Anatol Liven

Tri lica infantilnosti: Samit NATO u Bukureštu

Pokušaj Bušove administracije da hitno ponudi članstvo Ukrajini i Gruziji, na samitu NATO u Bukureštu, bio je bezuspešan, što je dobro. Loša strana svega je što se to desilo samo zahvaljujući protivljenju Nemačke i Francuske. Lideri NATO, poput Generalnog Sekretara te organizacije Jap de Hop Shefera nastavljaju da insistiraju na tome da je ponuda za članstvo neizbežna u bliskoj budućnosti, a s obzirom da sve stranke u SAD, kao i svi predsednički kandidati podržavaju ovu politiku, moguće je da su u pravu, a da prethodno pitanje od velikog značaja za bezbednost Zapada nije javno razmatrano ni u SAD ni u većem delu Evrope.

Stvar koja takođe nije dobra - ne, praktično je kriminalna gledano iz ugla strateške neodgovornosti i intelektualne gluposti - jeste činjenica da se ovaj pokušaj odigrao uz tri značajne teme u pozadini, od kojih su sve zahtevale najveći oprez u preuzimanju novih i opasnih obaveza.

Prva tema, to je očigledno, jeste rastući problem NATO i SAD u Avganistanu, što je dovelo do druge važne teme na samitu. A kakav je tek uspeh samit bio! Kakav omaž predanosti NATO zajedničkim naporima u Avganistanu i duhu kolektivnog samo-žrtvovanja! Francuska će poslati 700 novih vojnika, što će reći da je ukupan odnos - približno jedan vojnik na svakih 400 kvadratnih milja avganistanske teritorije, ili jedan vojnik na 40.000 Avganistanaca. Najbogatija grupa zemalja na svetu poslaće 18 novih helikoptera u Avganistan; delić u odnosu na broj koji svakog dana prevozi milionere do njihovih evropskih skijaških odmarališta.

Kako stoje stvari, ili će NATO nastaviti da se bori u Avganistanu i sledeću deceniju, ili čak sledeću generaciju, ili će izgubiti rat; a ako ga izgubi, kakav će kredibilitet imati alijansa kada je u pitanju garancija bilo čije sigurnosti? I da li će iko moći da garantuje da će Kanađani ili Evropljani, kao danas, i dalje imati volju da se tamo bore u nedogled?

Druga tema je nova kriza u Iraku, naročito u Basri, koja je, čini se, završena nerešeno, uglavnom zahvaljujući uticaju Irana. Ovo dovodi u ozbiljnu sumnju trajnost uspeha strategije „naleta“ Bušove administracije i razbija u paramparčad ono što je ostalo od neozbiljne tvrdnje Britanije kako se povlači iz južnog Iraka zato što je uspela da stabilizuje tu oblast.

Međutim, bez obzira na negativan stav britanskog javnog mnjenja u vezi sa operacijama u Iraku, Britanija je jednostavno morala da povuče većinu svojih trupa iz Iraka ukoliko želi da poveća svoje prisustvo u Avganistanu. Baš kao i u Sjedinjenim Državama, i u Britaniji nema više nikakvih rezervi za bilo kakvu održivu vojnu operaciju. Dakle: ima li nekog u američkoj i britanskoj vojsci ko može da pobedi u Gruziji? Koje vojske? Ima li pilota u avionu?

I, konačno, tu je globalno ekonomsko propadanje. Ne znamo tačno dokle će ono stići, i moramo se nadati najboljem. Međutim, prognoze nekih od pouzdanih i uzdržanih stručnjaka zaista su prilično sumorne. Čak i bezgrešni zagovornici slobodnog tržišta, poput Martina Vulfa iz Financial Times-a, pišu da će morati da se odustane od nekih ključnih ekonomskih ideja kojima se rukovodila politika Zapada poslednjih 20 godina, ili će pak morati da pretrpe korenite promene.

Ne samo da ovakva ekonomska situacija vapi za oprezom kada su u pitanju nove, moguće, verovatno veoma skupe obaveze; nego bi se ukoliko bismo, daleko bilo, zapali u zaista tešku globalnu recesiju, mnoge od političkih i kulturnih mogućnosti koje su bile osnova zapadne politike, i EU i NATO proširenja, mogle dovesti u pitanje, doduše ne zauvek, ali svakako u nekoliko narednih kritičnih godina. Čuje se da je od svega najvažnije to što se i demokratija nalazi na utvrđenom i neizbežnom putu proširenja.

U situaciji velike ekonomske krize, ne bih dao ni pet para na mogućnost opstanka demokratije u Gruziji i Ukrajini. Ako ove zemlje postanu članice NATO, svi ćemo se suočiti sa velikom sramotom - nečim što već vreba iza ćoška u Turskoj, ukoliko vojni establišment nastavi sa očiglednom željom da sudskim putem zabrani i razvlasti vladajuću islamističku partiju. Zaista, ukoliko se životni standardi drastično pogoršaju, demokratija u nekim delovima Istočne Evrope, odnosi sa zajednicama imigranata u pojedinim delovima Zapadne Evrope i privlačnost celokupnog zapadnog demokratskog modela, mogli bi se, barem na izvesno vreme, dovesti u pitanje.

U takvim okolnostima, teško je naći održivu, racionalnu računicu koja bi podržala NATO proširenje za dve nove članice, od kojih je u jednoj (Gruziji) u toku nerešen građanski rat, a u drugoj (Ukrajini) većina stanovništva protiv članstva u NATO. A to se zove „širenje demokratije“?

Ako ostavimo po strani domaće političke računice u Americi, ceo ovaj proces reflektuje duboku infantilnost velikog broja zapadnih zemalja. U Sjedinjenim Državama, infantilnu iluziju svemoći, pri čemu je, kao, nebitno koliko obaveza SAD imaju na drugim mestima – jer Sjedinjene Države, jel'te, mogu da rade šta god požele; u većini zemalja Zapadne Evrope javlja se dečiji sindrom zavisnosti od SAD, podgrevan dubokom željom da se ne mora misliti i delati kao što to čine odrasli, po pitanjima potreba i troškova evropske odbrane; dok u Istočnoj Evropi postoji detinjasta opsednutost istorijskom ljutnjom na Rusiju.

Ako se ovaj proces nastavi, naći ćemo se u situaciji da će se NATO obavezati na Član 5, po kome će se, ako je neophodno, boriti za Abhaziju u Gruziji i Sevastopolj u Ukrajini. Gospodin de Hop Shefer zagovarao je NATO proširenje na ove zemlje, i čak je - što je neprimereno - odbio da se održi demokratska rasprava u samoj organizaciji, kojoj bi on trebalo da služi, izjavljujući da je diskusija završena i da će Ukrajina i Gruzija sigurno uskoro biti primljene, šta god da se desi.

Shefer je Holanđanin. Da li on to nagoveštava da će se holandska vojska - da je tako nazovemo - boriti da odbrani Ukrajinu ili Gruziju? S obzirom na to da je već sasvim očigledno odgovorio na to pitanje, da li zaista još nešto treba da se kaže?

Anatol Liven je profesor na odeljenju za proučavanje rata na Kraljevskom koledžu u Londonu, viši urednik u časopisu „The National Interest“ i stariji partner fondacije Nova Amerika u Vašingtonu. Njegovu najnoviju knjigu, Etička Stvarnost: Vizija američke uloge u svetu, koautor Džon Halsman, objavila je izdavačka kuća Vintage.

(04.04.2008. The National Interest)