Vilijam Montgomeri

Kolika je cena stalnog širenja NATO

Ako na samitu NATO u Bukureštu od 2. do 4. aprila ove godine sve bude išlo po planu, formalni pozivi za priključenje biće upućeni Hrvatskoj, Makedoniji i Albaniji. Jedini problem u ovom trenutku predstavlja uporni grčki zahtev da Makedonci promene ime svoje zemlje kako bi jasno pokazali da nemaju ambicija prema severnoj provinciji Grčke koja nosi isto ime. To će biti šesta runda proširivanja nakon osnivanja NATO 1949. i ukupan broj članova će biti povećan sa sadašnjih 26 na 29.
Predstojeći događaj odražava radikalno različite pravce koje preduzimaju zemlje u ovom regionu. Suprotno gore pomenutim zemljama, ni javno mnjenje ni većina parlamentaraca u Srbiji nisu za članstvo u NATO. Sasvim suprotno. Premijer Koštunica i drugi ogorčeno su napadali NATO zbog njegovih akcija na Kosovu. To uključuje kampanju bombardovanja 1999, ali i njegovu sadašnju ulogu. Retorikom koja podseća na eru hladnog rata, Koštunica je prilično bizarno nazvao Kosovo "NATO državom" kojom se upravlja iz logora Bondstil, baze američkog kontingenta Kfor. Odnedavno nezavisna Crna Gora trudi se iz sve snage da postane punopravna članica NATO što je pre moguće. Slučaj Bosne i dalje je teško prosuditi, pošto je za to neophodna puna podrška sve tri etničke grupe, uključujući daleko više posla na ujedinjavanju njenih oružanih snaga. Zbog mnogo razloga, uključujući reakcije bosanskih Srba na Kosovu i njihovu sopstvenu želju za nezavisnost, to može biti teško.
Kad je NATO bio osnovan i nekoliko decenija potom, preovlađujući cilj članica bio je jednostavno nacionalni opstanak. Pretnja iz Varšavskog pakta bila je stvarna i velika. Članice NATO pakta bile su dovoljno zabrinute da prihvate potrebne kompromise za zajedničko dobro. Ta era - i saradnja koja ju je odlikovala - predstavlja davnu prošlost.
Značaj tri najnovije članice ne meri se samo u uslovima dodatnih vojnih dobitaka za NATO (mada su sve tri zemlje doprinosile operacijama NATO). Više od toga, njihovo članstvo će pojačati regionalnu stabilnost i svim ovim zemljama dati povećano osećanje sopstvene bezbednosti. Hrvatska, na primer, gleda rastuću snagu radikala u Srbiji i sluša njihovu egzaltiranu retoriku o "velikoj Srbiji", pa u NATO vidi nekog ko joj pruža dodatni nivo spokoja. Makedonija, sećajući se etničkog nasilja iz 2001. i plašeći se njegovog povratka, smatra da će NATO biti stabilizujući element koji će, ako bude potrebno, brzo reagovati da pomogne zaustavljanje bilo kakvog povratka nasilja. Sve tri zemlje vide uključivanje u evroatlantske institucije kao važno sredstvo i za dijalog i za opipljive načine za dodatnu regionalnu saradnju.
Na površini izgleda da je NATO bio velika uspešna priča. Njegov neprijatelj iz hladnog rata, Varšavski pakt, prestao je da postoji. Osam njegovih sadašnjih članica ranije su bile deo te alijanse. Nekoliko drugih zemalja koje su nastale iz raspada Sovjetskog Saveza članice su Partnerstva za mir i izrazile su interesovanje za članstvo u NATO. Međutim, nije sve slatko i svetlo.
Sam uspeh NATO da privuče nove članice iz bivšeg Varšavskog pakta, a naročito delove bivšeg Sovjetskog Saveza, razljutio je i ogorčio Ruse . To posebno uključuje bivšeg agenta KGB i "hladnog ratnika" Vladimira Putina. Planovi Sjedinjenih Država da izgrade baze u Češkoj Republici i Poljskoj za podršku njihovom odbrambenom programu projektila izazvali su izuzetno negativnu reakciju Rusije. Direktni rezultat toga bio je poništavanje Ugovora o konvencionalnim snagama u Evropi, koji je ograničavao snage i oružje što su ih zemlje mogle uspostaviti u određenim oblastima. Bilo kakvi dodatni koraci NATO da uključi zemlje kao što je Ukrajina izazvaće dodatnu napetost - možda i više od tačke ključanja - u već veoma teškim odnosima između SAD/NATO i Rusije.
