Marinko M. Vučinić

PONOVO RADI BIRO ZA ŠTAMPU

Uvek su u svakom demokratskom društvu nivo medijskih sloboda i poštovanje prava na kritičko mišljenje bili najbolji pokazatelj koliko je jedna politička zajednica zaista demokratska. Zato je i formiranje delatne, a samim tim i politički uticajne javnosti kao snažnog društvenog korektiva nemoguće ostvariti bez slobode govora i razvoja kritičkog mišljenja i dijaloga.

Na našoj političkoj i medijskoj sceni vidljiva je politička i idejna polarizacija, koja već dobija groteskne oblike. Svaki pokušaj da se afirmiše drugačije mišljenje tumači se kao stranačka pristrasnost i ideološka jednostranost, a sve više su na delu novi, sada demokratski politički komesari, čija je uloga da posebno vode računa o meri uticaja koji imaju politički analitičari na kreiranje i spinovanje javnosti. To je ekskluzivni zabran u koji mogu da ulaze samo provereni demokratski medijski delatnici. I nisu meta napada svi politički analitičari, već su na udaru oni za koje se očigledno smatra da su ostvarili već preveliki uticaj na kreiranje političkog mišljenja.

To je nedavno izjavio i tek odmrznuti Nenad Novak Stefanović, kome je očigledno dodeljena posebna politička uloga da se konačno obračuna sa Slobodanom Antonićem i Đorđem Vukadinovićem, koji po ovom objektivnom braniocu nezavisnog i politički neutralnog novinarstva predstavljaju najgore moguće oličenje stranački pristrasnog i neobjektivnog analitičkog tumačenja političkih događaja. Pri tome, za uglednog naučnog radnika Slobodana Antonića kaže se “tamo neki Slobodan Antonić”, a za Đorđa Vukadinovića tvrdi da je otvoreni propagandista Demokratske stranke Srbije.

Po Nenadu Novaku Stefanoviću izgleda da je jedino dozvoljeno biti ostrašćeni propagandista i ideološki jurišnik Demokratske stranke. O Antonićevim i Vukadinovićevim stavovima i analizama može se voditi rasprava i izraziti neslaganje, budući da njihov način pisanja nikoga ne ostavlja ravnodušnim. Međutim, zaista je interesantno zašto u mnoštvu ideološki i politički različito profilisanih komentatora i analitičara koji pišu u Politici toliki odijum i nezadovoljstvo izazivaju upravo ovi kolumnisti. I tu već neskrivenu netrpeljivost izražavaju politički predstavnici i medijski glasogovornici Demokratske stranke, koja bi bi prva morala da rezolutno brani pravo na slobodno i kritičko mišljenje. Nažalost, to nije ništa novo u našoj političkoj istoriji i praksi, jer uvek će se naći spremni najamnici koji će obaviti prljave poslove političke i medijske diskvalifikacije, nekada u ime vladinog Biroa za komunikacije ili sada u ime Kabineta predsednika Republike.

I ovaj napad na uređivačku koncepciju Politike nije nimalo slučajan, očigledno je da novi raspored snaga na političkoj sceni donosi sa sobom i uklanjanje nepodobnih kolumnista i političkih analitičara za koje se procenjuje da zastupaju politiku koja je izgubila uporište u vlasti. Pri tome, niko ne nalazi za shodno da pruži elementarnu analizu i argumentaciju o pisanju ove dvojice kolumnista, koji su sada izloženi i napadima predstavnika tzv. Građanske Srbije.

Očigledno je da je na lageru mnogo kandidata i da čekaju kao zapeta puška, ali ipak ostaje gorak ukus da se u slučaju ovog očigledno orkestriranog napada na Politiku i kolumniste Slobodana Antonića i Đorđa Vukadinovića primenjuju dobro poznati metodi političke i ideološke diskvalifikacije. I ne samo to, dovodi se u pitanje i njihov lični i akademski dignitet, budući da je reč o ljudima koji nisu samo analitičari dnevne politike, već naučni radnici koji se ozbiljno bave teorijskim i naučnim radom u oblasti sociologije i političke filozofije. Ali to za nove snage u Politici nije važno, jedino je bitno da se zaustavi neobjektivno spinovanje i manipulisanje javnošću i da nam se podari nova neupitna politička istina, koja će ovoga puta biti po meri svemoćnog Kabineta i onih ljudi koji misle da jedino oni imaju pravo da određuju šta je objektivna politička analiza i šta je stvarni interes društva.

Ovde nije reč o odbrani lika i dela Slobodana Antonića i Đorđa Vukadinovića i njihovog prava da budu kolumnisti Politike, već o odbrani prava na slobodno i kritičko mišljenje, koje je očigledno ugroženo neargumentovanim ideološkim diskvalifikacijama, i to od onih političkih snaga koje neprestano govore o potrebi uspostavljanja demokratskog društva. I ovom prilikom je – kao i mnogo puta do sada – izostala solidarnost mnogobrojnih političkih analitičara. Bez te solidarnosti u odbrani temeljnih demokratskih i civilizacijskih vrednosti možemo se samo pitati ko je sledeći na redu.

19. jun 2008. godine