Marinko M. Vučinić

POLITIČKI APARTHEJD I IZBORNA VOLJA NARODA

Tražimo nove izbore jer je pobednik proglašen samo na osnovu prebrojanih glasova, nije uzeto u obzir raspoloženje birača.

Aleksandar Baljak

U Herodotovoj Istoriji postoji zanimljiva priča o tome kako su Persijanci imali običaj da pijani donose odluke o najvažnijim pitanjima. Što im se za vreme savetovanja dopadne, to sutradan njihov domaćin iznese pred njih da o tome raspravljaju. Ako im se odluka dopadne i kad su trezni, onda je usvajaju, a ako im se ne dopadne, onda je odbacuju.

Ovo Herodotovo kazivanje može nam poslužiti kao metafora za savremeno određenje naših političkih događaja nakon vanrednih parlamentarnih izbora. Ponekad se čini da naši političari i ne pokušavaju da o svojim odlukama razmišljaju trezno. Oni kao da svoje odluke baziraju samo na svojevrsnom ideološkom i političkom pijanstvu od koga ne odustaju, bez obzira na to koliku će cenu platiti narod, koji oni sa toliko zavetnog žara zastupaju.

Pregovori o formiranju vlade postaju tako najbolji izraz sve veće konfuzije, političkog vašara i gubljenja elementarne logike i principijelnosti. Postizborne koalicije koje se najavljuju pokazuju da su se stvorili uslovi da se u našoj politici donesu neke nezamislive političke odluke koje imaju dalekosežni istorijski značaj. Veliko je iznenađenje da su glasači i članovi Demokratske stranke bez velikog otpora i oklevanja prihvatili moguću koaliciju sa socijalistima kao jedinu realnu političku opciju da se formira vlada koja će nastaviti da sprovodi proces evropskih integracija. To je svakako pouzdan znak sazrevanja našeg biračkog tela, koje se polako pomera ka ostvarivanju realnih političkih mogućnosti bez ideološke ukopanosti i isključivosti u kojima živimo dugo i nakon uvođenja višepartijskog sistema.

Čak je i „beskompromisna“ Liberalno-demokratska partija prihvatila novu političku realnost i pružila podršku stvaranju vlade Koalicije za evropsku Srbiju i Socijalističke partije. I ova politička organizacija se danas nalazi pred velikim izazovima i ima priliku da donese odluku koja će u velikoj meri odrediti njenu dalju sudbinu. Jasno je da se u redovima socijalista odvija pregrupisavanje između stare političke garde, koja je sklonija da uđe u koaliciju sa svojim prirodnim radikalskim saveznicima, i vodećih stranačkih funkcionera, koji shvataju da su se vremena promenila i da socijalisti moraju da se otvore prema izazovima novog političkog doba. S druge strane, konačno je Demokratska stranka Srbije, pod firmom principijelnog zalaganja za nacionalno odgovornu vladu, otvoreno ušla u koaliciju sa Srpskom radikalnom strankom i nagovestila mogućnost koalicije sa Socijalističkom partijom kao još jednom nacionalno odgovornom strankom.

Nakon očiglednog izbornog poraza narodnjačke koalicije ona se našla u veoma teškom političkom položaju jer je Demokratska stranka Srbije spremna da zarad premijerskog mesta žrtvuje političku i stranačku budućnost. Jasno je da je ova stranka nakon ovih izbora više nego ikad postala zatočenik stranačkog vođe, koji želi da po svaku cenu ostane na premijerskom mestu. Demokratska stranka Srbije se neprestano poziva na legalističke principe i poštovanje demokratskih pravila, ali kada je u pitanju premijersko mesto, tu prestaje svaka politička principijelnost.

Jedna od veoma važnih odlika ovih izbora sadržana je u tendenciji kretanja biračkog tela ka uravnoteženim i središnjim političkim stanovištima i opredeljenjima i gubljenju zamaha političkog radikalizma i ekstremizma, o čemu jasno svedoče rezultati Srpske radikalne stranke i Liberalno demokratske partije. Srpska radikalna stranka nije uspela da dostigne magičnih 40 odsto biračkog tela, a Liberalno demokratska partija nije ni u najurbanijim sredinama uspela da načini značajniji izborni prodor. Rezultati u drugom krugu izbora u Vojvodini samo dodatno pojačavaju ovu tvrdnju o kretanju biračkog tela ka racionalnoj artikulaciji svojih političkih i egzistencijalnih interesa. Čak i najtvrdokorniji i najrezolutniji zastupnici ideološke koncepcije građanizma, čija je osnovna politička ocena da u Srbiji i dalje postoji predominacija nacionalizma i antievropejstva, sada su bez ikakvih uslovljavanja tvrdili da su ovi izbori predstavljali veliku pobedu proevropskih snaga. Što je još važnije, izborni rezultati ovog bloka revitalizovali su već klonule i političkoj apstinenciji sklone proevropske političke snage.

