Majkl K. Mojnihen

U odbranu Gerta Vildersa – svako zaslužuje slobodu da uvredi

Svaka rasprava o radikalnom holandskom parlamentarnom poslaniku Gertu Vildersu – kao i svaka odbrana njega, kao što je ovaj put slučaj – obavezno mora početi s ozbiljnim upozorenjima i ogradjivanjima. Gospodin Vilders, razjareni kritičar islama i zagovornik ideje da se granice Holandije zatvore za doseljenike, predstavnik je jedne vrste ekstremista, čovek sa kojim se većina neće složiti. Kuran je, kaže on, hitlerovski tekst (“Zabranite tu prokletu knjigu kao što je zabranjen Mein Kampf !”). Onima koji smatraju da je problem u radikalnom islamu, a rešenje u umerenom islamu, on prezrivo poručuje: “Umereni islam ne postoji”. Muhamed je, kaže on, “terorista” i “ratni zločinac”. I tako dalje.

Vilders, čija Partija slobode ima samo pet poslanika u holandskom parlamentu, sada je svoju mržnju prema islamu pretočio u desetominutni film pod naslovom “Fitna” (u medijima se ta arapska reč prevodi na različite načine, kao “sukob”, “izazov” ili “haos”). Film još nije prikazan, ali nema sumnje da on ne nudi ništa novo i da samo ponavlja Vildersovo svedeno razumevanje Kurana. Bez obzira na sadržaj filma, i na moguće neslaganje s njegovim tumačenjem, zagovornici slobode reči, i u Holandiji i u inostranstvu, treba da stanu u odbranu Vildersa, i to bezrezervno; to je utoliko potrebnije što je odbrana zapadnih vlada i intelektualci veoma mlaka.

Reagujući na kontroverzu oko “Fitne”, američki veb-host Network Solutions je isključio Vildersov veb-sajt; vlada Jana Petera Balkenendea neprestano ponavlja kako on nanosi štetu holandskim “interesima”; kraljica Beatrisa ga je prekorila i rekla da sloboda govora ne dozvoljava pravo da se vredja, a prosle nedelje je hiljadu aktivista koji se bore “protiv rasizma” protestvovalo protiv “Fitne” u centru Amsterdama. Jedan od demonstranata je za Rojters rekao: “Treba postaviti granice onome što Vilders sme da kaže... on će biti veoma loš primer ljudima ako mu dopustite da govori šta god hoće”. Slične demonstracije u ime slobode govora i slobode da se ismeva, vredja i optužuje religija, tek treba da se organizuju.

Umesto da krivce vide u neandertalcima koji su pretili Vildersu i holandskim trgovinskim i diplomatskim interesima u inostranstvu, mnogi upozoravaju da će uvredjene mase muslimana “uzvratiti udarac”. Obraćajući se Evropskom parlamentu, veliki muftija Sirije je rekao: “Ukoliko bude nereda, krvoprolića i nasilja posle projekcije filma, za to će biti odgovoran Vilders”. Premijer Balkenende je ražalošćen primetio da su u Holandiji zaista zakonom dozvoljene stvari koje radi Vilders, ali da “postoji mogućnost da će, jednom kada film počne da se prikazuje, biti pokrenut neki sudski proces”. Holandski državni radio je učestvovao u produkciji videa postavljenog na YouTube u kome se jedan zabrinuti musliman pita zašto Vilders nije naprosto uhapšen i izveden pred sud. Holandska Islamska federacija je poslala peticiju sudu u Hagu sa zahtevom da se oformi cenzorska komisija koja će proceniti da li Vildersov film treba zabraniti.

Da li je Vilders ekstremista, i da li je njegovo tumačenje islama previšse pojednostavljeno i budalasto, sve to za ovaj slučaj nije važno – osim ukoliko ne prihvatite stanovište da postoji neka proizvoljna granica koja odvaja pravo na slobodni govor od i slobode da se ne bude uvredjen . Kada “Fitna” počne da se emituje (preko neke privatne televizije, ili se pojavi na internetu), onda će na oni koji drže do društva u kome se poštuje sloboda izražavanja, i društva u kome se ne preti ljudima koji dovode u pitanje iskrenost proroka, imati zadatak da procene film prema njegovim intelektualnim vrednostima.

