Naomi Klajn

Telesni šok 

(razgovor s poznatom autorkom na četrdesetu godišnjicu NACLA)

Naomi Klajn je kanadski novinar i redovni saradnik „The Nation“ i londonskog „Guardiana“. Počinjući s Ne logo: uzimanje na nišan brendovskih nasilnika (1999) rad Klajnove je istraživao dve glavne sile koje su oblikovale posthladnoratovski svet: ekspanziju radikalnog slobodno-tržišnog kapitalizma i, nakon jedanaestog septembra, oživljavanje imperijalnog militarizma. Više od samog istraživanja neumerenosti, zloupotreba i narodnog suprotstavljanja neoliberalizmu i ratu, novinarstvo Klajnove ih dosledno povezuje, istražujući kako je korporativni globalizam Klintonove ere neosetno pretočen u neokonzervativnu doktrinu preventivnog ratovanja. Latinska Amerika, prvi region gde je neoliberalizam bio nametnut i prvi koji je proizveo održivi pokret otpora prema njemu, dugo je bio centralni fokus njenog rada, koji je uključivao, pored njenog pisanja, Lovinu, dokumentarac iz 2004. koji je producirala sa svojim mužem Avi Luisom, dokumentujući preuzimanje La Forje, fabrike automobila iz Buenos Airesa, od strane svojih radnika prateći argentinsko ekonomsko topljenje 2002. godine. Član NACLA uređivačkog odbora Greg Grandin intervjuisao je Klajnovu prilikom četrdesete godišnjice NACLA.

Šta ste mislili pod naslovom vaše nove knjige Doktrina šoka?

Doktrina šoka je filozofija koja je dirigovano donošenje odluka na najvišim nivoima vlade u SAD i u mnogim drugim zemljama. To je filozofija za ljude čija je politička agenda toliko nepopularna, da se ne može nametnuti pod normalnim okolnostima. Mora postojati neka vrsta šoka ili telesnog udara ka društvu – rat, teroristički napad, prirodna katastrofa – koja čini da ljudi izgube tlo pod nogama, izgube svoju orijentaciju. Kao posledica tog šoka, vi možete progurati kroz politički program ono što inače ne biste mogli. To je centralni princip doktrine šoka, koju ja takođe zovem „kapitalizam katastrofe“.

Milton Fridman, poslednji ekonomski guru slobodnog tržišta, artikulisao je doktrinu šoka bolje od ikoga. On je napisao ranih osamdesetih: „Jedino kriza – stvarna ili tako opažena – proizvodi pravu promenu. Kada se kriza dogodi, akcije koje se preuzimaju zavise od ideja koje leže unaokolo.“ On je govorio o svojim vlastitim idejama, radikalno ideološkoj kampanji slobodnog tržišta, zasnovanoj na ekonomskoj katedri čikaškog univerziteta, kampanji koja nije mogla napredovati pod normalnim okolnostima. On je to znao iz prve ruke: Nikson je bio pun razumevanja za Fridmanove ideje, ali je otkrio da se, ako bi ih sproveo u politiku, ne bi mogao održati na vlasti u izbornoj demokratiji. To je bilo posle iskustva kada je Fridman izašao sa krizom kao svojim rešenjem. On je upućivao na ekonomsku krizu, ali u knjizi koju sam pogledala, širok je opseg trauma koje mogu poslužiti ovoj „razmekšavajućoj“ svrsi za nametanje politika slobodnog tržišta.

