Nebojša Krstić

Proizvođači kolektivnog zaborava

Ovaj tekst je pisan nekoliko dana pre nedeljnih izbora, ne znam, dakle, kakav će ishod biti, ali sam siguran da će rezultat, kakav god da bude, promeniti Srbiju

Kada su radikali pričali o navodnoj prljavoj kampanji Borisa Tadića, bio je to deo njihove kampanje i nije zasluživao komentar. Kada „nezavisni analitičari“ nastave da ponavljaju istu pesmicu, u pitanju je ili neznanje ili loša namera.

Prljava kampanja je vređanje ili iznošenje neistina o protivniku. Voleo bih da mi analitičari ukažu na neku od ovih pojava u bilo kom elementu kampanje koju je Tadić vodio tokom izbora. Da li je neistina da je Šešelj šef SRS-a, a Nikolić njegov zamenik? Da li je neistina da su radikali bili deo režima devedesetih? Da li je neistina da su posledice te vlasti po Srbiju bile katastrofalne? Da li su se ikada odrekli Šešeljeve ideologije? Teško bi neko mogao da me ubedi da je podsećanje na tu propast nešto prljavo. Međutim, bilo bi korisno porazmisliti o tome zašto je sam Tadić u kampanji morao da podseća građane kakva im se tragedija pre samo nekoliko godina događala i porazmisliti kakva je uloga medija i tih istih analitičara u proizvodnji kolektivnog zaborava i amokanacije. Tokom TV duela dva kandidata na RTS-u, Nikolić je u jednom trenutku zamerio Tadiću kako je nalazio za shodno da ide na muslimanska stratišta, u Srebrenicu npr., a na srpska nije. Siguran sam da Nikolić veoma dobro zna da je predsednik Tadić bio i u Jasenovcu i Jadovnu, i u Kravici i Bratuncu, ali mu je odgovaralo da kaže neistinu. Ne znam, ali mogu da pretpostavim zašto vajnim analitičarima odgovara da takve prljavštine previde a da se uzbude na podsećanje ko je i dalje predsednik Radikalne stranke.

Priča o prljavoj kampanji je besmislica. Neizvesnost ovih izbora je posledica jedne greške Borisa Tadića. Greška se sastoji u tome što je on tokom svog troipogodišnjeg mandata dao suviše velika uveravanja građanima da se stabilnost zemlje ne može dovesti u pitanje i da će se uvek, bez obzira na štetočinstvo, najprizemnija stranačka ludovanja i sebične strasti, uvek naći neko ko će maticu samodestrukcije prevesti u normalnost i razum. I uverio ih je do te mere da ljudi misle da je to nešto što se samo po sebi razume i što niko ne može dovesti u pitanje.

Ovaj tekst je pisan nekoliko dana pre nedeljnih izbora, ne znam dakle kakav će ishod biti, ali sam siguran da će rezultat, kakav god da bude, promeniti Srbiju.

Ako se ispostavi da je zamenik predsednika radikala izabran za predsednika Srbije, ušli smo u agoniju u kojoj će sve doći u pitanje.

Ukoliko Tadić obnovi mandat, neće biti dužnik ni sveta, ni Koštunice, ni svih ostalih koji su se pravili neodlučnim.

Jedna od te dve realnosti otvoriće se danas, u ponedeljak, 4. februara, i biće to trenutak tuširanja hladnom vodom i analize učinka svih faktora srpske političke scene. Čekam da vidim šta kažu analitičari. Čekam da čujem od Vukadinovića kako se oseća u zagrljaju Bebe Popovića. Čekam da Antonić napiše šta misle on i Biljana Kovačević-Vučo. I tako dalje i u tom smislu.

Kad budem zaboravio sve dogodovštine ovih izbora, sve neslavne heroje i njihove padove, one koji su nas nekad gledali u oči a sad više ne mogu, kad sve to ode u prošlost, sećaću se duhovitog Milorada Pupovca koji je u emisiji „Upitnik“ na pitanje preterano energične voditeljke da li će Srbin, potpredsednik nove hrvatske vlade, služiti samo kao Sanaderova ikebana, odgovorio: „Da je to bila ambicija moje stranke, predložili bismo vas, gospođo, a ne profesora Uzelca“.

Srbi, narod najstariji.

Savetnik predsednika Srbije

[objavljeno: 04/02/2008.]