(Tanjug)

Svetislav Maksović

Separatizam sve jači u Belgiji

Vreme prolazi, a politička situacija u Belgiji postaje svakoga dana sve gora, jer Flamanci i Valonci sve teže podnose zajednički život, ocenili su analitičari u Briselu, osvrćući se na činjenicu da danas, godinu dana posle parlamentarnih izbora, posle kojih je teškom mukom formirana kakva takva vlada, mnogi Belgijanci sa zebnjom gledaju u budućnost svoje zemlje.

"Belgija je danas, više nego ikad, pocepana na dva nepomirljiva tabora... Niko nije više siguran da li će ova zemlja uspeti da se izvuče iz živog peska u koji je upala", piše danas analitički magazin "Kurije enternasional" (Courrier international) iz Pariza, opisijući "otrovnu atmosferu" u belgijskom parlamentu, "nejedinstvo u vladi" i "eksplozivno raspoloženje" u javnosti, pri čemu "Flamanci i Valonci samo što nisu noževima nasrnuli jedni na druge".

Sve je to, kažu eksperti, posledica zlokobnih, globalnih događaja "zahvaljujući" kojima su se za poslednjih 20-ak godina mnoge države, uključujući Jugoslaviju, rasparčale na sitne deliće pod neodoljivim pritiskom novog, agresivnog vida nacionalizma, pa sada i drugde - u zapadnoj Evropi, na primer - ima sve više ljudi koji vide šansu da najzad i njihova etnička grupa dobije svoju državu.

Takav je slučaj s Baskijcima i Kataloncima u Španiji, što je Vladi Španije dalo povoda da čvrsto i zauvek odbiju da priznaju jednostrano i nezakonito proglašenu nezavisnost sprske pokrajine Kosova.

S Belgijom, međutim, stvari stoje malo drugačije. To je država nastala istorijski vrlo kasno, 1830. godine, posle ratova koje je konzervativna, aristokratska Evropa uspešno okončala protiv revolucionarne, Napoleonove Franucke. Sile pobednice - Velika Britanija, Pruska, Austro-Ugarska i carska Rusija - aminovale su stvaranje Belgije kao neke vrste tampona između svojih teritorija i "revolucionarne opasnosti" koja im je pretila iz "nepouzdanog" Pariza.

Činjenica da su u novu državu strpane dve potpuno različite etničke grupe - valonska (koja govori francuski) i flamanska (koja govori holandski) - nije ih mnogo zanimala. Tako je obostrana netrpeljivost Flamanaca i Valonaca rasla i rasla - da bi danas dostigla tačku ključanja. Prema rezultatu istraživanja javnog mnjenja, objavljenog minulog vikenda u Briselu, danas se 49,7 odsto Flamanaca zalaže za raspad Belgije - gotovo trostruko više nego pre samo pet godina. Flamanci, inače, čine većinu (60 odsto) od ukupno 10,5 miliona građana Belgije, čiji glavni grad Brisel je sedište Evropske unije i NATO-a.

Suštinski problem koji u ovom trenutku razdvaja te dve etničke zajednice još nije rešen, a teško je poverovati da će ikada i biti rešen. Reč je o zahtevu Flamanaca da dobiju više nadležnosti u svim sektorima - od političkog, preko finansijskog do ekonomskog - na račun savezne države koja bi, po njima, trebalo da sve više i više odumire.Valonci, čiji region je siromašniji, strahuju da bi udovoljenje velikim apetitima Flamanaca dovelo do drastičnog osiromašenja njihovog naroda, pošto se sada deo prihoda iz bogatije Flandrije pretače u Valoniju. To je razlog što Valonci nikako da pristanu na "reformu" države koju predlažu Flamanci, pa sukob ostaje da, nerešen, i dalje tinja - sve dok se jednoga dana ne razbukta u požar.

Aktuelni predsednik vlade, Flamanac Iv Leterm, dao je rok stranama u sukobu da se o reformi dogovore do najkasnije 15. jula. U protivnom, kaže on, zemlja će upasti u haos iz kojeg će teško moći da se izvuče. "Ovo je naša poslednja ponuda... Ne budemo li uspeli, javno mnjenje u Flandriji će se još više radikalizovati, a posledice mogu biti kobne po jedinstvo zemlje", upozorila je ovih dana Marijana Tisen, predsednik Flamanske demohrišćanske partije (CDV) kojoj pripada i premijer Leterm.

Šef frankofonskog tabora, gospođa Žoel Milke, odgovorila je na to pomirljivim izjavama da će Valonci učiniti sve što mogu kako bi se "smanjio separatistički pritisak" i omogućila "stabilna budućnost" Belgije, ali je, istovremeno, upozorila da nijedno rešenje ne sme biti postignuto na uštrb prava Valonaca. Gospođi Milke je, pri tom, sasvim jasno da sudbina njenih manjinskih sunarodnika, u Belgiji u kojoj bi većinski Flamanci prigrabili svu vlast, ne bi bila bogznakako svetla.

Flamanci već sada čine sve kako bi francuski jezik ograničili samo na Valoniju, sve više i sve bezozirnije zabranjujući upotrebu jezika Molijera i Balzaka na svojoj teritoriji, drastično pri tom kršeći sve "evropske vrednosti" i pravne norme u koje se Evropska unija svakodnevno čvrsto zaklinje. Bezobzirno ponašanje Flamanaca ide toliko daleko da neflamanska deca bivaju izbačena iz obdaništa i škola, da mnogo opštine naređuju trgovcima, ne hajući za kritike iz inostranstva, da cene svojih proizvoda ističu samo na holandskom jeziku, da placeve za izgradnju ustupaju samo "čistim" Flamancima...