Ispitala sam tri različita načina šoka: prvo, glavni kataklizmički događaji, poput ratova i terorističkih napada, koji bacaju ljude u stanje potpune dezorijentacije. Ovo ih omekšava za drugi šok, takođe poznat kao šok terapija – ekonomske politike slobodnog tržišta progurane kroz sve odjednom, kao vrsta ekstremnih državnih reformi. To smo videli u Čileu sedamdesetih, Boliviji osamdesetih, Rusiji devedesetih. Treći oblik šoka jeste doslovan šok mučilišta. Ja sam dokazivala da je mučenje snažno povezano sa ekonomskom šok terapijom, jer kada ljudi odbace „reforme“ slobodnog tržišta, tada države često prelaze na mučenje pojedinaca, a takođe i terorisanje čitavih društava. Postala sam zainteresovana kako ova tri šoka pojačavaju jedan drugi kada sam bila u Iraku pokrivajući okupaciju. Prvo su došli „šokiraj i ulij strahopoštovanje“ napadi. Onda, pod Polom Bremerom, Irak je prešao od zemlje koja se gušila pod sankcijama u apsolutni kapitalizam Divljeg Zapada. Ovo je bio drugi šok. Ali Iračani nisu reagovali na način koji je bio očekivan. Oni su se počeli organizovati i protestovati i odupirati. A kada se pojavio otpor, videli smo treći šok, koji je telesni šok, mučilište.

Mnogi čitaoci će znati da je Čile prvo mesto gde je direktna veza između neoliberalne ekonomije i mučenja postala očigledna. Ali pozadina Fridmanove umešanosti sa Pinočeovom vladom nije tako dobro poznata.

Godinama ranije, kada sam čula frazu „čikaški momci“, mislila sam da se to odnosi na severoamerikance koji su otišli u Čile i radili sa Pinočeom. I to je bilo tačno u nekoj meri, jer je Fridman lično putovao u Čile 1975. i sreo se sa Pinočeom. Ali pravi čikaški momci, kao što ste vi napisali u Imperijalnoj radionici , bili su Čileanci koji su studirali na Univerzitetu u Čikagu. U velikoj meri, to nije bio samo akademski program, nego pokušaj vlade SAD da promeni ideološki pejzaž Latinske Amerike. To je počelo u pedesetim, kada je veliki deo zabrinutosti u Vašingtonu usmeren na takozvane pink ekonomije i utisak da se Latinska Amerika veoma ubrzano kreće ka levici.

Jedna strategija, smišljena od USAID, bila je dovođenje velikog broja čileanskih studenata na Univerzitet u Čikagu, koji je tada bio smatran za veoma ekstremnu instituciju. U Sjedinjenim Državama, čikaška ekonomska katedra bila je viđena kao put izvan. Fridman se uvek žalio na to kako je bio marginalan, kako Kejnzijanci na Harvardu i Jejlu imaju monopol na politički uticaj. On i njegove kolege videli su sebe kao bandu pobunjenika na ivici, radeći s onim latinoameričkim studentima, koji su bili uvedeni u ono što je praktično bio kult ekstremnog kapitalizma. Studenti su bili obučavani kao ideološki ratnici – njihova nastava je bila plaćena od vlade SAD i kasnije fondacije Ford – a onda su poslati nazad kući da se bore sa „pinkovima“ („crvenima“, prim. prev.). Počelo je sa Čileom, ali je kasnije prošireno na Argentinu, Brazil, Meksiko.

Ali to je propalo. Iako su milioni dolara potrošeni na njihovo obrazovanje, ovi ideološki ratnici doživeli su neuspeh. Vratili su se u Čile u šezdesetim i tamo su imali svoje male časopise i ekonomske strane u novinama i oni su objavljivali radove. Ali politička debata se toliko pomerila ka levici, da su oni za nju postali irelevantni. Ideja da će američki State Department nekako pretvoriti Čile u Fridmanizam, u formu kapitalizma koja je radikalnija od bilo čega što je bilo pokušano u SAD, razumljivo je bila apsurdna.

Ovaj početni neuspeh je važan zbog toga što nam je tako često govoreno da je kapitalizam, ili ovaj radikalni vid kapitalizma, trijumfovao širom sveta zbog bitke ideja, i da su Fridmanovci pobedili. Kada je Fridman umro prošle godine, slušali smo nesmanjene proslave ove tobože mirne bitke koju je njegova strana dobila. Oni su pobedili u Latinskoj Americi, oni su pobedili u Rusiji, oni su pobedili u Kini – ili nam je tako rečeno. Ali od samog početka, od prvih laboratorijskih ispitivanja, Fridmanovci su gubili loše kada je bilo mirno.

