Miroslav Stojanović

Gubitnik Sakašvili

Osokoljen dosadašnjom podrškom moćnih protežera i zaštitnika, Sakašvili je, i po procenama jednog broja njegovih zapadnih prijatelja, napravio vojnim upadom u Južnu Osetiju račun bez krčmara koji bi lako mogao da mu (politički) dođe glave.

Analitičari na Zapadu, i kad to čine teška srca, konstatuju, naime, da se gruzijski predsednik jednostavno preračunao, a sa njim i njegovi pokrovitelji i podstrekači.

Upao je u klopku sopstvene zapaljive retorike, prevelikih ambicija i pogubne procene da je upravo ovo trenutak kad treba igrati na kartu s najvećim ulogom: u času olimpijskog zatišja, neposredno posle smene u Kremlju i – dok je još njegov zaštitnik, u čiju je reč i moć očigledno slepo verovao, Džordž Buš još u „sedlu”.

Jedan broj nemačkih komentatora, i to iz medija koji su sve vreme bili više naklonjeni Gruziji nego Rusiji, konstatuje, naime, da je Sakašvili možda pogrešno „pročitao” izričitost s kojom su njegovi vašingtonski prijatelji (Kondoliza Rajs mu je bila u gostima koji dan pre odluke da mačem preseče komplikovani kavkaski čvor) „garantovali” celovitost i suverenitet njegove zemlje, uključujući i „pobunjenike” u Abhaziji i Južnoj Osetiji: u procenama hladnije glave moglo se lako zaključiti da ni Vašington ni NATO neće lako i bezglavo uleteti u konfrontaciju sa Moskvom na kavkaskom buretu baruta.

Komentator konzervativnog berlinskog „Velta” konstatuje u tom kontekstu da će se uskoro evropski i američki saveznici suočiti s pitanjem da li je Mihail Sakašvili uopšte bio čovek s kojim je trebalo ulaziti u čvršće obaveze i kooperaciju.

Ima i onih koji tvrde da je Sakašvili žrtva oportunističkog ponašanja i prenaglašenih obzira Zapada prema Moskvi. U tom kontekstu se spominje i držanje kancelarke Angele Merkel. Njen rezolutan stav da Gruzija ne može ući u zapadni vojni savez unoseći u njega nerešene probleme sa Južnom Osetijom i Abhazijom, uprkos izričitog insistiranja njenog prijatelja, američkog predsednika Džordža Buša, mogao je, kažu ovi komentatori, da „ohrabri Moskvu”.

Rusi su nepromišljenom gruzijskom ratnom avanturom dobili sjajnu priliku da pokažu da „(odlučni) Putin nije (haotični) Jeljcin” i da su sada izgledi gruzijskog predsednika Sakašvilija da ostvari dva svoja strateška cilja – da na prepad vrati Južnu Osetiju i Abhaziju pod sopstvenu vlast i svoju zemlju, takođe na brzu ruku, uvede u NATO – sada daleko neizvesniji nego što su do pre posezanja za oružjem uopšte bili.

I švedski ekspert za kavkaski region Svante Kornel iz stokholmskog Instituta za bezbednost i razvojnu politiku konstatuje da je Zapad jednostavno prevideo upozorenja koja su stizala iz Moskve povodom Kosova (ne može biti jedinstven slučaj, imaće neminovno uticaja na separatizam u drugim delovima sveta, pa time i u Južnoj Osetiji i Abhaziji), da će Moskva povodom obećanja Gruziji i Ukrajini da će biti primljene u NATO pojačati podršku Osetiji i Abhaziji i, konačno, da odlaskom sa državnog trona, Vladimir Putin nije ništa izgubio od svoje (velike i odlučujuće) političke moći, koju je zadržao kao premijer i lider najsnažnije ruske političke stranke.