Međutim, rezultati izbora su više nego ikad razotkrili duboku političku i ideološku podeljenost na proevropski politički blok i grupaciju stranaka koje ne negiraju svoje evropsko opredeljenje, ali u prvi plan stavljaju pre svega zalaganje za teritorijalni integritet i suverenitet Srbije, koji je proglašenjem nezavisnog Kosova doveden u pitanje, a samim tim i odnos prema Evropskoj uniji i nastavak evropskih integracija. To je staro političko iskušenje modernizacije i evropeizacije, koje je prisutno još od vremena izgradnje srpske države u 19. veku.

Ta pitanja je pokretao Nikola Pašić u svojoj Političkoj ispovesti. On je opisao svu protivrečnost položaja Srbije, pred koju se i onda postavljao imperativ modernizacije i evropeizacije, a pri tome se javljala tendencija ka održavanju nacionalne samobitnosti i po cenu narušavanja istorijskog procesa političkog i ideološkog usklađivanja sa razvojem evropskih i modernizacijskih procesa. Dilema o kojoj je govorio Nikola Pašić nije ni danas razrešena i ostaje i dalje kao najveće političko iskušenje savremene Srbije.

U svojoj Političkoj ispovesti Pašić je zapisao: „Upravo ti moji, iz rane mladosti nacionalni ideali i osećaji nagnali su me u politiku, koja me je poučila da za izvršenje nacionalne slobode, za oslobođenje i ujedinjenje celog srpstva, neophodno je nužno da Srbija bude unutra dobro uređena, da građani uživaju građanske slobode i politička prava. Za lakše izvršenje srpske zavetne misli Srbiji su potrebne i simpatije evropskih naroda. Kakve koristi mogu simpatije u politici doneti, to pokazuje nam istorija grčkog oslobođenja i italijanskog ujedinjenja. Ustavno uređena Srbija uživaće simpatije evropskih naroda jer u uređenjima srpskim vide one iste ustanove za koje su se oni junački borili i utvrdili, vide da Srbija nije tuđa evropskim ustanovama, vide da je Srbija ušla u kulturnu zajednicu evropsku i tim samim smatraju je kao njima nešto, po ustanovama, zakonima, blisko i srodno, pa prema tome neće zazirati od uvećanja i pojačanja jedne države, čiji se život kreće po stazama i načinom kojima idu njihove države. Ako evropski narodi više ljube i poštuju svoja ustavna uređenja, onda će biti i veće simpatije na strani ustavne Srbije, nego na strani onakve Srbije koja je bila umnogome slična turskoj državi. Po mome mišljenju nema spora da su nam potrebne simpatije evropskih naroda u vremenu kad se laćamo za izvršenje našeg nacionalnog zadatka. I ove simpatije biće tim jače i veće što je Srbija kulturnija, naprednija i slobodnija – i što su u njoj više utvrđeni zakonitost i poredak. Česte, neosnovane, za evropsko javno mnjenje neshvatljive promene i potresi samo slabe simpatije evropskog javnog mnjenja i troše i slabe srpsku nacionalnu moć.“

Nakon ovih izbora u Srbiji je otvorena politička trgovina postala apsolutno prihvatljiva politička disciplina. Više se niko i ne osvrće i ne zgražava nad očiglednim kršenjem svih političkih i moralnih normi i načela jer je borba za golu vlast i donošenje odluke o pravcu kojim će se kretati Srbija postala univerzalni alibi. Važno je da se po svaku cenu ostvari ona politička kombinacija koja će namiriti narasle političke i ekonomske apetite koalicionih partnera. Sve drugo je potisnuto u drugi plan – demokratski principi, moralni obziri, ideološka konzistentnost i doslednost, sve se to žrtvuje na oltar političkog pragmatizma. Čak i najtvrđa i najdoslednija politička opredeljenja i zavetna izborna obećanja tope se pred mogućnošću da se zadobije vlast.

Čak je i zacementirano izborno opredeljenje da nacionalno odgovorna vlada i skupštinska većina neće na prvoj sednici ratifikovati Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju EU dovedeno u pitanje pred neodoljivim izazovom da se konačno formira većinska vlada. O tome najbolje svedoče reči Tomislava Nikolića: „Neće biti nekog grubog i brutalnog poništavanja Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju sa EU. O njegovoj sudbini neka odluči Skupština. Mi smo u kampanji rekli da će se o tome Skupština izjasniti, što je za socijaliste dovoljno. A pročitao sam izjave iz DSS-a da oni neće ići na poništavanje, već će tražiti izmenu.“

