Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

KOMENTARI

Politički život

 

 

Dušan Kovačev

FENSI PAORI  

Ja ne mogu biti paorka kao vi.
Fema, “Pokondirena tikva”

Navikli smo na štetne stereotipe koji naš narod opterećuju kompleksima prema ostalom “normalnom svetu”. Ali Srbi su zaista vlasnici jedne kolektivne gluposti koje “nema nigde, nego samo kod nas”. Nijedan drugi narod nije toliko uspeo da na delu svoje teritorije postane trajno autonoman od sebe samog. Sve autonomije u svojim državama druge evropske nacije trpe. Samo Srbi još traže da dobrovoljno budu autonomni od sebe samih.

Izvor tog nakaznog kolektivnog principa je iskompleksiranost sobom samima. U savremenom društvu, gde se sprovodi jednakost i pozitivna diskriminacija manjina, tvrdi se da je Vojvodina tradicionalno “evropska regija”, “pitomija”, “kulturnija”, “razvijenija” i podobnija da uđe u evropsku utopiju pre one ostale, srbijanske Srbije, koja je “zaostala”, “patrijarhalna, “orijentalna”. Isti oni kojima su usta puna brige za stanovnike “nehigijenskih naselja”, žrtve porodičnog nasilja ili pse lutalice, zagovaraju ideju da Srbiju treba da bude stid što je s Vojvodinom u zajednici. Beogradski malograđani (1), kao poseban kulturni manir, ispoljavaju stid pred Vojvođanima. Čitava beogradska javnost, koja sebe smatra “intelektualnom”, misli da je saglasnost sa odvajanjem Srba od Srba kulturni nivo.

Ruski “zapadnjaci” su se čitav 19. vek kajali zbog činjenice što njihova zaostala “orijentalna imperija” drži u stezi jedan napredni poljski narod, u odnosu na čiju kulturu su se osećali inferiorni. Poljaci i Rusi, ipak, nisu jedan narod. Ali beogradski malograđani, koji nisu veliki seljaci jer su urbani , otišli su veliki korak dalje. Intelektualna perverzija legitimisanja pokrajinskog separatizma u Beogradu potiče baš od ljudi koji su iz Vojvodine potekli (2) , a životom i radom se vezali za Beograd.

Vojvođanima koji su pre dve decenije tokom “jogurt revolucije” uzvikivali “Slobo – Slobodo” danas toliko prija “izigravanje finoće” pred Beograđanima da ignorišu očigledne političke opasnosti od separatizma, čak i kad one ugroze njihovu sopstvenu privatnost.

Decenijama je gomilom gluposti nedourbanjenim Srbima ulivano uverenje o ekskluzivnosti jednog “evropskog entiteta”, pred kojim Srbija mora da oseća stid i sram. To uverenje je skup laži, zasnovano na floskulama koje ćemo razmotriti redom:

Vojvođani su Lale

“Lale” su posebna etnička grupa koju čine potomci cesarskih graničara, Potisko-pomoriškog krunskog distrikta, osobite nošnje i mentaliteta, koji se razvio u nekoliko krunskih “avtonomnih” oblasti i opština, gde su uživali slobodu vere, kretanja, trgovine, zemljovlasništva i političke samouprave. Njihove komšije se za “avtonomiju” nisu izborile u tom obimu. Ugarska, zemlja prebogatih spahija, imala je građanstvo koje je bilo sirotinja. Bivši biroši (ugarski kmetovi) uglavnom su postali bezemljaši, fizički radnici i nadničari, u boljem slučaju zanatlije. Ugarski Srbin je uspeo više: “Lala” je bio ostvarenje drevnog ideala – nezavisnog seljaka s imanjem, paora , otpornog na bidermajersku malograđansku kulturu imitatora ukućana kuće Habzburga. (3)

Pre pola veka jednom habzburškom felbabu (4) pošlo je za rukom ono što nije uspelo svoj kafkijanskoj birokratiji i inkviziciji. Tito je najpre ponizio, pa imovinski uništio ponosnog srpskog seljaka Vojvodine. Tek dve decenije nakon njegovog uništenja komunisti su pojam “Lala” iskoristili da izgrade simulaciju separatističkog identiteta “autentičnog” Vojvođanina. Počev od “Sela sakule” Zorana Petrovića, kroz medijske uloge Ivana Hajtla do Đorđa Balaševića, “Lala” je lagano izopačivan u beskarakternog morža, dovoljno podobnog da najzad konzumira čak i dinarski identitet potomka boraca “Osme ofanzive”.

