Maja Kovačević

Nepodnošljiva lakoća pridruživanja

Odluka EU da pošalje misiju na Kosovo i priznanje nezavisnosti Kosova određenog broja njenih država članica otvaraju novo poglavlje u odnosima Srbije sa Unijom. Treba biti realan, suočiti se sa situacijom u kojoj se Srbija našla, ne ponašati se kao da se ništa nije dogodilo u našim odnosima, i u novim okolnostima sagledati položaj Srbije u procesu pridruživanja. Ključno pitanje je na kojim osnovama će se graditi dalji odnosi Srbije i EU.

Umesto osmišljavanja strategije Srbije u novim okolnostima, pridruživanje je, po ko zna koji put, predmet pojednostavljenih poruka. Razmotrimo samo neke od njih.

U žaru političke kampanje, sa središnjim pitanjem da li potpisati ili ne Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, ovom sporazumu se pripisuju svojstva koja on uopšte nema. Tako čujemo da će nam potpisivanje ovog sporazuma omogućiti pristup „značajnim razvojnim fondovima”, što je više nego diskutabilna tvrdnja. EU će u periodu od 2007. do 2013. pružati bespovratnu finansijsku pomoć svim zemljama zapadnog Balkana, u vidu programa pod nazivom Pretpristupni instrument (IPA), čiji korisnici su Hrvatska, Makedonija i Turska, Srbija, Crna Gora, Kosovo, BiH i Albanija. Raspolaganje ovim sredstvima ni u kom smislu nije uslovljeno potpisivanjem SSP-a. Razlika između zemaljaje uobimu predviđenih sredstava, ali ni to nije direktno u vezi sa statusom zemlje u procesu integracije, već je rezultat odluke EU. Tako je, na primer, za 2008. godinu po glavi stanovnika predviđeno oko 33 evra za Hrvatsku, 35 za Makedoniju, ali samo 7 za Tursku, iako je i ona kandidat, dok će Srbija dobiti 25 evra, BiH 19, a Crna Gora čak 53.

Takođe, kažese da potpisivanjeSporazuma znači bolji život, veću zaposlenost, dodatni priliv stranih investicija i privredni razvoj Srbijeuopšte. Možeda bude, ali ne mora da znači – to pre svega zavisi od politike Vlade Srbije. Od 2000. godine preko 95 odsto proizvoda poreklom iz Srbije može da se uvozi na tržište EU bez plaćanja carine, a u roku od šest godina od stupanja SSP-a na snagu, mi bismo morali da ukinemo carine na uvoz proizvoda iz EU. Ukoliko bi SSP bio potpisan ove godine, tržište Srbije bi 2014. bilo potpunootvoreno za gotovo sve proizvode iz 27 zemalja EU.

U tom kontekstu tema br. 1 trebalobi da budešta je do sada učinjeno i šta će se učiniti da se podigne konkurentnost naše privrede pre ukidanja carina na uvoz proizvoda iz EU. Uprkos političkim proklamacijamao evropskim integracijama mi nismo obezbedili slobodnu konkurencijuna tržištu Srbije, dozvolili smo dominaciju proizvođačkih kartela i trgovinske monopole, omogućili da jedan broj preduzeća dobija subvencije bez kontrole, slabili smo institucije zadužene za borbu protiv korupcije, sprovodili privatizaciju koja je u nemalom broju slučajeva izazivala ozbiljne sumnje, i da ne nabrajamo dalje. Da smo drugačije radili, u mnogo većoj meri bismo se približili evropskim standardima nego što bi to učinilo puko potpisivanje SSP-a.

I najzad, od parola u predizbornoj kampanji, ne čuju se izuzetno važna pitanja, kakvo je na primer: koja strategija je rukovodila naše pregovarače da u SSP-u prihvate odredbu po kojoj se preduzećima iz EU daje pravo sticanja vlasništva nad nepokretnostima, i ista prava kao i srpskim privrednim društvima u pogledu javnih dobara/dobara od opšteg interesa. Učijem interesu je to učinjeno?Naime, mnoge zemlje su i u procesu pridruživanja iz domena primene gore navedene tipske odredbe izričito isključileprirodna bogatstva, poljoprivredno zemljište, šume i šumsko zemljište.Od novih članica EU, Estonija, Letonija, Litvanija, Slovačka i Mađarska su zadržale ograničenja u pogledu kupovine poljoprivrednog zemljišta i šuma tokom sedam godina od učlanjenja, sa mogućnošću produženja za još tri godine, Češka slično, Poljska zadržava restrikcije čitavih 12 godina, a Slovenija može primenjivati poseban mehanizam tokom sedam godina – podsetimo: od učlanjenja. Što se našeg regiona tiče, Albanija i Hrvatska su u svojim SSP izričito isključile jednaka prava nad navedenim dobrima. Od brojnih razloga za ovakvo postupanje, navedimo samo jedan: cene poljoprivrednog zemljišta u zemljama Centralne i Istočne Evrope, kao i na zapadnom Balkanu su neuporedivo niže nego u EU, i opravdana je bojazan da bi se zemlja kupovala samo u špekulativne svrhe.

Na kraju recimo: nije potreban SSP za sprovođenje odgovorne i strateški osmišljene reforme. Nije potreban za poštovanje zakona, za borbu protiv korupcije, monopola, tržišnu ekonomiju, borbu za zaštitu životne sredine i strategiju ekonomskog razvoja Srbije. SSP je jedno od mogućih sredstava zastrateško uključivanje Srbije u jedinstveno tržište EU. Stoga, ne treba verovati frazama da je SSP neophodan kako bi se sprovodile reforme u Srbiji. Neodgovornost i zloupotrebu javnih poslova zbog ličnih i partijskih promocija ne treba sakrivati iza evropskih integracija.

šef Kancelarije za pridruživanje SRJ Evropskoj uniji 2001–2003.