Ali tada, naravno, čikaški momci su se vratili, nakon svrgavanja Salvadora Aljendea, ovog puta sa tenkovima. I to je bilo u ovom brutalnom, anti-demokratskom kontekstu da su oni „pobedili“.

Kako je život u Latinskoj Americi informisao vaše analize, da je ova radikalna ekonomska doktrina zahtevala intenzivnu količinu nasilja i prinude da bi se izvršila?

Živeći u Argentini tokom jedne godine, pre otprilike pet godina, moj muž, Avi Luis i ja smo pravili film o tamošnjoj ekonomskoj krizi. Svi sa kojima sam razgovarala u Argentini su rekli da je trideset hiljada ljudi nestalo sedamdesetih godina, da bi ekonomski model mogao biti nametnut, nakon što je druga grupa čikaških momaka došla na vlast unutar vojne diktature. Oni su tretirali ovu uzročnost kao potpuno samo-evidentnu. Život u Argentini dao mi je pouzdanje da stvarno napravim one veze i imenujem imena i kažem, dobro, ako ovaj ekonomski projekat može biti nametnut jedino kroz nasilje, tada sigurno arhitekte tog ekonomskog projekta dele odgovornost s ljudima koji su povlačili obarač i izgradili mučilišta. Levičari su bili smatrani odgovornima za totalitarne režime i ideologija centralizovanog državnog komunizma je bila smatrana odgovornom kada se mogla nametati jedino kroz masakre. I mi smo prihvatili to. I ja mislim da je to pošteno. Ja kažem to kao levičar. Ali desnica nikada nije bila primorana da prođe kroz isto prodiranje u dubinu sopstvene duše. I to treba da se dogodi. Ako se to ne dogodi, potraga za sledećom šok laboratorijom će se nastaviti.

Desnica je zbunjena oko latinoameričke laboratorije i sortira ono što želi da kaže, pa, to se ne računa. Oni podmeću datum krstaškog rata za slobodno tržište od svog pravog početka u 1973. pa do osamdesetih, sa Reganom i Tačerovom, i zatim dokazuju kako je krstaški pohod bio miran i demokratski. Oni pokušavaju da zaborave one rane godine pod Pinočeom.

Vaša knjiga obavija svoj put kroz istoriju vrednu zapažanja, od Britanije posle Foklandskog rata, preko SAD pod Reganom i post-hladnoratovske Istočne Evrope, do Iraka, Južne Azije i Nju Orleansa.

Gledala sam u ona ključna čvorišta koja su bila izdavana kao mirna i demokratska: Britanija i Bolivija u osamdesetim, Jeljcin u devedesetim, i ostala. Slučaj Tačerove je posebno zanimljiv. Ona je pokušala da progura neke veoma nepopularne reforme slobodnog tržišta 1981. i 1982., stvarajući sebe kao najnepopularnijeg premijera u britanskoj istoriji, ili sigurno u istoriji glasanja. Mislim da se spuštala do 22% u anketama. Bilo je jasno da unutar britanske demokratije, ona nije mogla da ostvari svoje ciljeve kada se suočavala sa reizborom. I tada je argentinska hunta osvojila Malvine ili Foklandska ostrva, događaj koji je Tačerovoj spasao političku karijeru. Posle pobede u foklandskom ratu, njena popularnost je skočila na 59%. Ona je pretvorila ovaj uspeh u rat kod kuće, i bila je veoma eksplicitna oko toga. Kada je poslala u pobunu policiju da razbije napad kopača uglja, ona je rekla: „Mi smo se borili s neprijateljem napolju, a sada ćemo se boriti s neprijateljem unutra“. A neprijatelj unutra bio je sindikat.