I deca znatno kasnijih došljaka, koji su se naselili u Vojvodinu iz predela južno od Beograda, takođe sebe olako smatraju pripadnicima panonske mornarice na suvom. Isto tako se danas Lalama smatraju i potomci službenika kuće Habzburg, raznih nacionalnih pripadnosti, čiji su se dedovi rugali civrama (5) na gaćama srpskih paora (6). Endorfin, kojeg mozak svima njima u stanju ove identifikacije izluči, tripuje ih da im je “beli šengen” bliži nego Beograđanima. Od ove sekundarne dobiti su “panonski surferi” zavisni već skoro deceniju.

Kod nas nikad nije bilo važno ko je ko

Ovaj javni stav je trebalo da bude veliki uspeh vojvođanskih komunista. Njegova operativna primena je, međutim, svakodnevno vređala inteligenciju samoupravljača, suočenih s kadrovskim “nacionalnim ključem”. Naime, po svim nivoima samoupravne delegatske “društveno političke zajednice” morale su da budu zastupljene sve nacionalne manjine, bez obzira na nivo stručnosti i sposobnosti. Isto je bilo i u preduzeću, u zadruzi i na svakom organizacionom nivou, sve do mesne zajednice, “osnovne ćelije” samoupravnog društva. Miloševićeva “borba protiv foteljaša” je ukidanje ovog omrznutog birokratskog principa proglasila za jednu od važnih tekovina svoje “revolucije” i time osvojila simpatije velikog broja Vojvođana.

Padom Miloševića, političke partije autonomaškog opredeljenja ponovo su dobile svojih “pet minuta” i tom prilikom iznele svoj neverovatni projekat ustavnog uređenja Vojvodine (7). Na novu ideologiju borbe protiv “Miloševićevog” srpskog nacionalizma, nakalemljen je “ustavni” program s težištem na stvaranju pokrajinske Dijete (udeonog predstavničkog izbornog političkog tela) kojom bi vladala veća nacionalnih manjina, bastard “Veća DPZ i DPO (8)” iz doba socijalizma i delegatskih korpusa pozitivno diskriminisanih nacionalnih manjina. Takvo ustavno rešenje se može naći samo u analogijama s kurijalnim skupštinama Svetog Rimskog carstva nemačkog naroda i u zamršenom statusno-predstavničkom pravu feudalne Evrope, kome je zdrava pamet odavno rekla zbogom.

Međutim, “Alajbegova slama” samoupravljanja kupljena kreditima MMF-a davno je razvučena, pa ovakvi projekti ne mogu da opstanu pred stvarnošću. Poput nakaznih morskih čudovišta, koja katkad isplivaju iz morskih dubina da crknu, na površinu “Panonskog mora” isplivao je leš pokojnog samoupravnog socijalizma. Međutim, manjinske i autonomaške stranke su ipak podržale taj ustavni projekat koji vređa zdrav razum. Ovim je konačno postalo jasno da je u Vojvodini važnija nacionalna pripadnost građana više nego bilo gde u Evropi.

Ja sam rođen tamo na salašu

Salaš je u stvari jedini neprijatelj kojeg su vojvođanski komunisti sasvim uništili. Panonski seljak je bio salašar (farmer) samo ako je bio veoma siromašan ili veoma bogat. Seljaci srednjeg imovnog stanja su u Vojvodini retko kad imali salaše. Bivše odadžije, stalne sluge i sezonski nadničari, postavši revolucionarni proletarijat, prvo su pojurili da unište ove simbole svoje sirotinje i eksploatacije. Siromašni salašari su se po osnovu “klasnog porekla” lako uspinjali u birokratskoj nomenklaturi socijalizma, napuštajući salaše zauvek.

