dolazi do duhovne integracije Rusa i Osetina, pogotovo od 1767. godine kada najveći deo Osetije ulazi u sastav Ruskog Carstva. Osetini počinju da doživljavaju Moskvu kao svoju pravu prestonicu, a s obzirom da je većina Osetina pravoslavne vere, to im ne predstavlja problem. Naravno, nisu svi Osetini bili pod ruskim uticajem. Jedna grupa koja se 1239. godine preselila u Mađarsku biće postepeno hungarizovana, pri čemu i danas njihovi potomci žive u mađarskoj županiji Jas-Nađkun Solnok, a zovu ih Jasima. Trag Osetina sačuvan je u imenima naseljenih mesta- Jaši u Rumuniji, ili selo Jasak na Fruškoj Gori u Srbiji.

Najzad na samom Kavkazu grupa Osetina pada pod uticaj Kabardinaca, istočnočerkeskog plemena, koje u 17. veku uvodi islam u toj oblasti. I dok je Iron kao najveća osetinska oblast u sastavu Ruskog Carstva, Tualag, najjužnija osetinska oblast postaje deo pravoslavne Gruzije, i tako će biti sve do 1801. kada Rusija zauzima celu Osetiju, koju 1843. ruska administracija deli na severnu i južnu, od kojih je Južna Osetija postala Osetinski okrug u okviru Tbiliske gubernije. Suživot pravoslavnih Gruzina, Rusa i Osetina tokom 19. veka bio je na visokom nivou, ali je primećeno da etnofiletistički impulsi i nacionalizam dobijaju na značaju. Posle Oktobarske Revolucije samostalna unitarna Gruzija postoji od 1918. do 1921. godine kada je priključena SSSR-u, a aprila 1922. formirana je autonomna oblast Južna Osetija u okviru Gruzijske SSR. U vreme raspada SSSR-a, početkom devedesetih, Gruzija je proglasila nezavisnost i vratila na snagu Ustav iz 1918. godine po kome je Gruzija unitarna država. To je imalo za posledicu bunt Osetina koji su još u jesen 1990. proglasili Južnu Osetiju suverenom Republikom u sastavu SSSR, a Tbilisi je u decembru 1990. uveo vanredno stanje u gradu Chinvali, posle čega nastaje dvogodišnja gerilska borba za nezavisnost Južne Osetije, uz prećutnu podršku Rusije, koja će jednostavno ignorisati referendume za pripajanje Južne Osetije Ruskoj Federaciji. Ipak 98 procenata stanovništva Južne Osetije je dobilo rusko državljanstvo, budući da ne žele državljanstvo Gruzije.

Juna 1992. godine uz posredništvo Rusije, dogovorena je obustava vatre između Gruzina i Osetina, a upućene su i mirotvorne trupe iz Rusije, naročito iz Severne Osetije, i same Gruzije, koje nadgledaju predstavnici Organizacije za bezbednost i saradnju u Evropi (OEBS). Od tog vremena pa sve do ove godine nije bilo eskalacije nasilja u Osetiji, a Gruzija protestuje zbog onemogućavanja povratka gruzinskim izbeglicama u Južnu Osetiju. Stanje zamrznutog konflikta posle šesnaest godina primirja eskaliralo je u pravi rat baš pred prve dane Olimpijade u Pekingu, što je bacilo u senku taj veliki sportski događaj, a reprezentativci Gruzije su napustili Olimpijadu, što je donelo globalnu medijsku pažnju. Da situacija bude još složenija Abhazija, crnomorska oblast naseljena tim severnokavkaskim narodom uglavnom muslimanima, mada ima i pravoslavnih Abhaza, sredinom devedesetih je, takođe, krenula putem Osetije, i proglasila je nezavisnost od Gruzije, uz jake konflikte i ogromna razaranja. Abhaze, kojih ima manje od 200.000 podržavaju proruski dobrovoljci, a Abhazija se teritorijalno naslanja na Rusku Federaciju i putevi su odlični, za razliku od Južne Osetije, koju planinski prevoji grubo geografski dele od severne Osetije, koja je u sastavu Ruske federacije.

 Sada su obnovljeni sukobi i u Abhaziji i u Osetiji, što privlači vanrednu medijsku pažnju, a pogibije civila nikog ne ostavljaju ravnodušnim. Predsednik Gruzije Mihail Sakašvili optužio je Rusiju za nepoštovanje teritorijalnog integriteta Gruzije, dok se zvanična Moskva poziva na pravo da štiti ruske državljane ma gde bili, a Gruziju optužuje za akt agresije protiv civilnog stanovništva i mirovnih snaga u Južnoj Osetiji. Savet bezbednosti UN nije uspeo da usaglasi stavove povodom najnovijih dešavanja na Kavkazu, dok je Zapad pozvao na uzdržanost i poštovanje teritorijalnog integriteta Gruzije. Humanitarna katastrofa u kojoj ima na hiljade žrtava i mnoštvo izbeglica, dovodi do tačke usijanja konflikt Gruzije i Rusije.

