Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

KOMENTARI

Politički život

 

 

Aleksandar Pavić

Beograd kao prvi test "nacionalnog pomirenja"

Odlično je što se, nakon dve kampanje (predsedničke i parlamentarne), u kojima je izvojevana pobeda, što apsolutna (predsednički izbori), što relativna (parlamentarni), na krilima najvećeg zastrašivanja građanstva još od izvođenja tenkova na ulice 9. marta 1991, "pro-evropski blok" napokon uvideo i svrsishodnost nečega što se zove "nacionalno pomirenje". Da li bi se marketinški magovi koji vode celu priču vezanu za ovu plemenitu ideju iste setili da su i na parlamentarnim izborima osvojili apsolutnu većinu, ili da su mogli da formiraju većinu s nekim drugim osim koalicije predvođene SPS-om - drugo je pitanje. Bog je tako hteo, priznali ga sprski (evro)darvinisti ili ne. Ili, modernijim rečnikom, "nacionalno pomirenje" je nova realnost s kojom se moramo suočiti. A realnost se ne da uslovljavati. Jer, u bibliji pragmatizma to se zove - bežanje od realnosti.

Dakle, ako ćemo imati to toliko željeno nacionalno pomirenje, onda ono mora zbilja da bude - nacionalno. To znači da niko iz njega ne može i ne sme da bude isključen. I da tu više nema mesta za isključivost.

A upravo se rasplet situacije na lokalu u Beogradu odvija tako da odmah stavlja ovaj novi ideal srpske političke scene na ispit. Čini se da će buduću beogradsku vladu praviti Radikali, narodnjaci i koalicija SPS-PUPS-JS. U isto vreme, ova poslednja koalicija najavljuje i mogućnost pregovora sa Listom za evropsku Srbiju oko pravljenja buduće republičke vlade. Time bi se približili vrhuncu bar jednog političkog ideala u Srbiji - da svako može da razgovara sa svakim bez posledica, straha i medijske satanizacije.

Činilo bi se da nacionalno pomirenje munjevitom brzinom stupa na delo, što bi bilo najbrže ispunjeno post-izborno obećanje možda u istoriji višestranačke demokratije ne samo u Srbiji već i u svetu.

Ono što, međutim, kvari - pa čak preti i da potopi nežnu biljku nacionalnog pomirenja je stav bar jednog člana Liste za evropsku Srbiju - G-17+. Oni jednostavno neće ući u tu "vladu nacionalnog pomirenja" ako isti (žuto-crveni) patent ne može da se primeni i na Srbiju u lokalu - a na prvom mestu u Beogradu.

Dakle, kao što u javnosti već imamo "jedine ovlašćene" prestavnike "demokratije" i "evropskog puta", već se izgleda nameće postavka - i to (po ko zna koji put) bez ikakvog tendera - da se i nacionalno pomirenje može praviti jedino sa Listom za evropsku Srbiju i onim "partnerima" koji su joj, uz briselsko-vašingtonsko šaptanje na oba uva, po volji.

Koliko je poznato, u Zavodu za zaštitu patenata ne postoje patenti ni za jedan od pomenutih političkih "brendova" - ni za "demokratiju" ni za "evropejstvo". Što ne znači da neće jednog dana. Ali dok se to ne desi, moraćemo da koristimo elementarnu logiku. A ona kaže da je pomirenje ili nacionalno ili parcijalno. A ako je parcijalno, onda ono i ne postoji. Što su tokom idealističkih 1960-ih rekli Animalsi u svojoj čuvenoj pesmi o San Francisku - Američki san uključuje i Indijance. A u srpskom slučaju - čak i Radikale i narodnjake.

Prvi ispit novog nacionalnog pomirenja je, stoga, Beograd. Oni koji prete da "neće dati Beograd" onima koji eventualno budu formirali većinu u gradskoj skupštini (bez njih, razume se) pokazaće da je nacionalno pomirenje već postalo mrtvo slovo na papiru. A onda će i (još uvek) "neovlašćeni" predstavnici demokratije biti primorani da je brane od "ovlašćenih". Pritom će "nedemokrate" zastupati načelo da 50%+1 čini većinu, dok će "demokrate" tvrditi je većina ono što oni kažu da je većina - što bi otprilike bilo kao kada bi na Olimpijadi počele da se dodeljuju medalje "moralnim pobednicima" umesto onim pravim. I na šta će to ličiti? Na cirkus. Ali sa sasvim ozbiljnim posledicama.

26.05.2008.

 

 

 

 

 

 
 
Copyright by NSPM