Aleksandar Pavić

ZAŠTO BI POBEDA NIKOLIĆA BILA ZDRAVIJA ZA POLITIČKI SISTEM U SRBIJI

Na stranu pohvale o profesionalno vođenoj kampanji i o bar delimičnom preobražaju lika i dela stranke koja ga je kandidovala, jasno je da je 1,6 miliona glasova koji su dati Tomislavu Nikoliću mera nezadovoljstva dosadašnjom "tranzicijom" u Srbiji - i ekonomskom i političkom i društvenom. Uprkos uličnom "dogovoru s narodom" od pre 8 godina, tranzicija je privatizovana (što u ovom slučaju znači "uzurpirana") i van kontrole tog istog naroda, podložna jedino kontroli koja proizilazi iz odnosa snaga partijskih nomenklatura petooktobarskih "pobednika" i njihovih spoljnih i/ili untrašnjih sponzora. Zato bi, između ostalog, za srpsku političku scenu bilo najzdravije da se nezadovoljstvo tako velikog dela naroda kanališe u bar jednu bitnu instituciju kao što je institucija predsednika i otvori mogućnost za uspostavljanje bar začetaka suštinske političke ravnoteže u Srbiji.

Međutim i mimo ovoga, pobeda Tomislava Nikolića u drugom krugu predsedničkih izbora 3. februara uistinu bi donela prekretnicu na srpskoj političkoj sceni. To bi značilo da bi se, po prvi put od perioda između dva svetska rata, u Srbiji otvorila mogućnost institucionalizovane kontrole vlasti. Posle tri razdoblja političkog monizma - titoističkog (1945-1987.), slobističkog (1987-2000.) i dosovskog (2000-2008?), u kojima su sve grane vlasti i sve bitne institucije bile u rukama političkih snaga suštinski istog političkog ili ideološkog opredeljenja, ovo bi bio prvi put da stranke koje predstavljaju suštinski različita politička stanovišta zauzmu institucije slične političke težine. Umesto sedamdesetogodišnje političke scene u kojoj je "pobednik uzimao sve" - i zakonodavnu i izvršnu i sudsku vlast, zajedno sa svim polugama ekonomske moći, gde je jednom delu naroda moralo da svane a drugom neizbežno da smrkne, po prvi put bi imali situaciju da se potencijalna kontrola vlasti ne nalazi samo u potencijalu, tj. u "opoziciji" koja većinom može samo da laje na mesec i maše papirima u skupštini, već i u realnom političkom životu. Otvara se, zapravo, mogućnost renesanse istinskog političkog života u Srbiji. Naravno, institucija predsednika u Srbiji ima neuporedivo manja zakonska ovlašćenja od mesta premijera i vlade, a moć je još manja kada predsednik dolazi iz stranke koja nije deo vladajuće skupštinske većine. Međutim, čak i sama simbolika predsedničkog suprotstavljanja ostatku izvršne i zakonodavne vlasti već otvara mogućnost za mnogo veću dinamiku političkog života, gde javnost i mediji mogu da odigraju mnogo veću ulogu nego dosad.

Jedino što može da ugrozi ovakvu mogućnost je pokušaj sistematske satanizacije tog novog institucionalnog kontrolora pre nego što može čestito i da sedne u fotelju i pokaže šta zna ili ne zna. A, kao što je na NSPM stranama već dobro primećeno, za to već postoji medijska infrastruktura pod nesrazmernom dominacijom "druge Srbije", kao i ekonomska infrastruktura pod kontrolom vidljivih i nevidljivih tajkuna koji na razne načine podržavaju vladajući establišment. Obrisi ako ne satanizacije a ono zvonjenja na uzbunu se već vide, pa ih vredi ovde bar pomenuti, da bi što spremnije dočekali moguće dane posle "dana odluke" 3. februara.

Možda su najzanimljiviji argumenti onih koji su se do juče sa nepodnošljivom lakoćom odricali Kosova radi raznih budućnosti i integracija, a koji upravo sada koriste Kosovo kao jedan od ključnih razloga zašto je od vrhunske važnosti da Boris Tadić odnese pobedu. Po ovom viđenju, ako Tadić pobedi "još i ima neke šanse" da Kosovo ostane u Srbiji. No, međutim, pobedi li Nikolić, kosovska nezavisnost biće proglašena koliko "juče". Da li to znači da se i među pobornicima ovog gledišta pojavila neka senka patriotske borbenosti, iskra nekog iskonskog gena? Nadajmo se da je tako. U tom slučaju, od istih bi trebalo očekivati istu vrstu borbenosti ko god da pobedi. Međutim, treba dodati i to da, po svim indicijama, takva analiza ne stoji. Jer, svi signali od strane naših doskorašnjih "strateških partnera" govore da nije pitanje da li će Kosovu biti priznata nezavisnost već kad. A ako Tadićeva euro-retorika sa mesta predsednika Srbije nije dosad otvorila nijednu izglednu mogućnost da bi stvari u pogledu jednostranog priznanja Kosova ipak mogle biti drukčije, nema razloga za verovanje da bi se nešto moglo promeniti u njegovom eventualno drugom mandatu. Štaviše, to je argument više da je neki novi pristup neophodan.