Dok borbe traju, u ruskoj javnosti polako se sve više čuju glasovi da bi Moskva mogla da prizna nezavisnost Abhazije i Osetije.

Iz perspektive Gruzina, Abhazi i Osetini su separatisti, koji su proterali etničke Gruzine sa teritorije države Gruzije, a Gruzini su najstariji kavkaski narod, koji po njima ima istorijsko i moralno pravo da se uspostavi ustavni poredak na celoj teritoriji zemlje. Tačno je, dakle, da su Gruzini bili na Kavkazu, pre Osetina, jer Gruzini pripadaju južnokavkaskim narodima, koji su među prvima primili pravoslavlje i vekovima imali patrijarha i služe se, kao i Rusi i Srbi, julijanskim kalendarom. Međutim, Osetine bi teško mogli proglasiti dođošima, ako su oni na Kavkazu bar od osmog veka kada su imali moćnu alansku državu sa sedištem u Magasu. Gruzinski jezik nije srodan nijednom susednom kavkaskom jeziku, tako da po toj jezičkoj izolovanosti Gruzini pomalo podsećaju na Baskijce, pa je Osetinima bilo veoma teško da se asimiluju, jer je jezička barijera bila prevelika.

Sa druge strane, Osetini, kao potomci srednjovekovnih Alana, veruju da imaju pravo na svoju državotvornost na Kavkazu, jer su tu već imali državu, a smatraju da su u vreme Sovjetskog Saveza sprovođene mere nasilne gruzifikacije Osetina. Naravno, Osetini ne zaboravljaju da istaknu činjenicu da je i sam Staljin bio Gruzin. Etnička distanca pravoslavnih Gruzina i Osetina nikad nije bila veća, a eto bar 14. vekova su živeli jedni sa drugima, a sad žive (i ratuju) jedni pored drugih.

Uzroci gruzinsko-osetinskog sukoba tiču se interpretacije nagomilane istorije, u kojoj svako priča svoju priču i ima svoju istinu. Dijalog dva kavkaska pravoslavna naroda vekovima je omogućavala moćna pravoslavna Rusija, a kako sada stvari stoje, možda je i prava ideja ovog rata u Južnoj Osetiji bila da se Rusija odluči ko joj je bliži srcu - Gruzini ili Osetini. Rusija neće moći još dugo da igra sadašnju igru koja je uspostavljala balans među različitim takmacima na Kavkazu.

Karte su podeljene, i to ne po konfesionalnoj osnovi. Na Kavkazu imamo podelu na proruske režime i one koji to nisu. Da se stvari menjaju iz korena, pokazuju i drugi signali - vojna saradnja Jermena, Abhaza i Rusa, politička osovina Čečena, Ukrajinaca i Gruzina čime nastaju nova, do skora nezamisliva savezništva. Posle ovog direktnog sukoba ruskih i gruzijskih oružanih snaga, Rusija je srednjeročno najveći gubitnik. Čak i da bude evidentna potpuna pobeda rusko-osetinskog oružja, u jednoj pravoslavnoj petomilionskoj zemlji, kao što je Gruzija, javiće  se izrazita rusofobija, što je možda i bio nečiji cilj.

Velika je verovatnoća, da će posle završetka oružanih sukoba, početi nova vrsta rata, oko interpretacije samog sukoba, a obe strane će početi prikupljanje dokaza o genocidu i etničkim čišćenjima koje je izvršila protivnička strana.

Naravno da je u celu priču upleten i Čejhanski naftovod i nedavni sporazum Rusije i Turkmenistana o energetici, koji je iskomplikovao ionako komplikovanu situaciju na svetskom tržištu energenata. Ako je Rusija uspela da povrati uticaj u Turkmenistanu, posle ovog avgustovskog sukoba sa Sakašvilijem, Gruzija će krenuti, ubrzanim korakom, baš poput Juščenkove Ukrajine ka punopravnom članstvu u EU i NATO.

Možda je ovo pravi momenat da se zamislimo koji su uzroci sukoba među pravoslavnim narodima i da je taj nedostatak komunikacije među pravoslavnima doveo prvo do nerazumevanja tuđe istine i do svojevrsnog nacionalnog egocentrizma, poznatijeg pod imenom etnofiletizam, koji je iznad Istine stavio pojmove etnosa i demosa. Što se Srba tiče, bar onih koji su pravoslavni, simpatije su im na strani Rusije ma protiv koga ratovala. Izgleda da se Srbi drže testamenta Svetog Petra Cetinjskog iz 1830. godine. Srbi vole Rusiju i to je očigledno, a bilo bi dobro kada bi češće u svojim molitvama i mislima pominjali i druge krštene narode. Srbi bi mogli da upoznaju bolje i pravoslavne Gruzine, Osetine, Abhaze i time bi im bila jasnija predstava o pravom stanju na Kavkazu, koje je koliko god se to nama činilo, neverovatnim složenije od stanja na Balkanu. Politički krov sveta je Kavkaz, a nije ni Balkan ni Tibet, iako su mnogi imali drugačije ideje za 2008. godinu. I nije slučajno da je Nojeva Barka stigla baš na Ararat.