Ono što govori Maksim Ferhagen, ministar spoljnih poslova, na najbolji način pokazuje kako je jadna i beskičmenjačka Balkenendeova vlada. U intervjuu za državnu televiziju on se usudio da kaže kako bi bilo “neodgovorno emitovati Vildersov film” i to zato što bi onda “holandske kompanije, holandski vojnici i Holandjani u inostranstvu mogli da budu, i bili, ugroženi”. Primer Danske nam pokazuje da je to bez sumnje istina, ali ako se pred time povučemo onda ćemo prihvatiti ucenu i gangsterizam islamske militantnosti.

U reakciji na Vildersa, glavnu reč će imati dva velika, i često prećutkivana straha, koja smo mogli da primetimo i za vreme takozvane krize sa danskim karikaturama. Kao prvo, i pripadnicima evropskog mejnstrima, i radikalnim levičarima, jako je važno da nikada ne budu uhvaćeni kako se slažu sa tvrokorno desničarskim političarem, čak iako jasno kažu da samo brane slobodu govora. Kao drugo, uprkos duboko ukorenjenom evropskom sekularizmu, često se dešava da se muslimanski doseljenici, i u medijima i u parlamentarnim debatama, posmatraju odvojeno od svoje religije, i da se klasifikuju u okviru čisto rasnog konteksta (ili prosto kao “drugi”). Kada je 1998. godine u Švedskoj postavljena izložba fotografija “Ecce Homo”, na kojoj je Isus prikazan kao bolesnik od side, a sveštenici kako se, obučeni u kožu, upuštaju u ljubavne igre pod krovom crkve, hrišćanski poglavari nisu prestajali da atakuju. Ali zato su novinske kolumne bile pune odbrane prava umetnika da vredja. No, te iste novine su onda osudile karikature Muhameda objavljene u Jyllands-Posten i pisale kako su preterane, neukusne i uvredljive. Niko nije ponovo objavio te karikature.

Usredsredjujući se samo na Vildersov nesumnjiv ekstremizam, zapadni kritičari propuštaju da izvuku zaključke iz čitavog niza kriza vezanih za religiju – od krize povodom crteža danskih karikaturista do navodne blasfemije romanopisca Salmana Ruždija. Smešna je tvrdnja da Vildersovim neprijateljima smeta samo njegova, specifična vizija islama, i oštrina njegovog jezika. Zavaravamo se ako mislimo da slične reakcije (odnosno, reakcije slične onima koje se najavljuju) ne bi izazvao i bestseler Kristofera Hičensa Bog nije veliki kada bi se na nekoj državnoj televiziji u Evropi predstavila ta potpuno anti-religijske knjige, uz posebno akcentiranje delova koji se tiču islama. Setite se samo zle fatve zbog koje gospodin Ruždi živi potpuno sputano, i odmah će vam biti jasno kako je malo dovoljno – recimo jedan ne mnogo čitan roman – pa da ultra-bogobojažljive ljude obuzme ubilački bes.

Ali, takodje je važno da ne dopustimo da junačenje američkih tok-šou programa ne svede čitav ovaj slučaj Gerta Vildersa na sukob jednog umerenog kritičara sa onima koji se protive slobodi govora. U svojoj televizijskoj emisiji Headline News konzervativni radio voditelj Glen Bek je najpre Vildersa (koga je nazvao “Gilt kako-ono-beše”) pogrešno predstavio samo kao “kritičara ekstremističkog islama”, a zatim krenuo rafalnom paljbom po “cenzuri” američkog Vildersovog veb-hosta Network Solutions. Vredi ponoviti da je Network Solutions privatna kompanija koja ima svako pravo da raskine ugovor sa bilo kojim klijentom sa kojim više ne želi da posluje. Slobodi govora ne prete privatne kompanije koje se ponašaju onako kako im nalažu njihovi interesi, već pretnju predstavljaju vlade i onih koji žele da ućutkaju drugačije – i, da, ekstremne – glasove, pri tome implicitno ili eksplicitno preteći silom.

Tužno je koliko su islamski ekstremisti bili uspešni u zastrašivanju Holandije time da će taj jedan, ne mnogo značajan kratki film izazvati strašno nasilnu “odmazdu”. I to je važna lekcija za druge verske zaludjenike, bili oni muslimani, hrišćani, Jevreji ili neko treći. “Proroci” i božanstva se najbolje i najsigurnije mogu zaštititi uverljivim pretnjama da će biti nasilja. Ako ne podržimo Vildersa mi, avaj, pristajemo na takvo siledžijstvo.

Mićael C. Moynihan, “In Defense of Geert Wilders - Everyone deserves the freedom to offend”, The Reason, 27. mart 2008.

Prevela Aleksandra Kostić