Međutim, sve je očiglednije da Demokratska stranka Srbije nije spremna da napravi kompromis o ratifikaciji ovog sporazuma. Prisustvujemo tako narastanju čudovišne političke buvlje pijace, koja razara svaki racionalan pokušaj da se u našim prilikama razviju i ustale osnovni principi demokratske političke kulture. Ova postizborna stranačka nadgornjavanja i pregovaranja pokazala su da je u našoj politici najteže održati i ostvariti poštovanje osnovnih demokratskih principa, politička doslednost je potpuno gurnuta u stranu, a zahtevi tzv. realne politike imaju apsolutnu snagu. To najbolje pokazuje odluka vršioca dužnosti gradonačelnika Beograda Zorana Alimpića kao očigledan primer duplih političkih standarda. Prosto je neverovatno sa koliko licemerstva ovaj poslušni stranački aparatčik pokušava da „obrazloži“ odluku o sazivanju konstitutivne sednice Skupštine grada. On se čak usudio da tvrdi da mu niko nije naredio, niti ga instruirao jer je odluku doneo sâm, vodeći se isključivo zakonom. Ovo je zaista vrhunac političke hipokrizije i izraz težnje da se po svaku cenu zadrži politička inicijativa u pregovorima o sastavljanju proevropske vlade, pa i po cenu poništavanja elementarnih demokratskih i moralnih principa.

Indikativna je i izjava predsednika Gradskog odbora Demokratske stranke Novog Sada o poštovanju većinske izborne volje građana u ovom gradu. „Očekujem da će sednica biti što pre zakazana, jer i pre četiri godine, kada je DS izgubio na izborima, odmah smo priznali poraz i sa naše strane nije bilo nikakve opstrukcije. Sada je volja građana Novog Sada jasna. Kao pobednici, mi u DS-u želimo da se što pre ostvari izborna volja građana, i mislim da je neumesno praviti poređenja sa drugim gradovima.“

Verovatno je većinska izborna volja građana Beograda posebna politička kategorija za koju ne važe usvojena izborna i demokratska pravila i principi. Reč je zaista o velikoj ironiji političke istorije, da predstavnici Socijalističke partije, koji su učestvovali u otvorenoj krađi glasova na lokalnim izborima u Srbiji 1996. godine, sada drže lekcije o poštovanju demokratskih pravila. Nevolja je sa demokratijom što njeni principi moraju da imaju univerzalno važenje. Svako žrtvovanje demokratskih principa neposrednom političkom pragmatizmu može imati veoma teške posledice.

U reagovanjima na stvaranje većinske koalicije narodnjaka, socijalista i radikala javili su se glasovi političkog aparthejda i neke vrste političkog rasizma jer se građani opština koji ne pripadaju demokratskom građanskom jezgru bez ikakvog zazora označavaju kao građani drugog reda. Čak se tvrdi da niko u Lazarevcu, Mladenovcu, Grockoj i Barajevu neće za sebe reći da je Beograđanin. I pored toga, glasovi građana ovih manje vrednih opština mogu odlučiti ko će biti gradonačelnik Beograda.

Veliki korifej demokratije i nekadašnji gradonačelnik Beograda u komentaru iznosi svoje originalno shvatanje demokratije. „Loš izborni sistem i nepotrebno administrativno širenje grada doveli su do apsurda izbornu pobedu DS-a (plus LDP) i Dragana Đilasa. To je kršenje izborne volje građana. Ljudi koji žive u Mladenovcu ili Lazarevcu ne osećaju se Beograđanima. To je opštepoznato i nije uvredljivo. Oni sami za sebe kažu prvo da su Mladenovčani ili Lazarevčani.“ I Milan St. Protić smatra da je neprihvatljivo da periferija bira gradonačelnika. „Predlagao sam još pre nego što sam postao gradonačelnik da se sprovede promena u kojoj bi se Beograd teritorijalno ograničio na deset gradskih opština, a da se prigradska naselja odvoje, dobiju veća ovlašćenja i formiraju svoju upravu. Šta zajedničko imaju ljudi koji žive u Mladenovcu sa ljudima sa Vračara? Pa u Mladenovac ne vozi ni GSP, već Lasta.“

Ovako formulisana shvatanja ne mogu se opravdati jer predstavljaju zaista besprimerno poništavanje osnovnih demokratskih načela i jednakosti naših građana pred zakonom. Tek kada smenjivost vlasti i bezuslovno poštovanje većinske izborne volje budu poštovani i primenjivani kao osnovne i vrhunske demokratske vrednosti i kada politički pragmatizam ne bude iznad demokratskih principa, moći ćemo da kažemo da je Srbija konačno na dobrom putu da postane uzorna demokratska politička zajednica. Time je odgovornost političkih snaga koje pretenduju da budu demokratski i proevropski orijentisane veća i sudbonosnija.

5. jun 2008. godine