Vi ste takođe skicirali nov način akumulacije kapitala, na način nove ekonomske logike, u kojima su dinamični sektori globalne ekonomije vezani za ono što ste nazvali „kompleks kapitalizma katastrofe“.

To je mnogo krupnije od vojno-industrijskog kompleksa, za koji mi naginjemo da mislimo kao o kompanijama koje prave projektile i dobijaju velike ugovore da ponovo izgrade mostove koji su bombardovani. Kompleks kapitalizma katastrofe je zaista privatizovana bezbednosna država – zajedno izgradnja bezbednosne države na „domaćem frontu“ i ekspanzija američkog carstva u inostranstvu, u posledicama rata i prirodnih katastrofa. Danas mi razumemo kako je Bušova administracija koristila jedanaesti septembar da prigrabi vlast za izvršne ogranke da bi vodila preventivne ratove. Bela kuća je koristila šok od jedanaestog septembra da zaobiđe diskusiju i, u ime sigurnosti, krene sa vrlo anti-demokratskom agendom.

Ali u isto vreme kada su prigrabili moć, sve je prepušteno privatnim kompanijama. Tako da je sigurna država koju su oni izgradili bila šuplja, u smislu da je izgledala kao da je pokrenuta od vlade, ali sve je prešlo u privatne ruke. Počinjem da mislim da Rat protiv terora igra istu vrstu uloge kao prava tržišna obmana, veoma slična kompanijama koje svoje proizvvode plasiraju preko interneta koje su se pojavile kasnih devedesetih. Ova nova ekonomija je objavljena posle jedanaestog septembra. Poslovni prospekt je bio ovaj: američka vlada će učiniti šta god bude trebalo da bi učinila državu „bezbednom“ kod kuće; mi ćemo voditi rat protiv zla svuda, zauvek.

Iz poslovne perspektive, ovo je ogromno vraćanje poverenja, jer investitori uvek tragaju za predvidivošću i stabilnošću, a Bušova administracija je to isporučila. To je stvorilo tržište od 200 milijardi dolara u bezbednosti domovine i objavilo da zahtev nikada neće prestati. Drugim rečima, ako uložite svoj novac u ovu industriju, ako obezbeđujete „bezbednosne“ proizvode da zadovoljite zahteve koje ste stvorili, to je bezbedna opklada. Vlada, dok pokreće ovu novu ekonomiju, takođe deluje kao svoji rizični kapitalisti, obezbeđujući neograničena sredstva za bilo koga ko se može pojaviti s najnovijim spravama (oružjem, prim. prev.) da nas učini sigurnim ili da vodi rat u inostranstvu.

Sektor domovinske bezbednosti je odličan primer ovoga. To nije vladina agencija u tradicionalnom smislu, nego pre prazan omotač koji postoji samo da razdeli novac privatnim izvođačima da stvore proizvode koje vlada potom kupuje.

Jedan razlog zašto je trebalo toliko dugo da se ovo prepozna kao nova ekonomija i razume kako ovo menja naše živote je to što smo mi u devedesetim navikli da se naše elite hvališu o svom bogatstvu. Vratimo se tada, beskrajne povorke šljaštećih članaka koji su nam govorili kako su kapetani informatičke ekonomije bili bogati. Ali titani kompleksa kapitalizma katastrofe se ne hvale; oni znaju bolje od toga. Tako da je ovo ekonomija sa mnoštvom internet-kompanija ali sa diskrecijom CIA-e. Rezultat je da javnost ne priča o kapitalizmu katastrofe kao o novoj ekonomiji, iako su njegove implikacije dramatičnije od onih u Fordizmu.

Govorite o Izraelu kao laboratoriji za ovu novu ekonomiju, način na koji je Čile bio laboratorija za neoliberalizam – zemlja koja konstantno vodi ratove, ali uživa u živahnoj ekonomiji.

