Jovana Papan

Evropa - Mračni predmet čežnje za prosečnošću

Verovatno da ne postoji stanovnik Srbije koji ne bi bio oduševljen kad bi naša zemlja barem malo više ličila na Švedsku. Uostalom, zna se i zašto - „Ladno, al standard...“, kao što se kaže u filmu Lepa sela lepo gore – em ima para, em se zna red, sve funkcioniše ko podmazano - demokratske institucije, socijalna politika, građansko društvo... Ono što, međutim, prosečnom Srbinu verovatno nije toliko poznato, jeste da je Srbija do nedavno po nečemu i ličila na Švedsku! U ovoj tako uzornoj zemlji, naime, zakoni o prikazivanju nasilja i seksa na televiziji krajnje su liberalni. Ne postoji obaveza emiterima da programe sa nezgodnim sadržajima puštaju posle devet uveče, pa serije sa golotinjom i vulgarnim rečnikom, kao što je na primer Seks i grad , roditelji i deca savim normalno zajedno gledaju u popodnevnim terminima. Ovako opušten odnos iskusićete i ukoliko pustite dete da trčkara po nekoj naizgled vrlo respektabilnoj prodavnici suvenira, a ono se na vaš užas, pojavi sa nekim rekvizitom koji biste očekivali da pronađete samo u seks-šopu. Pornografija je takođe potpuno prihvaćena, i dozvoljena za nesmetano emitovanje posle ponoći. Švedska nije i jedina ovako liberalna država – stvari stoje slično i u Danskoj, ali i u naizgled konzervativnoj Italiji, gde porno filmovi mogu da se emituju od 11 uveče, što na kablovskim, što na zemaljskim, što na satelitskim...

Naravno, o uticajima spornih medijskih sadržaja na psihičko zdravlje maloletnika postoje različita stanovišta – od mekših, liberalnih, do krajnje puritanskih – setimo se samo skandala koji je u Americi nastupio kada se Dženet Džekson na sekund razgolitila nastupajući u poluvremenu finala Superboula, zbog čega je kasnije ponizno morala da se izvinjava milionima razbesnelih američkih roditelja. Mada u evropskim zemljama stvari još nisu baš toliko nategnute, ipak preovlađuje stav da se deca od scena nasilja i opscenosti moraju zakonski zaštititi. A nedavno smo se i sami strasno priklonili tom većinskom stanovištu, naravno, na svoj poslovično neorganizovan način, što znači da nova pravila tumači još uvek kako i koliko ko hoće. Tako za sada tv-urednici imaju zadatak da umesto roditelja brinu o tome šta je podobno za njihovu decu, pa imamo onaj crveni kružić sa brojkom u uglu ekrana koji dobronamerno sugeriše da li vaše dete sme da gleda program koji sledi, a koji od kanala do kanala za potpuno iste programe daje sasvim kontradiktorna uputstva. Obavezujuće uputstvo nalaže i da scene nasilja i seksa ne bi smele da se emituju pre ponoći, golotinja samo posle devet, narkomanija, alkohol, cigarete samo u sitne sate.... Tu se raskid sa prošlošću ne završava - na žalost mnogih, a posebno noćnih čuvara, porno filmovi, koji su devedesetih praktično postali deo srpskog medijskog folklora, odnedavno su definitivno proterani sa domaćih televizija.

Iz ove najnovije, „proevropske“ reforme srpske medijske politike, koja za sada, doduše, više živi na papiru nego na ekranu, bez ulaska u pitanje njene (sasvim moguće) opravdanosti, jasno se mogu iščitati dva opšta mesta srpkih evrointegracionih procesa. Prvo glasi: kada se ugledamo na „Evropu“, uvek treba izabrati ono najprosečnije. Neki tamo ugledni članovi i evro-veterani možda imaju pravo da budu ekscentrični, ali mi nikako. Drugo pravilo: kada treba izabrati između više ponuđenih mogućnosti, obavezno se odlučiti za onu koja se najviše razlikuje od postojećeg stanja u Srbiji, jer, zna se - to što već ovde imamo mora po defoltu biti nešto pogrešno i naopako, čitaj – neevropsko. Znači, ako u Srbiji imamo nasilje i golotinju u po bela dana, i porniće u sitne sate, onda je to slika i prilika medijskog haosa i bezakonja, a ako isto imaju, na primer, Šveđani, onda je to samo znak da su u pitanju ljudi slobodnog i otvorenog duha, bez predrasuda. Za Šveđane je to poen, za nas hendikep. Najzad, mi ovde smo Balkan, „unutrašnji Drugi“ Evrope, ekran na koji ona po tradiciji projektuje svoje negativne strane, pa i mi sami sebe, gledajući kroz zapadne naočare, vidimo kao zaostale, nakazne i pogrešne. Nama je, ovakvima kakvi smo, zato bolje da se mnogo ne trsimo, nego da se nenametljivo ušuškamo u evropski prosek. Mi jednostavno, da bismo imali šanse, moramo biti ona prava, standardna, statistička Evropa. A u to ime, razume se, izmenićemo što pre, sve što se izmeniti može.