Pošto su izgubile svog najmoćnijeg i najopasnijeg neprijatelja (Varšavski pakt), članice NATO više se ne osećaju obaveznim da ga bezrezervno podržavaju. Uprkos zavetima i obećanjima, zemlje NATO nisu dale obećani doprinos broju trupa u Avganistanu, a mnoge su postavile ekstremna ograničenja na to kako njihove trupe u toj zemlji mogu biti upotrebljene. Zemlje takođe ne ulažu dovoljno sredstava za vojsku i kao posledica toga doprinose sve manje i manje kolektivnoj vojnoj snazi Alijanse. Neke članice Evropske unije više su zainteresovane da grade sopstvene interne snage za vojne akcije EU nego da sarađuju s NATO. Mnoge sve više odbijaju tradicionalnu vodeću ulogu Sjedinjenih Država. Pošto se Alijansa povećala, a glavna pretnja nestala, političke razlike među zemljama članicama teže se razrešavaju. To čini da je bilo kakva vrsta akcije daleko teža i troši više vremena.
Ukratko, NATO je postao manje povezan, manje sposoban da usredsredi i koristi svoje snage i kao posledica toga lako je moguće da je prešao svoj zenit u smislu delotvornosti i sposobnosti da kao organizacija odgovori na krizne situacije. Posmatrano iz čisto vojnih uslova, on je takođe opasno prenapregnut u širinu, naročito u baltičkim zemljama. On sve više postaje sredstvo, poput EU, za ohrabrivanje internih promena u zemljama kandidatima i, kad one postanu članice, ohrabrivanje stabilnosti u njima umesto pripremanja za njegov tradicionalni cilj zajedničke samoodbrane u vremenima ozbiljnih sukoba.
Suprotno tome, Rusija se povratila nakon katastrofalnog kolapsa Sovjetskog Saveza i svoje ekonomije. Napustila je nepouzdanu podršku bivših "saveznika" iz Varšavskog pakta, a takođe i teret diskreditovane komunističke ideologije u korist pristupa koji je više nacionalistički. Kao rezultat toga, Rusija sada ima unutrašnju koheziju i javnu podršku punu entuzijazma. Odluke se mogu donositi trenutno na samom vrhu bez straha od političkih reperkusija. Zahvaljujući radikalno povećanim cenama prirodnih resursa (naročito nafte i gasa), njena ekonomija se potpuno preokrenula. Do pre nekoliko godina nije mogla čak ni da koristi svoje avione ili da pošalje svoju flotu na krstarenja, sada se "vratila" u vojnom smislu. Štaviše, to je "povratak" s posebnim stavom. Rusija je gnevna zbog kolapsa Sovjetskog Saveza i Varšavskog pakta; gnevna je na upade NATO u njeno "blisko inostranstvo", a naročito je razgnevljena onim što doživljava kao stalni obrazac ponižavajućeg, pokroviteljskog tretmana zemalja NATO koje predvode Sjedinjene Države. Zapad smatra da je hladni rat nešto što pripada istorijskim udžbenicima. Vladimir Putin i ruski narod imaju nešto drugačije gledište. Za njih je okončana hegemonija koju je Zapad mogao da nametne nakon kolapsa Sovjetskog Saveza i Varšavskog pakta. Rusija namerava da u punoj meri povrati svoj status i prestiž u svetu i nimalo ne okleva da na tom putu izazove Zapad. U stvari, da bi demonstrirala svoju obnovljenu moć, potrebno joj je da pronađe razloge i pitanja na kojima će se konfrontirati sa Zapadom. Kosovo svakako treba da se posmatra u tom kontekstu.
Ova kombinacija obnovljene, agresivne Rusije i previše samouverenog, samozadovoljnog i previše proširenog NATO predstavlja potencijalno opasnu kombinaciju. To posebno važi za zemlje bivšeg Sovjetskog Saveza s velikim, glasnim ruskim manjinama. Potencijal za ozbiljne sukobe u jednoj od ovih oblasti je stvaran. On se može lako pokrenuti incidentom (izrežiranim ili spontanim) koji uključuje ove manjine. NATO se može odjednom i bez mnogo pripreme suočiti s istom vrstom situacije zbog koje je bio osnovan daleko od svoje zapadne baze podrške. Izbor odgovarajuće reakcije neće biti lak. Ali, to je cena proširivanja alijansi zasnovanih daleko više na političkim kriterijumima nego na praktičnim vojnim razmatranjima. Nadajmo se da ovu novu realnost u punoj meri shvataju lideri koji će se okupiti na predstojećem samitu, kao i vlade što ih predstavljaju.