Nema danas tog vojvođanskog autonomaša koji je rođen “kraj maloga rita”. Međutim, stihovi iz lažne epopeje veličanstvenog oslobodilačkog rata vojvođanskih komunista protiv okupatora, čega ovde skoro da nije bilo, postali su neformalna “himna” autonomaša. Filmovana bajka “Salaš u malom ritu” trebalo je da stvori lažni epski osnov za jedan lažni “moderni” identitet, takođe na sramotu istini i razumu.

Ne damo žito – di su naši novci

“Vojvodina bi mogla da hrani pola Evrope”. Ta, bezbroj puta ponavljana floskula zabeležena je čak i na magnetofonskoj traci Ilije Čvorovića. To je istina, ali najopasnija, polovična istina. Jer, šta bi tek mogla Ukrajina, Mađarska, Rumunija, Poljska, Rusija, Amerika i Kanada? Poslednji udarac ekonomiji kuće Habzburg bio je zadat izlaskom ukrajinskog i kanadskog žita na svetsko tržište početkom 20. veka. Zasnovana pretežno na proizvodnji žitarica i industrijskog bilja, privreda kuće Habzburg je siromašila, a za njom svi koji su je sledili.

“Srbijanci koji su došli osamnaeste” opteretili su Vojvodinu ogromnim porezima na poljoprivredno zemljište. Demografska eksplozija posle Prvog svetskog rata sprečila je da se vide korisni efekti ukidanja feudalnih odnosa i agrarne reforme. Svetsku ekonomsku krizu, čiji su se efekti u Vojvodini osetili posle 1931. godine, Seljačka stranka dr Vlatka Mačeka i komunisti spretno su iskoristili za antisrbijansku propagandu.

Komunističkim merama je u Vojvodini stvoren ogroman fond obradive zemlje u “društvenom vlasništvu”. U regiji gde su samo poljoprivredni resursi izdašni, vlasti su iracionalno razvijale industriju. Negativni efekti ovih gluposti u susretu s tržišnom privredom povećani su opsadom devedesetih. Sve negativno vojvođanski separatisti pripisivali su Miloševiću i beogradskoj vlasti. Njihove tvrdnje su postale jako uverljive krajem devedesetih, kada se uvoz gasa iz Rusije obezbeđivao klirinškim poslovima u kojima je Srbija učestvovala s žitom i industrijskim biljem.

“Di je naše žito, di su naši novci”, bila je populistička frazeologija koja je kratkotrajno uzdigla političku grotesku zvanu Nenad Čanak. “Naše žito” je tada još uvek bilo plod društvene svojine, a Miloševiću, Beogradu i Srbijancima prišiveno je da su kradljivci koji “otimaju od građana Vojvodine ono što je njihovo” . “Naš Neša” je tada govorio: “razlika između nas i njih je u tome što mi hoćemo naše novce, a oni hoće – naše novce”.

Povratak autonomaša na vlast pokazao je njihovu politiku prema vojvođanskoj žitnici sablasno beskrupuloznijom od Miloševićeve. “Uvođenjem tržišnih principa” za osam godina u Vojvodini usred “našeg žita” su formirani privatni poljoprivredni veleposedi, a da s oka autonomaša ni suza kanula nije. Za kratko vreme su novi latifundisti stekli u Vojvodini puno privatno vlasništvo nad celinama većim od ma kojeg istorijski poznatog do tada. Da stvar bude gora, držali su, možda, još i više “društvenog” zemljišta skoro ne plaćajući zakupninu. Tadašnja ministarka poljoprivrede se pred javnošću proslavila izjavom da ona “uopšte ne zna sa koliko poljoprivredne zemlje u Vojvodini država raspolaže (9)“. Miroslav Mišković i Đorđije Nicović su nadmašili legendarnog grofa Čekonjića, najvećeg istorijskog zemljoposednika južne Ugarske. Kad je imovina Miodraga Kostića sa imovinom njegove majke postala skoro ravna Čekonjićevoj, tad se predsednik vojvođanske skupštine s njim i okumio, spokojan pošto je stotine hiljada jutara “našeg žita” otišlo u prave ruke – tajkunima (10). Kad sutra “multikompanije” pritisnu ove naše tajkune da im prodaju vojvođansku zemlju, autonomaši će već naći nekog novog Velju da mu se podsmevaju i naplate (11) Vladi Srbije to što hoće njih da autoputem poveže sa svetom.