Izrael je slučaj za detaljno proučavanje šta se događa kada zemlja potpuno izgubi svoj ekonomski podsticaj za mir. To je zanimljivo u smislu priznate mudrosti devedesetih: „Slobodna trgovina“ će potpomoći miru, otkada će zemlje biti previše zauzete trgovinom bombi jedni drugima. Ali izraelska ekonomija je jedna od najuspešnijih na svetu, rastući 8% godišnje, i mnogo od onoga što pokreće ovaj rast je ratna industrija. Izrael je pretvorio sebe u izložbeni prostor za tehnologije nacionalne bezbednosti, kao što su se vazdušni avioni bez posade koristili da osmatraju i ciljaju palestinske lidere. Njihova sposobnost da pogode nekoga u njegovom automobilu je bila držana na međunarodnim izložbama oružja, dok se izraelska filma udružila sa Boingom da osvoji ugovor s nacionalnom bezbednošću vredan 2.5 milijarde dolara, da izgradi takozvanu virtuelnu ogradu na meksičkim i kanadskim granicama. Prodajna literatura ovih izraelskih kompanija reklamirala je činjenicu da su ove tehnologije, bile one virtuelne ograde, bespilotne letelice ili obezbeđenje aerodroma, bile ispitane na terenu na Palestincima. Tako da je Izrael krajnji paradoks. On pokazuje da brz rast i beskonačni rat mogu koegzistirati. I to treba služiti kao upozorenje o tome šta se dešava kada je tako mnogo ekonomije povezano sa kompleksom kapitalizma katastrofe – vi imate snažan nedostatak podstreka da izgradite mirniji, održiviji svet.

Kroz dvadeseto stoleće, prirodne katastrofe u Latinskoj Americi su obezbedile prilike grupama povezanim sa levicom ili sa nacionalistima. Zemljotres iz 1994. u San Huanu u Argentini, signalizovao je početak Peronizma; zemljotresi u Nikaragvi i Gvatemali sedamdesetih vodili su povećanoj narodnoj radikalizaciji. Šta vi mislite da je preokrenulo ravnotežu ka desnici, dozvoljavajući joj da bolje iskoristi prednost poremećaja?

Kada se Fridman pojavio sa svojom teorijom o eksploataciji krize, on je veoma svesno podražavao levicu. Njegova strategija bila je oblikovana kako je uspešno levica reagovala na Veliku Depresiju, i on je mislio, iako to nikada nije rekao eksplicitno, da su pristalice slobodnog tržišta izgubile svoje samopouzdanje, da su socijalisti i Kejnzijanci bili spremni sa svojim zahtevima i agendama kada se tržište ruši. Mi treba da mislimo o celoj mreži desnog krila „trusta mozgova“ koje je Fridman istrumentalizovao u osnivanju i održavanju – Fondacija Heritage, oživljeni američki Enterprise institut, Cato institut – kao namenjenoj za očuvanje ideja aktivnim, ako želite, da se osigura da su spremni i da čekaju kada će naići sledeća kriza.

Ali trustovi mozgova su takođe vešti u stvaranju mnogih kriza, ili atmosfere kriza, koje onda mogu eksploatisati. Polovina spisa koje štampaju u velikim količinama ima reč kriza u sebi – „dolazeća kriza u X“ – u penzijama, društvenoj sigurnosti, u zdravstvenoj nezi. Oni su mašine za proizvođenje kriza. Mnogi spoljnopolitički istraživački centri, često finansirani od kompanija povezanih s kompleksom kapitalizma katastrofe, takođe igraju centralnu ulogu u održavanju straha oko terorizma i imigracije, što skreće rast tržišta ka bezbednosnim proizvodima. Oni su posvećeni intelektualnoj pripravnosti za katastrofu. Ovo smo videli dramatično nakon uragana Katarina. Trinaestog septembra, dve nedelje nakon što su nasipi probijeni, celonoćni sastanak je održan u fondaciji Heritage u Vašingtonu, dovodeći zajedno ključne igrače iz mnogih drugih velikih trustova mozgova, kao i republikanskih članova Kongresa. Oni su izašli sa 32 slobodnotržišna rešenja za uragan Katarina. To je izvanredan spisak želja. Ali poenta je da su bili spremni: smanjili su radnički standard, školske vaučere, čak arktičko bušenje nafte. I gotovo svi su se odazvali, uključujući izgradnju novih naftnih rafinerija.