Takođe su zanimljive najave o padu na Beogradskoj berzi, kao i o padu vrednosti domaće valute. Što se berze tiče, ko god iole prati svetska ekonomska dešavanja zna da danak decenijskoj globalizaciji "laki keš kredita" bez pokrića plaćaju berze širom sveta, čak pogotovu one najuglednije, i da nema razloga da beogradska u tome bude bilo kakav izuzetak. Štaviše, mnogi svetski ekonomski stručnjaci - tj. oni koji su uspeli da sačuvaju kakav-takav ugled tokom poslednjih godinu dana, kada su nagli padovi na finansijskim tržištima iznenadili mnoge - već neko vreme najavljuju da će tržišta u tranzicionim zemljama Istočne i Centralne Evrope biti posebno izložena rizicima u uslovima opšte globalne ekonomske nestabilnosti. Naravno, ne može se poreći mogućnost pokušaja dirigovanog povlačenja kapitala sa Beogradske berze, radi "dokazivanja" srpskim biračima da su napravili "loš izbor". No, u tom slučaju bi mogli da kažemo da je bolje da se što pre oslobodimo takve vrste špekulantsko-ucenjivačkog kapitala, koji nikad zemlji ne bi mogao da obezbedi istinsku ekonomsku stabilnost i napredak. Štaviše, budimo spremni da taj i takav kapital tako i označimo.

Što se tiče pada vrednosti domaće valute, treba već sad upozoriti čelnike Narodne banke da vađenje na "tržište" jednostavno neće piti vodu, kao što nije pilo ni za vreme prethodnih "monetarnih udara" poput onih pred kraj jeseni 2007. Zato ih već sad upućujemo da pažljivo prate intervencije američke i evropske centralne banke na sopstvenim finansijskim tržištima upravo radi kakve-takve kontrole vrednosti valuta za koje su odgovorne. Samo u decembru 2007. u zapadna finansijska tržišta upumpano je više stotina milijardi evra od strane američke, evropske i britanske centralne banke. Naravno, Narodna banka Srbije ne raspolaže sa takvim sredstvima, ali je njen zadatak da obezbedi stabilnost, a način kako će to obaviti je stvar umeća, a ne rigidne i prevaziđene ideologije ''nevidljive ruke tržišta''. Dakle, ko god da pobedi na izborima, dužnost Narodne banke je da radi svoj posao kako najbolje ume. Ili da odgovara za posledice neuspeha.

Što se tiče često pominjanog "straha od zaustavljanja reformi i evropskog puta", taj strah je potrebno malo bliže analizirati. Dakle, da se u Srbiji poslednjih osam godina bar sprovodila istinska neoliberalna tranzicija - surova ali sa isto tako surovo jasnim i jednakim tržišnim pravilima za sve, da se ka Evropskoj Uniji težilo više delima a manje rečima i "projektima" od kojih su, u ime svih, konkretnu korist imali samo uski, netransparentni krugovi -  moglo bi se bar politički legitimno - ako ne i potpuno tačno - reći da je to bio pravac koji je narod većinski izabrao u oktobru 2000. i da su svi dobili ono što su i tražili. U tom slučaju, razloga za alarmiranje javnosti od strane potencijalnih gubitnika ne bi trebalo da bude. Jer, politika je takva, a birački ukusi i potrebe se često brzo menjaju. Međutim, u uslovima u kojima su ne samo preduzeća već i celokupni tokovi i efekti tranzicije (ka čemu?) privatizovani, u kojoj je neoliberalizam bio samo pokriće za novoburazerske poslovne aranžmane sa unapred poznatim "dobitnicima", gde je "nemilosrdna tržišna džungla " važila samo za "autsajdere", u kojoj je "Srbija u Evropi" bila samo parola za jednu od najkorumpiranijih država ne samo u Evropi već i šire, u kojoj je Srbija u toj istoj Evropi bila poslednja koja je usvojila nezavisnu reviziju državnog budžeta (koja, uzgred, još uvek nije zaživela) - razlozi za zabrinutost u redovima dosadašnjih nosilaca suštinski nekontrolisane političke moći postaju razložniji. Dakle, i to je potrebno videti kao ono što jeste - ne toliko strah od ugroženosti opšteg društvenog dobra ili tekovina pažljivo i sistematski smišljenog i sprovođenog plana, već strah zbog gubitka - ili bar institucionalnog preispitivanja - stečenih privilegija.