“Vojvodina nije krava muzara!” Ta populistička parola treba danas da podgreje stari autonomaški propagandni mit o tome kako njene građane opet nekako pljačka Beograd. Tom zamenom teza autonomaši danas u stvari kriju svoju nesposobnost pred multinacionalnim kompanijama. Pošto su u pitanju “krave muzare”, moramo da primetimo kako monopolski koncerni (12) odavno otkupljuju poljoprivredne proizvode od ogorčenih srpskih seljaka po mizernoj ceni. Ali vojvođanske partije, nevladine organizacije i pokrajinska vlast nijednom nisu osudili tu politiku, niti poveli ikakvu antimonopolsku akciju. Mnogo je lakše mahati letvom na ćelave neonaciste, nego stati pred paore i objasniti “di sam bijo kad se monopol pravijo”. Danas autonomaši staju samo na čelo davno propalih preduzeća, čija likvidacija treba da se objavi u Beogradu, da bi podgrejali ideološke zablude vojvođanskih utopista o tome kako ih Beograd “pljačka” (13).

Beograd je za sve kriv

U jeku stvaranja latifundija u “našem žitu”, predsednik vojvođanske skupštine se junački borio s “plekanom” tablom RTS-a u Novom Sadu. Novosadska televizija je postala vojvođanska, ali je obradiva zemlja munjevito postajala privatna. Decentralizacijom platnog prometa Srbije autonomaši su počeli da samostalno raspolažu budžetskim sredstvima, tako da su sad “naši novci samo prešli iz Beograda u Novi Sad”. Srpski premijer Đinđić se sa političarima Vojvodine dogovorio o donošenju “omnibus” zakona, kojim je “obnovljena” autonomija Vojvodine, uz preporuku da “građani Vojvodine ipak razmisle kakvu korist imaju od toga što će u budućnosti, umesto jednog, plaćati dva poreza”.

Konačno, više nije bilo izgovora, pa su i vojvođanski poljoprivrednici počeli da pitaju vladu u Novom Sadu “di su naši novci”. Po modelu moćnih farmera EU, i oni su očekivali da i njih država subvencioniše. Mizerne subvencije po veličini poseda poljoprivrednog domaćinstva pokazale su koliko su obnovljene autonomne vlasti u Novom Sadu bile sposobne da vide trun u Beogradu, ali ne i balvane u zgradi dunavske banovine.

Vojvodina je uvek bila Evropa

Ovakva izjava je kulturološka laž, jer ona ekskluzivni položaj severne srpske regije izvodi iz davnog doba kad je činila mali deo imovine kuće Habzburg. Tada se u Beču i čitavoj Ugarskoj (čiji je Vojvodina bila najzaostaliji deo) govorilo suprotno. “Evropa se završava na Landštrase (14)“, tvrdio je grof Meternih, tvorac evropskog poretka u 19. veku. U Mađarskoj se Pančevo zvalo “Varoš na kraju sveta”, a teritorija četiri južne županije Ugarske bila je napola zbeg, napola vojni logor sve do ukidanja Vojne krajine. Na njihovim severnim krajevima su postojale ili male srpske sobotke (opštine samostalnih seljaka) ili spahiluci, između kojih je bilo nekoliko siromašnih varoši i po koja varmeđa (županijska uprava). Ova daleka provincija u avliji kuće Habzburg strašno je opustošena tokom revolucije 1848. godine kada su generali Beča i političari Budima izazvali međusobni pokolj Srba i Mađara. Tom prilikom, mađarska vojska je artiljerijom sa Petrovaradinske tvrđave potpuno uništila Novi Sad, a banatska i bačka mesta su paljena i pustošena.