Evropska Unija, kao simbol večito nedostižnog Zapada, predstavlja naš aktuelni predmet čežnje i frustracije, kome se stremi bez i trunke preispitivanja i kalkulisanja. Slušajući ovih dana zahuktali predizborni marketing, čovek ne može da se otme utisku kako je učlanjenje u Evropsku uniju vrhunski razlog našeg postojanja. Kako, težeći (navodno) sve bližem učlanjenju, mi zapravo težimo konačnom povratku u prvobitno, prirodno i zasluženo stanje evropejstva, jedne ontološke dovršenosti. To i jeste, kako je slovenački kulturolog Mitja Velikonja primetio, ključna odlika evropske ideologije – evrointegracija nije mogućnost, već „objektivna nužnost“, nije „pitanje izbora“ već „izliv neposrednosti“. „Poput svakog drugog mita, i Evropa deluje kao potpuna, zaokružena tvorevina“ koja kod država koje joj streme izaziva „izvornu nedovršenost“, kaže Velikonja.

Istina je, međutim, da tako priželjkivani ulazak u Evropsku Uniju za stanovnike Srbije ne predstavlja na prvom mestu ni „povratak kući“, niti suštinske promene u odnosu prema državi, institucijama, drugačiju radnu etiku, spremnost za upuštanje u neminovna iskušenja na ispitu doraslosti evropskom tržištu. Pre će biti da težnja evropskom članstvu, kada ne znači samo želju za lakšim putovanjem, predstavlja zapravo, za veliku većinu ovdašnjih evroentuzijasta, mahnito širenje ručica u potrazi za brižnim staraocem, koji će nas, kada nas jednom konačno usvoji i privije na svoje monetarne grudi, ubuduće u redovnim obrocima dojiti slatkim i kaloričnim donacijama, investicijama i kreditima.

Zbog toga okapavanje za Evropom ponajviše za Srbiju znači priznanje da nismo sposobni, niti imamo ideju šta bi smo sami uradili sa sobom, pa se zbog toga prepuštamo voljenoj roditeljki da ona razmišlja umesto nas. Razočarani u sopstvene elite, koje su se pokazale nemoćnim da ispune postpetooktobarska očekivanja, sva svoja očekivanja i nadanja preneli smo na evropsku instancu. Samo, problem je što ovaj Evroentuzijazam, kada se izbliza osmotri, neopisivo podseća na Jugonostalgiju, bolesnu žudnju za već pomalo mitskom „zemljom Dembelijom“, u kojoj i nije moralo mnogo da se brine o sopstvenoj sudbini, o zaposlenju, lečenju, školovanju ili rešavanju stambenog pitanja, jer je neko, tamo gore, imao magičnu formulu i rešavao probleme umesto nas. Žudnju za vremenom kada su nam i tromost i nefunkcionisanje sistema, ma koliko jadikovasmo zbog njih, ipak prijali, jer su nam dozvoljavali da manje zahtevamo i od sebe samih. Zaista – stvari se nisu nimalo promenile - od sebe i dalje malo zahtevamo, od drugih i dalje mnogo očekujemo.

Zbog toga i navlačimo, bez trunke kriticizma koji bi dolikovao svakome ko preuzima odgovornost za sopstvenu sudbinu, sve što Evropa ima na čiviluku, nadajući se da ćemo, ako se uspešno zagrnemo i kamufliramo „evropskim vrednostima“, ubediti i sebe i druge kako nismo neki tamo autsajderi zalutali u šesnaestom arondismanu, već legitimni deo te Evrope. To je i ono što nam u finišu ove, kao i svake prethodne predizborne kampanje, šapuću na uvce kao najslađe udvaranje, nadajući se da ćemo biti zavedeni magijom laskavih i obećavajućih reči i poverovati fantaziji. Da je dovoljno ponavljati mantru, i realnost će se sama oblikovati prema njoj. Da je dovoljno biti Evropa, i stvari će se same rešiti. A zapravo bi trebalo da rezonujemo sasvim obrnuto – rešavajmo stvari za početak sami, bez čekanja da ih drugi reše umesto nas, i Evropa će „biti“, ili šta god nam uostalom bude odgovaralo.

Najzad, ne treba ni pominjati da toliko uporno ponavljanje tvrdnje da jesmo Evropa, kao što svaki psiholog-amater dobro zna, samo pokazuje koliko ni sami nismo sigurni u to. Što zbog himeričnosti samog pojma „Evrope“, što zbog toga što nam starija braća Evropljani to večito (in)diskretno sugerišu, a što zbog sopstvene ubijenosti u pojam. Zbog toga i insistiranje na promenama svega i po svaku cenu, zbog toga i želja da postanemo prosečni, da se uklopimo, da pripadamo. A bespogovorno sledbeništvo, nesigurnost i inferiornost, iako se često izdaju za realizam i mudrost, ne predstavljaju zapravo nikakve adute na tom putu, već vrlo lošu startnu poziciju za bilo kakav stvarni napredak, ma kako se on obećavajuće zvao, i bio on najbolji, nužni, jedini put ili ne. Uostalom, Evropu, kakvom je danas zamišljamo, ne može nam niko oduzeti – ona je naš konstrukt, naša fantazija u koju se povlačimo smrvljeni tegobnom srpskom realnošću. A crveni kružić u uglu ekrana, samo je način da tu fantaziju učinimo što ubedljivijom.

jovanapapan@gmail.com