Naravno, ovim se ne iscrpljuje lista potencijalnih tački žestokog otpora eventualnom izboru Tomislava Nikolića i bauka kojima će se plašiti njegovi kolebljiviji birači i pre i posle izbora (najnoviji primer je tvrdnja Ministra za ekonomiju i regionalni razvoj, Mlađana Dinkića, da besplatne akcije koje se dele građanima "neće vredeti ništa" ako Nikolić pobedi, što je samo nešto izmenjena verzija stanovišta "posle mene - potop".) Ono što je, međutim, jasno jeste da ti bauci nemaju snagu suštinskih argumenata – mada će ti isti koji zvone na uzbunu pokušati da ih pretvore u samoispunjavajuća proročanstva, opet po principu ''posle mene – potop''.

Međutim, zarad ovih poslednjih, mora se još jednom podvući da su ovo ipak izbori za predsednika, a ne i za skupštinu. Dakle, čak i pod uslovom da ih "reformistički kandidat" izgubi, to nipošto ne znači i opšti gubitak vlasti "reformskog bloka". Nema razloga da Laki bude posebno nervozan. Naprotiv, kao što je već rečeno, Nikolićeva pobeda bi značila uvod u kontrolu vlasti, što bi svakog istinskog "euro-reformistu" i uzornog demokratu zapravo moralo da obraduje, jer demokratije bez istinske kontrole nema, a ceo američki sistem je upravo na tom načelu međusobnog institucionalnog kontrolisanja i istinskog dvopartizma i sazdan. Izborom Nikolića dobili bismo ne samo mogućnost međuinstitucionalne kontrole vlasti već i, napokon, priliku da dugogodišnja latentnost najvećeg političkog bloka u Srbiji dobije svoju priliku da se iskaže i na delu. A tada će ili pokazati da ume bolje od svojih protivnika, ili da je samo poslednja u nizu političkih iluzija kojih se jedan bitan deo srpskog biračkog tela konačno mora osloboditi ako će politički život da nam se bar delimično ukoreni u realnostima sadašnjeg vremena i prostora.

Treba dodati da bi, uz sve navedeno, bilo posebno zanimljivo, verovatno i zabavno gledati kako uštirkane briselske birokrate sa zabrinutim licima svetskim i domaćim medijima objašnjavaju kako je, eto, izborom Nikolića, Srbija pokazala da se okrenula ekstremizmu - dok sa strane Hašim Tači i Agim Čeku stoje i klimaju glavom sa opuštenim osmesima, možda čak i žutim zvezdicama na kravatama. Uistinu, takav prizor bi možda napokon otreznio i najiskrenije euro-reformiste među Srbima. I to je, uz mogućnost kontrole vlasti koju bismo napokon dobili, samo još jedan razlog zašto bi bilo dobro da Tomislav Nikolić pobedi.

U svakom slučaju, zrelost bilo pobednika, bilo gubitnika, ležaće samo u jednom: u sportskom prihvatanju poraza. Jer, ko god bude pokušao da satanizuje većinsko biračko telo u Srbiji, učiniće ovoj zemlji veću spoljnu i unutrašnju štetu nego što bi donela pobeda skoro bilo koje političke opcije. I to već sada treba unapred objaviti, sa što više mesta. Kao i to da svako ko se lati posla satanizovanja većinskog biračkog tela to može činiti ili iz straha od legitimne kontrole svojih prethodnih, sadašnjih i budućih postupaka, ili za račun spoljnih faktora kojima je potrebno što više izgovora kojima bi svoju nepravdu pokrili.

Na kraju, poučeni iskustvom prethodnog referendumskog izjašnjavanja na ovim prostorima - crnogorski referendum iz 2006. – nadajmo se da nećemo biti izloženi olako izrečenim i preuranjenim "prognozama", "proglašenjima", "čestitanjima", ''priznanjima preliminarih rezultata'' i sličnom u noći i danima koji će uslediti nakon izbora. Jer, ako išta bude bilo važnije od toga ko će da pobedi, to će biti da je ta pobeda u svakom pogledu nesporna, da je čistija od, na primer, "konačnih rezultata" poslednja dva predsednička izbora u SAD. O tome bi američki posmatrači koji su se tako grčevito borili za pravo da nas "posmatraju" mogli mnogo toga da nam kažu, kada su već ovde.

Aleksandar Pavić

27.1.2008.