Naredne decenije donele su takve “evropske tradicije” kao na primer “Bahov apsolutizam” i isplaćivanje državne naknade grofovima radi otpuštanja alodijalne (15) zemlje kmetova koji su oslobođeni zavisnosti. Ukidane su tradicionalne srpske demokratske ustanove, kao što su narodni sabori, a zatim i njihove avtonomne opštine i slobodni krunski distrikti . “Ogromni uspesi ugarske poljoprivrede” bili su medijski preuveličani uspesi nekolicine bivših spahija koji su novac od odštete uložili u kupovinu poljoprivrednih mašina da se obezbede zbog prestanka kuluka, i pre su posledica skoka cena prehrambenih proizvoda zbog porasta stanovništva Evrope u drugoj polovini 19. veka.

U samoj Vojvodini, stvarni feudalni odnosi nikad nisu ukinuti, a klasne razlike su se još više zaoštrile jer se usled demografskog rasta povećao broj sirotinje. U ovoj izvikanoj “žitnici Evrope” uvek je bilo puno gladnih.

Srbija je unazadila Vojvodinu

Oslobođenje 1918. godine zateklo je statusno nejednako stanovništvo, “noblese” i “nemeše”, kurijaliste, armaliste, čak i “džentrije”, komplikovano precedentno pravo Ugarske i ogromne zemljoposede. Feudalni odnosi su u Vojvodini, kao i u Bosni (smatrala se najzaostalijom regijom hrišćanskog sveta), ukinuti tek donošenjem Ustava Kraljevine SHS 1924. godine. Nove “srbijanske” vlasti su prvi put izvršile socijalno motivisanu agrarnu reformu, kojom su spahiluci likvidirani, veleposedi ograničeni (najviše 500 kj). Poreska politika je, uz nastupajuću krizu, uticala destimulativno (16), ali se zaboravlja da su vlasti Kraljevine još tada subvencionisale kupovinu poljoprivrednih mašina i goriva za njih, kvalitetne sorte poljoprivrednog bilja i stoke i razvoj pčelarstva.

Posle 1945. godine komunistička vlast je Vojvodinu odmah odvojila od Srbije. Pokušaj vojvođanskih komunista, pod Mirkom Čanadanovićem, da zarade razvijajući ekonomsku saradnju sa Srbijom odmah je osujećen voljom najviših partijskih komiteta.

Vojvođanski komunisti su, a ne beogradska vlast, uništavali salaše, upropaštavali gazde “prinudnim otkupima”, hapšenjima, deportacijama, uterivanjem u zadruge, nacionalizacijom i ograničenjem obradivog zemljišta na sitne parcele (do 7 kj). Lokalne komunističke vlasti su, ne beogradske, pravile od zadruga i izdvojenih poljoprivrednih jedinica male spahiluke i tamo gde ih ranije nikad nije bilo. Preživele izolate feudalnih odnosa (u narodu zvane “šogor-selima”) konzervisali su u tom stanju pod “naprednijim” imenima, dodavši svetlo ime lokalnog “narodnog heroja” ili “nosioca partizanske spomenice”.

Svi gradovi Vojvodine, čak i Novi Sad, razvijali su se kao seoske aglomeracije. Jedina varoš izgrađena s namerom da postane grad (Petrovaradin) postala je predgrađe Novog Sada. Vojvođanski komunisti su u prirodno nesamostalnoj, poljoprivrednoj regiji silom pravili industrijsko društvo, uprkos blizini daleko moćnijeg industrijskog i infrastrukturnog centra, kakav je Beograd.

Mržnja, lenjost i nesposobnost pod maskom finoće

Vojvođanski Srbin zemljoradnik bio je simbol moralnog i porodičnog čoveka – odgovoran privatni preduzetnik kome se veruje, sposoban da se udruži s komšijama kako bi nadigrali centralnu državnu vlast i veleposedničke monopole. Vekovima su se protiv njega borile birokrate, spahije, i komunisti, a danas ga uništava “nova klasa” malograđana iza koje se skrivaju domaći tajkuni i multinacionalne kompanije. U proteklih pola veka Vojvođanima su otimali imovinu i samostalnost, a prisvajali njihovo ime i obraz moralno najizopačeniji ljudi. U tu svrhu, radi obmane, još su komunisti zloupotrebili srpsku konzervativnu težnju za političkom autonomijom. Autonomna Vojvodina Čankovih ligaša i Pajtićevih konformista pretvorila se u skupu i nefunkcionalnu birokratiju, bez volje i sposobnosti da se suprotstavi domaćim novim spahijama i međunarodnim monopolistima.

