Sejmus Miln

Sistem koji nameće imperijalnu silu može samo biti odbačen

Daleko od rehabilitacije liberalnog intervencionizma, kosovsko iskustvo otkrilo je fatalne greške koje leže u njegovoj osnovi

Možda se očekivalo da će iračka katastrofa i krvavi neuspeh u Avganistanu barem obeshrabriti entuzijazam među zapadnim političarima da napadaju tuđe zemlje u ime demokratije i ljudskih prava. Međutim, umesto toga znaci ukazuju na odlučan prodor u cilju rehabilitacije ideje liberalnog intervencionizma, tako sveobuhvatno diskreditovanog u područjima smrti poput Faludže i Samare. Prvo je došlo do imenovanja francuskog ministra spoljnih poslova, posvećenog intervencioniste, Bernara Kušnera. Potom je, godinu dana kasnije, Gordon Braun, koji navodno nerado ratuje, iskoristio banket gradonačelnika da dobije ponovnu potvrdu kako Zapad ima pravo da interveniše van državnih granica. Ovog meseca, ministar spoljnih poslova, Dejvid Miliband, diskutovao je o tome kako „greške“ u Iraku i Avganistanu ne bi trebalo da oslabe moralni impuls za intervenisanjem širom sveta kada je u pitanju podrška demokratiji, „ekonomskim slobodama“ i humanitarizmu, da l' milom ili silom. U međuvremenu, u Sjedinjenim Državama, pretendent i pretendentkinja Demokratske partije za predsedničku nominaciju prijavili su dugogodišnje liberalne intervencioniste kao savetnike za spoljnu politiku: akademkinju Samantu Pauer u slučaju Baraka Obame, dok je kod Hilari Klinton reč o veteranima administracije devedesetih – Ričardu Holbruku i Madlen Olbrajt.

Čini se da se intervencionisti vraćaju na scenu. A sada im je proglašenje nezavisnosti Kosova dalo barjak za ponovno okupljanje razočaranih oko stvari koja je zahvatila maštu mnogih zapadnih liberala devedesetih godina. Džon Vilijams, idejni vođa ministarstva spoljnih poslova, autor sramnog nacrta iračkog ratnog dosijea 2002, protekle sedmice je napisao kako ga je kosovski rat ubedio da prati Tonija Blera po pitanju Iraka – i kako bi bila „tragedija“ da je Irak onemogućio budućnost Kosova. Novine The Independent on Sunday otišle su korak dalje, nazivajući novi status Kosova „trijumfom liberalnog intervencionizma“.

Međutim, teško je videti neki veliki trijumf u jezivoj sagi o Kosovu. Cilj vazdušnih napada NATO-a 1999. godine, odrešenih ruku i bez podrške UN, široko shvaćenih kao kršenje međunarodnog prava, bio je da zaustave represiju i etničko čišćenje, ali su oni, međutim, predstavljali samo okidač za enormno povećanje i jednog i drugog; osigurali srpsko povlačenje, i to samo zahvaljujući ruskom pritisku; i doveli do masovnog etničkog čišćenja – ovaj put Srba i Roma, uključujući pritom i gotovo čitavu srpsku populaciju u Prištini. Nakon devet godina NATO okupacije pod nominalnom administracijom UN, Kosovo, područje zaraženo kriminalom, etnički je podeljenije nego ikad, razmeće se stopom nezaposlenosti od 50 odsto i domaćin je američke baze koju izaslanici ljudskih prava opisuju kao „manju verziju Gvantanama“. Njegova nezavisnost – proglašena uprkos Savetu bezbednosti UN, što su Rusija, Kina i države EU poput Španije anatemisale kao nelegalno – jeste prevara, a takva će i ostati kao protektorat EU koji kontrolišu NATO trupe. Ohrabrujući jednostrano otcepljenje od Srbije bez dogovora i van okvira UN, Sjedinjene Države, Britanija i Francuska dale su zeleno svetlo secesionističkim pokretima od Abhazije do Kurdistana.