Zbog ovoga teorije zavere nisu neophodne: privreda i ekologija su nam sve podložnije krizama. Nije potrebno da krize budu stvorene namerno u mračnim zaverama. Sve što treba kapitalistima katastrofe je da budu spremni kada one naiđu.

Desnica je bila veoma dobra u ugledanju na stil i strategiju levice. Bolje nego što je levica ikad učinila, desnica je kombinovala disciplinu i provokaciju krize lenjinista sa gramšijevskim strpljenjem za rad kroz institucije, podstaknuta trockističkom strašću.

Oni takođe imaju mnogo više novca nego što je levica ikada imala!

Ono što vi opisujete izgleda kao druga faza neoliberalizma. Prva faza je stvarala serijske krize; druga sada izaziva čitavu novu ekonomiju koja profitira iz ovih kriza.

Što je ono što to čini zastrašujućim. Zato što jednom kada dodate ekonomski podstrek za krizu, jedina pretnja jeste mir i ekološka održivost. I to je zbog čega je tako presudno da imamo javnu diskusiju o političkim posledicama ove nove ekonomske faze.

Međutim, ja vidim neki razlog za optimizam, uprkos svim zastrašujućim primerima ciničnih kampanja za eksploataciju traumatičnih trenutaka koje sam zabeležila u knjizi. Levica pati od krize pouzdanja jer toliko mnogo nas veruje u laž da su naše ideje oprobane i da su propale, i da smo izgubili bitku ideja. I iako su primeri u knjizi veoma uznemirujući, oni pokazuju da naši saveznici – bilo da su u Čileu ili Jeljcinovoj Rusiji – nisu izgubili u poštenoj borbi; oni su smrskani. Ili drugačije, oni su izdani od lidera koji su obećali jednu stvar tokom izborne kampanje a isporučili nešto sasvim različito kada su jednom došli na vlast (Solidarnost u Poljskoj, Afrički Nacionalni Kogres u Južnoj Africi). Tako da sam ja pokušala da istaknem ove socijal-demokratske ekonomske alternative koje su bile predložene i izglasavane za više od prethodnih 35 godina, i ukazati da one nisu propale. One čak nikada nisu ni pokušane, jer su ih šok terapeuti uništili pre nego što su dobile šansu da propadnu.

Takođe pišete o „narodnoj rekonstrukciji“, svakodnevnim odgovorima na najgora nečoveštva neoliberalizma, pokrete koji su bili veoma snažni u Latinskoj Americi.

Kada sam živela u Argentini, čitala sam dela Rodolfa Volša, jednog od najpoznatijih argentinskih novinara. Pre nego što je ubijen 1977. on je predvideo da će posledice terora potrajati između 20 i 30 godina. Kada sam čitala to, 25 godina je prošlo, i ljudi su bili na ulicama, odbacujući neoliberalizam. I svi su govorili: „Diktatura je gotova“. Nisam imala ideju o čemu govore, jer je diktatura okončana još 1983. Ali što sam više pričala s ljudima, oni su više objašnjavali da ona nije završila za njih, da su i dalje bili uplašeni. Oni su i dalje imali neku vrstu terora koja je visila u vazduhu. I dalje su bili u šoku, ali su konačno izlazili iz toga i povratili svoje samopouzdanje. I ja mislim da je dobar deo sveta i dalje u šoku, ali on se najzad diže. Počelo je u Latinskoj Americi i podiglo se prvo u Latinskoj Americi, tako da nam to treba dati nadu.