Koliko mržnja pogubno deluje na kolektivni identitet, pokazuje se u današnjem smeru “velikog transporta” autonomaša ka evroutopiji, u koju uzalud traže da se udenu kao nekakvi “fensi paori”. Koje dobro su oni doneli proteklih osamnaest godina? Kako i da donesu dobro kad njihova ideja nikad nije bila zasnovana na opštem dobru i napretku svih? Ujedinjeno u mržnji, “vojvođansko autonomaštvo” je oduvek bilo destruktivni politički skup pakosnih i kratkovidih, kojeg je instrumentalizovalo nekoliko separatističkih pokreta, udružujući se s njima protiv političkog i kulturnog identiteta Srba i njihovih vrednosti. Čak su i njihovi daleki ideološki prethodnici, komunisti, imali izraz za taj destruktivni ideološki manir – kritizerstvo . I da uspeju da odvoje Vojvodinu od Srbije, odmah bi svoju mržnju isprojektovali na vojvođansku vlast, pa bi se pregrupisali u nove separatističke pokrete koji bi zahtevali autonomiju – ovog puta od Vojvodine.

  Fusnote:

1. Izraz “malograđanin” ovde je upotrebljen da označi čoveka srednje klase koji teži da se uklopi u bidermajerski kulturni obrazac i nema nikakvo nipodaštavajuće značenje. Pr. autora.

2. Latinka Perović smatra da treba “vratiti Vojvodini devetnaestovekovnu ulogu u odnosu na Srbiju. Bila je prosvećenija, bila je deo Evrope, vladao je u njoj zakon, bila je deo pravne države. Tako da mislim da Srbija, zaista, mora da se koncentriše na sebe, iako su istrošene njene materijalne i ljudske rezerve.” http://www.nspm.org.yu/PrenetiTekstovi/2006_cirj_latinka1.htm

3. “Kuća Habzburg” nije eufemizam. Ona je bila imovinski skup koji je u dinastičkom pravu Rimsko-nemačkog carstva predstavljao jedinstveni korpus zemljovlasništva naslednika Carstva.

4. Iskv. nem. Feldvebel = narednik.

5. “Civre” su ukrasi od srme na suknenim pantalonama u obliku lale, nekad osobiti dekorativni detalj u nošnji Srba Potisja i Pomorišja.

6. Iskv. nem. Bauer = seljak.

7. http :// www . lsv . org . yu / files / upload /18. pdf U izradi tog projekta je učestvovao profesor ustavnog prava dr Aleksandar Fira, autor katastrofalnog ustava SFRJ iz 1974. godine http://www.vojvodina.com/politika/arhiva1/121101.html , novinski izveštaj: www . dnevnik . co . yu / arhiva /10-05-2002/ Strane / spec . htm

8. Društveno-političke organizacije i Društveno-političke zajednice, korporativna i politička udruženja “radnih ljudi i građana” u doba samoupravnog socijalizma, koja su do izmena 1990. godine bila delegatski zastupljena u predstavničkim telima federalnih jedinica.

9. http://www.novosti.co.yu/code/navigate.php?Id=5&status=jedna&vest=85064&datum=2008-02-08

10. Milan Laketić, http://www.nspm.org.yu/ekonomskapolitika/2006_grofovi1.htm

11. http :// www . blic . co . yu / ekonomija . php ? id =33027

12. Radi se o Salford, odnosno o Danube foods group.

13. http://www.dnevnik.co.yu/modules.php?name=News&file=article&sid=33724

14. Landstrasse je ulica koja vodi iz centra Beča prema istoku.

15. Alodijalna zemlja – spahijski posed dat direktno kmetovima na korišćenje, koji su u naknadu bili obavezni na godišnji kuluk spahiji. Imperator se, kao vrhovni zemljovlasnik, radi otpuštanja kmetova iz tog zavisnog odnosa obavezao na plaćanje naknade spahiji.

16. Popović, Daka, Banat, Bačka i Baranja, Novi Sad 1935.

 

 

 
 
Copyright by NSPM