Tvrdnja da Kosovo ne predstavlja presedan, pošto je bilo izloženo stradanju pod srpskom vladavinom, apsurdna je. A, Kurdi i Čečeni nisu? Razlika se svodi na moć i na to ko koga podržava, a ne na pravdu. Naravno da Kosovari imaju pravo na samoopredeljenje, ali ga svakako neće dobiti kao NATO kolonija, niti na račun drugih nacionalnosti na Balkanu, gde bi uticaj kosovskog proglašenja nezavisnosti na Bosnu i Makedoniju mogao biti poput šibice bačene na plast sena.

Značaj otcepljenja u međuvremenu nije prošao neopaženo u muslimanskom svetu, koji je dugo navijao da vidi američku podršku Muslimanima na Kosovu i u Bosni kao dokaz dobrih namera Sjedinjenih Država, ali je reakcija – priznavanje odmetničke pokrajine – bila dobrano spora. Kako je Jaser az-Za'tra ove nedelje napisao u jordanskim dnevnim novinama al-Dastor: „Potiskivanje Rusije glavni je razlog kojim se Buš vodio podržavajući nezavisnost Kosova. Uspon Rusije i Kine obezbeđuje balans Sjedinjenim Državama i nesumnjivo je u interesu Muslimana. Secesija nije u interesu Muslimana – ni na Kosovu, niti u Čečeniji, pa čak ni u Kini.“

Daleko od rehabilitacije liberalnog intervencionizma, kosovsko iskustvo otkrilo je fatalne greške koje leže u njegovoj osnovi. Pružajući podršku jednoj strani u građanskom ratu, mimoilazeći UN i ponašajući se kao sudija i porota u vlastitom slučaju, zapadne sile su pogoršale humanitarnu krizu, ostavile u nasleđe područje iscrpljeno i osiromašeno okupacijom i neuspeh u rešavanju bazičnog konflikta. Takođe su udarile temelje nezakonitom pustošenju Iraka: gorkog ploda kosovskog rata. Na vrhuncu vazdušnih napada 1999. godine, Bler je izložio pet testova za intervenciju kao deo svoje „doktrine međunarodne zajednice“, katehizma za liberalne intervencioniste uz divljenje vašingtonskih neokonzervativaca koji su ih pratili. Iako je u Iraku od tih pet testova ispunjen samo jedan.

Povrh toga, i Sjedinjene Države i Britanija ne samo što su počinile vojnu agresiju na osnovu obmane, nego su i odgovorne za stotine hiljada mrtvih i milione izbeglica u Iraku i Avganistanu: humanitarna kriza koja baca u zasenak bilo šta što se dogodilo u bivšoj Jugoslaviji devedesetih godina. Pritom su takođe odgovorni za mučenje, kidnapovanje i masovna zatvaranja bez suđenja. Najnovije optužbe za prebijanja, ubistva i sakaćenja iračkih zatvorenika britanskih vojnika u bazi Abu Nadži u blizini Amare 2004, predstavljaju samo najveće ekstreme čitavog niza koji uključuje nekažnjeno prebijanje na smrt Bahe Musa u pritvoru u Basri.

Ne postoje, razume se, ni najmanji izgledi za bilo kakvu intervenciju protiv iračkih okupatora iz najočiglednijeg razloga – to su najmoćnije države sveta koje delaju znajući da nikada neće morati da se povinuju nasilnim sankcijama zbog sopstvenog kršenja humanitarnog i međunarodnog zakona. No, upravo tako široko shvatanje realnosti podriva mogućnosti za istinsku multilateralnu osnovu humanitarnih intervencija.

Kako slabi moć Sjedinjenih Država u diktiranju uslova UN, ne čudi što raste pritisak za obnavljanjem jednostranih liberalnih intervencionizama. Međutim, svaki sistem međunarodnih odnosa koji počiva na pravilima, mora važiti i za jake i za slabe, za saveznike kao i za neprijatelje, ili to, pak, uopšte i nije nikakav sistem pravila – to je sistem imperijalnog nametanja sile koji nikada neće biti prihvaćen.

The Guardian, 28 .02. 2008.